Nadežda Gaće: Može li Srbija bez socijaldemokratije

U punoletnom stanovništvu taj sistem su okusili svi koji su sada stariji od četrdesetak godina, a kako nam je stanovništvo staro, oni predstavljaju nadmoćnu većinu u biračkom telu. I gle čuda: stranke socijaldemokratske orijentacije ne predstavljaju ni izbor koliko-toliko značajne manjine stanovnika, čak i kada bih u taj korpus ubrajala i socijaliste, mada za to nema valjanog razloga u ponašanju, posebno u periodu kada su stvarani i kada im je nacionalizam bio noseća poruka. A ostali – DS, SDS, SDPS, LSV... – zajedno ne predstavljaju ozbiljnu snagu, a pojedinačno im je cenzus preveliki zadatak.

Sa druge strane, stranke desnice iako daju jasne signale da nisu socijaldemokrate, vrlo često koriste takvu retoriku, koja pre svega vuče na populizam.

Međustranačka borba ne vodi se oko vrednosti, pogotovo jer populističke poruke većine zamagljuju te razlike; ne vodi se ni oko važnih tema države – jer im šaroliko udruživanje stranaka ne dozvoljava da te teme potegnu, pre svega zbog razlika koje međusobno imaju; ne vode se čak polemike ni o principima upravljanja – verovatno jer su razlike premale – nego se polemiše najviše o praksi vođenja država, ličnim zamerkama i optužbama.

Često mi se čini da je mnogo toga što jedni o drugima kažu loše u polujavnoj sferi (na primer, na Tviteru) istina iako je još češće nemoguće to proveriti.

Sve u svemu, u zemlji u kojoj se čini da su socijaldemokratske vrednosti bliske narodu, a u svakoj zemlji postoji značajan korpus takvih glasača) – socijaldemokratije nestaju u procesu cepanja i/ili povinovanju imperativu budibogsnama udruživanja zarad opstanka.

Taj proces je potrošio mnoge lidere ove orijentacije, bez obzira na to da li su bili kvalitetni, autentični i sposobni ili ne. Naravno, kao i u svetu, birači se pre svega privlače preko lidera i veoma mali broj ljudi hoće da čita i analizira programe. Najbitnije je poverenje u lidere, za koje oni moraju da se izbore. Vidljivo je da za neku, ‘ajde da kažemo evropsku levicu u Srbiji, ima mnogo više prostora nego što ona uspeva da ostvari; kao što je vidljivo da politička scena vapi za novim liderima.

Uspeh Saše Jankovića i još više “Belog Preletačevića” na predsedničkim izborima dokazuje “glad” za novim licima. Ali u mnoštvu registrovanih partija (više od sto ih je), mnoštvu parlamentarnih stranka (uvek više od 40) i stranaka u Vladi (između 16 i 26), prostor za pojavu novih neverovatno je sužen. Da ne pričamo o bar 20 važnih stranaka koje nikada samostalno nisu učestvovale na izborima. U bespoštednoj borbi vlasti i opozicije i njihovoj oštroj polarizaciji, novi postoje samo dok ne počnu da smetaju i jednima i drugima, a to se vrlo brzo desi. A biračima socijaldemokratske opcije ostaje da čekaju ili da se postojeći saberu ili da se novi probiju – ili da glasaju, ali za one koji ih manje nerviraju.