01.01.2017 Beograd

Momčilo Pantelić: Već sada je – posle

Momčilo Pantelić: Već sada je – posle
Dok smo čekali dolazak nove godine, dočekali smo vesti po kojima američko-ruske veze donekle liče na srpsko-hrvatske. U oba slučaja ističe se da odnosi nisu dobri, ali da se poboljšavaju tako što se sve strane dodatno – naoružavaju.

Sve četiri strane su, pritom, nabijene paradoksima. Iako ruski lider Vladimir Putin i novoizabrani američki predsednik Donald Tramp razmenjuju komplimente, obojica najavljuju jačanje nuklearnih arsenala, u kojima njihove vojske već drže svetski primat, pa se stiče utisak da i u projektovanoj novoj vrsti partnerstva ostaju već tradicionalna rivalstva.

Dve velike sile, ujedno, doprinose balkanskoj “egzotici”. Amerika ojačava hrvatsku, a Rusija srpsku vazdušnu borbenu flotu. Čemu takva pojačanja kad Srbija tvrdi da joj proklamovana vojna neutralnost garantuje zapadno-istočnu bezbednost, kad je Hrvatska kao članica NATO više nego osigurana i kad i Vašington i Moskva zvanično zagovaraju stabilnost na Balkanu?

U traganju za odgovoromna ovo pitanje treba imati u vidu činjenicu da većinu prostora bivše Jugoslavije, izuzev Hrvatske i Slovenije s nedvosmislenim pripadništvom Zapadu, obe velike sile, svaka na svoj način, tretiraju kao “nedovršeni posao”. Posao u kojem je štošta ostavljeno za – posle.

Taj prilog “posle” postao je i jedno od glavnih obeležja svetskih kretanja. Kao internacionalni prefiks “post” doživljava procvat, kalemi se takoreći svakom važnijem procesu, često da bi, u najkraćem, upozorio da nije sve kako nam izgleda, pa čak i da je u toku neobjavljeni, pa i mnogima neprimetni, sistemski prevrat.

Doba u kojem živimo već je masovno proglašeno za “postistinito” jer se sve više ponašamo po principu “ukoliko moje mišljenje odudara od činjenica, utoliko gore po činjenice”. Oksfordsko proglašenje postistine(post-truth) za reč godine donekle je verovatno bilo motivisano i nizom izvrtanja činjenica u američkim predsedničkim izborima i u kampanji za Bregzit, ali je svakako zasnovano na uvidu da su i zvanične i neformalne lagarije i nipodaštavanje fakata uzeli toliko maha, da se sve teže sa sigurnošću može reći ko je ko, šta je šta, kakav nam je poredak vrednosti...

Ubrzano raste promet i drugih oblika “post-izacije”. Sve češće se govori o “postdemokratiji”, kao tranziciji ka vladavini uskih krugova, uz prenebregavanje interesa većine i opšteg dobra. Nezadovoljstvo masa takvim stanjem se širi, ali neretko, nažalost, uz još veće kadrovsko sužavanje vlasti, poveravajući je pojedincima sklonim da demokratiju “spasavaju” autokratijom.

Zabasali smo i u postrazumsko razdoblje – sugestija je Gardijanovog kolumniste Sajmona Dženkinsa, dok kritikuje novoizabranog američkog predsednika Donalda Trampa zbog toga što je samo jednim tvitom najavio spremnost da pojača trku u atomskom naoružavanju.

Učestalo Trampovo korišćenje tvitova za skiciranje državnih i globalnih smernica – pri čemu je “okrpio” i UN i Kinu – moglo bi da se doživi i kao postdijaloški koncept jer promoviše jednostranost u stilu “ja rekoh svoje, a vi sada vidite šta ćete”.

Primećen je i prodor postintelektualnosti. Iskazivanje znanja gotovo da je neka vrsta nepodobnosti i nekomunikativnosti, u okruženju u kojem caruju politički rijaliti-nastupi i druge veštine “prevođenja žednih preko vode”. Citira se i sarkastična izreka američkog konzervativca – da bi radije živeo u društvu kojim vlada prvih 2.000 imena iz gradskog telefonskog imenika nego u društvu kojim vlada 200 nosilaca diploma s najprestižnijeg univerziteta.

