Momčilo Pantelić: Zaključavanje i zaključivanje
24.02.2019 Beograd

Momčilo Pantelić: Zaključavanje i zaključivanje

Momčilo Pantelić: Zaključavanje i zaključivanje
Od svih učesnika najnovijih skupova na visokom nivou, jedino je Federika Mogerini uspela da nas razgali. Posle Minhenske bezbednosne konferencije i ministarskog sastanka EU, poručila je da je spremna da se “zaključa” sa Aleksandrom Vučićem i Hašimom Tačijem, ako zatreba i cela tri meseca.

Spremnost na ovakvo žrtvovanje iskazala je, naravno, u nadi da će se pomenuti smilovati, bar kad ih pritegne klaustrofobija, da potpišu sporazum koji bi EU utešio da nije uzalud posredovala i da se pomalja nekakvo rešenje za dugotrajno sporenje Beograda i Prištine, a tim povodom i među velikim silama. Ponudu “zaključavanja” Mogerinijeva je propratila osmehom, pa je neko mogao da je doživi kao diplomatski šeretluk. Iskusni su pak u njoj nazreli nagoveštaj “novog Dejtona”, u kojem bi najvažniji akteri međunarodne scene opet “priveli” lokalne epizodiste i privoleli ih da se manu “ćorava posla”, makar i u vidu zaključenog “nedovršenog posla”.

Ukazivanjem da “zaključavanje” može da vodi ka poželjnom zaključivanju u konkretnom slučaju, visoka predstavnica EU nehotično je udarila retoričku kontru globalnim kretanjima, gde već zamandaljeni odnosi među velikim silama sugerišu na zaključak da se svet približava novoj velikoj katastrofi. Kao da je samo pitanje odakle, kada i kako će početi, a ne da li će se dogoditi.

Ni minhenski forum nije odagnao zebnje. Šta bi moglo i da se očekuje kad se ubrzava trka u naoružavanju (odstupanja od sporazuma SAD – Rusija nuklearnim raketama srednjeg i kratkog dometa, u koji nije uključena Kina, a trebalo bi), kad nema saglasnosti ni oko drugih sredstava za masovno uništavanje, u šta spadaju i klimatski lomovi izazvani ljudskom nebrigom i finansijske nepodopštine i rast socijalnih nejednakosti do nivoa nepodnošljivosti. A pogotovo što se širi kršenje kakvog-takvog međunarodnog prava.

I pride: kad se migrantski nevoljnici doživljavaju kao “nova sila” koja ugrožava poretke, kad se krune međunarodni dogovori i dejstva UN, kad se širi ponašanje u stilu “svaka vaška obaška”, kad slabe demokratije, a jačaju autokratije, kad lažne vesti ispiraju mozak masama, kad se umesto predvidljivosti kao strateška vrlina proglašava nepredvidljivost, kad se veštačka inteligencija uzdiže nauštrb prosečne ljudske egzistencije, kad su mafije i teroristi povezaniji nego mnoge države, kad usred neizbežne globalizacije bujaju neprevaziđeni nacionalizmi, kad se za naše propuste krive “drugi” i drugačiji među nama. Pa i kad se, kao aktuelno upozorenje, podseća na antičku Tukididovu zamku po kojoj rast konkurentske sile onespokojava dotad neprikosnovenu silu (kao sada Kina Ameriku) toliko da izbija veliki rat. koji u savremenim uslovima podrazumeva da se vodi na bojištima trećih zemalja (kao sada u Siriji, Jemenu, i uopšte na “proširenom” Bliskom istoku)...

Vanredno zabrinjava okolnost što su pozicije i velikih i malih aktera u spornim područjima takoreći zakatančene. Nema spremnosti na ustupke koji bi bili od obostrane koristi. Sporazum Atine i Skoplja, kojim je naš južni sused preimenovan u Severna Makedonija, čime mu je omogućen pristup evroatlantskim integracijama, vrlo je redak produktivan izuzetak “otključavanja”.

