01.01.2017 Beograd

Momčilo Pantelić: Već sada je – posle

Momčilo Pantelić: Već sada je – posle
Dok smo čekali dolazak nove godine, dočekali smo vesti po kojima američko-ruske veze donekle liče na srpsko-hrvatske. U oba slučaja ističe se da odnosi nisu dobri, ali da se poboljšavaju tako što se sve strane dodatno – naoružavaju.

Sve četiri strane su, pritom, nabijene paradoksima. Iako ruski lider Vladimir Putin i novoizabrani američki predsednik Donald Tramp razmenjuju komplimente, obojica najavljuju jačanje nuklearnih arsenala, u kojima njihove vojske već drže svetski primat, pa se stiče utisak da i u projektovanoj novoj vrsti partnerstva ostaju već tradicionalna rivalstva.

Dve velike sile, ujedno, doprinose balkanskoj “egzotici”. Amerika ojačava hrvatsku, a Rusija srpsku vazdušnu borbenu flotu. Čemu takva pojačanja kad Srbija tvrdi da joj proklamovana vojna neutralnost garantuje zapadno-istočnu bezbednost, kad je Hrvatska kao članica NATO više nego osigurana i kad i Vašington i Moskva zvanično zagovaraju stabilnost na Balkanu?

U traganju za odgovoromna ovo pitanje treba imati u vidu činjenicu da većinu prostora bivše Jugoslavije, izuzev Hrvatske i Slovenije s nedvosmislenim pripadništvom Zapadu, obe velike sile, svaka na svoj način, tretiraju kao “nedovršeni posao”. Posao u kojem je štošta ostavljeno za – posle.

Taj prilog “posle” postao je i jedno od glavnih obeležja svetskih kretanja. Kao internacionalni prefiks “post” doživljava procvat, kalemi se takoreći svakom važnijem procesu, često da bi, u najkraćem, upozorio da nije sve kako nam izgleda, pa čak i da je u toku neobjavljeni, pa i mnogima neprimetni, sistemski prevrat.

Doba u kojem živimo već je masovno proglašeno za “postistinito” jer se sve više ponašamo po principu “ukoliko moje mišljenje odudara od činjenica, utoliko gore po činjenice”. Oksfordsko proglašenje postistine(post-truth) za reč godine donekle je verovatno bilo motivisano i nizom izvrtanja činjenica u američkim predsedničkim izborima i u kampanji za Bregzit, ali je svakako zasnovano na uvidu da su i zvanične i neformalne lagarije i nipodaštavanje fakata uzeli toliko maha, da se sve teže sa sigurnošću može reći ko je ko, šta je šta, kakav nam je poredak vrednosti...

Ubrzano raste promet i drugih oblika “post-izacije”. Sve češće se govori o “postdemokratiji”, kao tranziciji ka vladavini uskih krugova, uz prenebregavanje interesa većine i opšteg dobra. Nezadovoljstvo masa takvim stanjem se širi, ali neretko, nažalost, uz još veće kadrovsko sužavanje vlasti, poveravajući je pojedincima sklonim da demokratiju “spasavaju” autokratijom.

Zabasali smo i u postrazumsko razdoblje – sugestija je Gardijanovog kolumniste Sajmona Dženkinsa, dok kritikuje novoizabranog američkog predsednika Donalda Trampa zbog toga što je samo jednim tvitom najavio spremnost da pojača trku u atomskom naoružavanju.

Učestalo Trampovo korišćenje tvitova za skiciranje državnih i globalnih smernica – pri čemu je “okrpio” i UN i Kinu – moglo bi da se doživi i kao postdijaloški koncept jer promoviše jednostranost u stilu “ja rekoh svoje, a vi sada vidite šta ćete”.

Primećen je i prodor postintelektualnosti. Iskazivanje znanja gotovo da je neka vrsta nepodobnosti i nekomunikativnosti, u okruženju u kojem caruju politički rijaliti-nastupi i druge veštine “prevođenja žednih preko vode”. Citira se i sarkastična izreka američkog konzervativca – da bi radije živeo u društvu kojim vlada prvih 2.000 imena iz gradskog telefonskog imenika nego u društvu kojim vlada 200 nosilaca diploma s najprestižnijeg univerziteta.