Govori se, takođe, i o postglobalizaciji, kao tranziciji ne samo ka vraćanju izgubljenih doza suvereniteta nego i ka izolacionizmima, ksenofobičnostima i drugim vrstama kontraproduktivnosti. Nastupa i posthegemonizam u međunarodnim odnosima – ocenjuje autor u uticajnom časopisu Forin afers i preporučuje Americi prilagođavanje pluralizaciji u odlučivanju o sudbini sveta. Primetan je i prodor postžurnalizma, oličenog u sve prometnijim društvenim mrežama koje doprinose i informisanosti, ali i dezinformisanosti, i u kojima subjektivnosti prevladavaju nad objektivnošću, kojoj još uvek teži pravo novinarstvo. Zabrinjava ujedno i postprivatnost, kojom se na nedozvoljen, ne samo hakerski nego i na službeni način, prikupljaju podaci da bi se lakše manipulisalo građanima.

Već sada je, dakle, mnogo toga, čak i previše, prožeto sa – posle, kao prilogom koji obaveštava da smo u još jednom prelaznom dobu. Ipak, ni to “posle” nije svemoćno.

Sve je manje brige za ono što će biti – posle nas. O tome svedoče i raporti, ne samo iz najrazvijenijih sistema, po kojima se više ne veruje da će naredna pokolenja živeti bolje od sadašnjih, što je odstupanje od inercije po kojoj je napredovanje prosto “normalno”. Kao da je nastupila i postnormalnost, koja na sve strane aktuelizuje negdašnji beogradski poklič “ko nije poludeo, taj nije normalan”.

Srećna Nova! Postgodina.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Izbori, referendumi i nacionalni interes Vladimir Gligorov: Izbori, referendumi i nacionalni interes

    Ništa njih ne zanima nacionalni interes, izjava je koja se gotovo svakodnevno može pročitati u novinama, i ne samo u beogradskim. Šta je nacionalni interes? Kada je osnivana Demokratska stranka to je bila jedna od tema i Zoran Đinđić je uzeo na sebe da ga formuliše.

  • Miša Brkić: Staro gvožđe Miša Brkić: Staro gvožđe

    Vreme je da se manemo zabluda, da se prekine zavera ćutanja, da se odustane od populističke bolećivosti, da stručnjaci najzad kažu istinu, da prestanemo da bacamo novac...

  • Vladimir Gligorov: Jedno poređenje Vladimir Gligorov: Jedno poređenje

    Ovo će uglavnom biti samo najjednostavnije komentarisanje podataka o ponašanja srpske i hrvatske privrede i o održivosti njihovih javnih finansija. Najpre, Slika 1 prikazuje realni kurs kune izražen u jediničnim troškovima rada (koliko košta rad, pojednostavljeno rečeno).

  • Mijat Lakićević: Hristos se rodi, Vaša Svetosti Mijat Lakićević: Hristos se rodi, Vaša Svetosti

    Ovih dana je za božićnom trpezom neko ispričao sledeću “istinitu legendu”, kažu još od pre Drugog, a možda i Prvog svetskog rata. Prevrne se čamac i pop upadne u reku. Uskomešaše se u čamcu, viču “daj pope ruku, daj pope ruku” – pop ništa.

  • Dimitrije Boarov: Gubici i profit javnih preduzeća Dimitrije Boarov: Gubici i profit javnih preduzeća

    Kao što se moglo i očekivati, Fiskalni savet je, komentarišući krajem protekle sedmice projekciju budžeta Srbije za iduću godinu, ocenio da “neuspešna javna i državna preduzeća i dalje predstavljaju ogroman budžetski trošak, ali i budući budžetski rizik”.

  • Jelka Jovanović: Presedani bez presedana Jelka Jovanović: Presedani bez presedana

    U utorak ujutru pred Višim sudom u Timočkoj na suđenju NIN-u po tužbi ministra unutrašnjih poslova Srbije Nebojše Stefanovića desilo se više presedana, ali je i, paradoksalno, nastavljena duga tradicija sudsko-medijskih apsurda.

  • Dimitrije Boarov: Brigu na veselje Dimitrije Boarov: Brigu na veselje

    Preživesmo i 2016. godinu. Pošto smatram da je uoči novogodišnjeg 2017. veselja neumesno razmatrati procente i stope rasta, kamate i kredite, budžete i pronevere, već treba “udariti brigu na veselje”, ovde ću se pozabaviti nekim “ideološkim gibanjima” u našoj javnosti, koja su, zbog svoje patetične karikaturalnosti, baš zgodna za praskave dane slobodarskih vatrometa i varljive nade da će sutra biti bolje, “kad pravda pobedi svetski i domaći neoliberalizam”.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side