Čini mi se da smo, nezavisno od ovog izuzetka, kao svet zapali u fazu “našla se vila u čem’ nije bila”. Iliti u tamni vilajet, gde važi pravilo “ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš, kajaćeš se”. Bezmalo sve o čemu smo maštali kao progresu dobrim delom se izmetnulo u faktore koji doprinose opštem kriziranju.

Sanjali smo o iskorenjivanju bede po svetu, a kad se ona zgodila u Kini, dobili smo novu velesilu s prohtevima koji podrivaju sve što nam se u navikama dopadalo. Zamišljali smo društva maksimalne uravnoteženosti, ali se ispostavila rekordna neravnoteža. Težili smo da svet postane multipolaran, ali su njegovi obrisi zasad uneli veću smutnju nego kad je bio bipolaran i unipolaran. S pravom nas je radovalo unapređivanje telekomunikacija, da bismo danas bili i zastrašeni zloupotrebama interneta i širenjem domašaja “Velikog Brata”...

Malo ko je mogao da predvidi i da će jedan američki predsednik zapodenuti svađu s tradicionalnim saveznicima, kao sada Donald Tramp u čijoj politici je, pod parolom “Amerika na prvom mestu”, došlo do priličnog “zaključavanja” vrata prema Evropljanima. Niko, praktično, nije mogao ni da pretpostavi da će neki šef Bele kuće kao aktuelni biti pod sumnjom da je na njeno čelo dospeo uz pomoć ruskih hakera niti da će se Moskva upustiti u obnovu “imperije”, a kamoli da će komunistička zemlja Kina postati najbrže rastući kapitalista.

Situacija u svetu, a naročito u Evropi, podseća na stanje pred rastakanje SFRJ. Svuda se traži konsenzus kojeg nigde nema. Put ka njemu postoji, ali je “zaključan”. Kao pred ratove u kojima je “otključan” raspad Jugoslavije, a na čijim se delovima, kao podesnom poligonu, upravo isprobava multipolarnost. Koja je ovaj prostor za nadmetanje odabrala iz istog razloga kao i Srbija “vojnu neutralnost” – zato što ne ume da zaključi šta bi sama sa sobom...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada

    Čini se da Vučić najviše zazire od “razdvajanja gaća” od naslednika Miloševićeve ideologije i politike, okupljenih oko Ivice Dačića.

  • Jelka Jovanović: Oluja u srcima Jelka Jovanović: Oluja u srcima

    Milošević u Kninu posle četvrt veka od krvavog progona srpskog naroda iz Krajine!

  • Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje

    Ovo što sada gledamo pokazuje da se Aleksandar Vučić trudi da prikaže da se kod Donalda Trampa zapravo ništa bitno nije dogodilo, što je u suprotnosti s navodno “istorijskim karakterom” dogovora sa SAD, kako je to “pismo o namerama”, koje je sa SAD pompezno potpisano, kvalifikovala sama provladina štampa.

  • Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici

    Zemlja propada otkad su ljudi koji su na vlasti u Srbiji počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako? Tako što će se građani pretvoriti u navijače

  • Vladimir Gligorov: Sada Belorusija Vladimir Gligorov: Sada Belorusija

    Lukašenko će najverovatnije biti prepušten sudbini. O čemu bi valjalo da razmišljaju ruski klijenti na Balkanu.

  • Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta

    “Paradoksalno je da je demokratizacija društva dovela do smanjenja poverenja u demokratske institucije”, jedna je od uvodnih rečenica Ivana Krastava u knjizi “S verom u nepoverenje”, koja je štampana 2013. Izdvojiću samo još dve rečenice iz tog uvoda “da građansko nepoverenje kada prekorači određeni prag slabi poziciju građana” i citata Semjuela Džonsa: “Bolje je nekada biti prevaren nego uopšte ne verovati”.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side