Govori se, takođe, i o postglobalizaciji, kao tranziciji ne samo ka vraćanju izgubljenih doza suvereniteta nego i ka izolacionizmima, ksenofobičnostima i drugim vrstama kontraproduktivnosti. Nastupa i posthegemonizam u međunarodnim odnosima – ocenjuje autor u uticajnom časopisu Forin afers i preporučuje Americi prilagođavanje pluralizaciji u odlučivanju o sudbini sveta. Primetan je i prodor postžurnalizma, oličenog u sve prometnijim društvenim mrežama koje doprinose i informisanosti, ali i dezinformisanosti, i u kojima subjektivnosti prevladavaju nad objektivnošću, kojoj još uvek teži pravo novinarstvo. Zabrinjava ujedno i postprivatnost, kojom se na nedozvoljen, ne samo hakerski nego i na službeni način, prikupljaju podaci da bi se lakše manipulisalo građanima.

Već sada je, dakle, mnogo toga, čak i previše, prožeto sa – posle, kao prilogom koji obaveštava da smo u još jednom prelaznom dobu. Ipak, ni to “posle” nije svemoćno.

Sve je manje brige za ono što će biti – posle nas. O tome svedoče i raporti, ne samo iz najrazvijenijih sistema, po kojima se više ne veruje da će naredna pokolenja živeti bolje od sadašnjih, što je odstupanje od inercije po kojoj je napredovanje prosto “normalno”. Kao da je nastupila i postnormalnost, koja na sve strane aktuelizuje negdašnji beogradski poklič “ko nije poludeo, taj nije normalan”.

Srećna Nova! Postgodina.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić

    Ko drži ključeve Beograda, drži ključeve Srbije. Zato nije čudo što se oštre sablje i koplja za beogradski boj. Beograd ima ogroman ne samo simboličko-politički nego i praktično ekonomski značaj. U stvari, da nije drugog ne bi bilo ni prvog.

  • Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost

    Poznat vam je, svakako, lider koji medije kritikuje kao svoje neprijatelje iako njegovi nastupi dominiraju javnim prostorom, kome se, uprkos zapadnom kursu, istražuju sporne veze sa Rusijom i Kinom i koji za iskušenja domovine najviše krivi njen “bivši režim”. Ali, takvom opisu odgovara, premijerno, i predsednik – Amerike.

  • Vladimir Gligorov: Lokalni izbori Vladimir Gligorov: Lokalni izbori

    Kada stranka na vlasti, pogotovo ako je sklona autoritarizmu, dobije lokalne izbore sa dvotrećinskom većinom (o tročetvrtinskoj da i ne govorimo), to je veoma rđav znak za demokratiju, ali nije dobro ni za tu stranku.

  • Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu

    Ono što je George Harrison bio u Beatlesima, Predrag Lucić bio je u Feral Tribuneu. Samozatajan i marljiv po vlastitom izboru uvijek malo u drugom planu, ne zbog toga što bi ga tamo netko gurao (jer ondje nije ni pripadao), već što se sâm tako postavljao.

  • Vladimir Gligorov: Berza Vladimir Gligorov: Berza

    Zašto bankarske krize imaju veći negativan efekat od berzanskih kriza? Ovo je zanimljivo upravo sada kada je došlo do značajne korekcije u berzanskim vrednostima. Poređenja radi, panika iz 1987, pošto je došlo do velikog gubitka vrednosti akcija, bila je kratkotrajna i nije imala gotovo nikakav uticaj na privredna kretanja.

  • Mijat Lakićević: Davos, svetski, a srpski Mijat Lakićević: Davos, svetski, a srpski

    Da je Davos bio dve nedelje ranije, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću bi čestitali na makroekonomskoj stabilizaciji i pitali ga za investicione mogućnosti; ovako će ga prepoznavati kao čoveka iz zemlje u kojoj je nedavno ubijen opozicioni lider.

  • Vladimir Gligorov: Crkva i politika Vladimir Gligorov: Crkva i politika

    Nije zapravo jasno zašto se računa da je zamrznuti konflikt bolje rešenje od normalizacije odnosa sa kosovskim vlastima? Bolje sa stanovišta srpskih interesa. Ostaviću za trenutak po strani koji su to tačno interesi.

Preporuke prijatelja
FEST 2018
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw