14.10.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: “Tropski Tramp” itd.

Momčilo Pantelić: “Tropski Tramp” itd.
Brazil se potvrdio kao zemlja vrhunskih paradoksa: hvaljen po tome što nema spoljnih neprijatelja, najednom je pokazao sklonost da na čelo države dovede političara koji masovno “vidi” neprijatelje unutar njega.

U drugi krug predsedničkih izbora je kao favorit, tako, ušao kandidat koji je obećao da će naciju izbaviti sa ruba “komunističkog ambisa”, očistiti je od “po državu štetnih uticaja” tradicionalnog establišmenta, međunarodnog dogovora o klimatskim promenama, vodećih medija, Indiosa, crnaca, ateista, pokreta bezemljaša, a uz vanredne podsticaje oružanim snagama kako bi se “najzad zaveo red”.

Nije se libio ni da kaže, zabeleženo je, kako žene ne treba da zarađuju isto kao muškarci, da je jednu ćerku (posle četiri sina) dobio “u trenutku slabosti” i da bi više voleo da mu sin umre nego da bude gej. Pa i da “policija koja ne ubija i nije policija”.

Iako je sve to odvalio, ipak je on – Žair Bolsonaro (63) – u prvom izbornom krugu dobio znatno više glasova (46:29 odsto) nego glavni mu rival Fernando Hadad (55) iz Partije radnika. Ponovo će snage, dvobojem u plej-ofu, odmeriti 28. oktobra, pri čemu će biti znatno lakše, procenjuju poznavaoci, očuvanje prednosti nego nadoknađivanje zaostatka.

Protivnicima Bolsonara ostaje da se nadaju u jedno od dva “čuda”. Prvo, da Hadadu pođe za rukom da okupi sve poražene, pa i one koji su bliži favoritu, a ako to ne uspe, da se bar ispostavi da je Bolsonaro zapaljivo govorio samo da bi bio “shvaćen ozbiljno, ali ne i bukvalno”.

Kako i šta Brazilci shvate i (ne)prihvate, tako će im i biti. Zasad je izvesno samo to da su u prvom izbornom krugu pokazali izrazito, gotovo prevratničko, antiestablišmentsko raspoloženje. Čak toliko da su pokazali naklonost prema kandidatu čiji stavovi prilično osporavaju dostignuća demokratije, obnovljene 1985. posle dve decenije vojne vladavine. Bolsonaro je, naime, u više navrata pohvalio učinak diktature.

Opozicija prema njemu nije ništa manje oštra nego on prema njoj. Pojedinci se ne ustručavaju da ga porede s nacistima.

Najčešće mu se, međutim, nalaze sličnosti sa američkim predsednikom. Nadenut mu je nadimak “tropski Tramp”, pošto je preuzeo ponešto od ekstravagancije njujorškog milijardera. Sledi ga, uz ostalo, davanjem prednosti društvenim mrežama nad klasičnim medijima, prenaglašavanjem sopstvene persone, forsiranjem porodice u političkim zahvatima. Uzgred budi rečeno, i jedan i drugi su u trećem braku i imaju po petoro dece.

Obojica se prepoznatljivi i kao partijski preletači i po upozorenjima da ne bi priznali rezultate izbora ukoliko pobedi neko drugi. Istovremeno se i hvale da su razbijači zatečenog establišmenta, s tim što je “karioka” ipak insajder jer je deo brazilske političke strukture, s poslaničkim mandatom još od 1991...

Tu bi poređenja mogla da se skrase jer SAD imaju razrađene institucije koje obuzdavaju liderska “iskakanja iz koloseka”, dok je Brazil još u nekoj vrsti tranzicione demokratije, podložne svakojakim potresima. Ipak ih opet spaja ono što je važnije za svet nego za njih dvojicu.

Uspon Bolsonara, bez obzira na ishod drugog kruga predsedničkih izbora, doživljava se takoreći na sve strane kao novi vrhunac specifičnog globalnog tumbanja, među čijim rodonačelnicima je i Tramp, a čije su glavne karakteristike jačanje desničarskog populizma, ksenofobičnosti, konzervativizma i autokratskih stremljenja u uređivanju i nacionalnih i internacionalnih odnosa. “U modi” su, reklo bi se, lideri koji umeju da “udare pesnicom o sto”, da nude brze odgovore na pitanja koja zahtevaju dugoročna proučavanja, da unutrašnje nevolje pripisuju spoljnim faktorima, da podstiču strahove od “drugih” kako bi sebe predstavili kao spasitelje.

Brazil je specifičan slučaj. Na startu ovog veka proglašavan je za globalnog šampiona u ekonomskom i demokratskom napretku, da bi ga globalna finansijska kriza i, još više, lokalna korupcija unazadile toliko da je građanima postao prihvatljiv Bolsonaro kao “izbor u beznađu”.

Ankete su pokazale da su neočekivano visoki procenti prihvatanja autokratije ako bi ona donela poboljšanja koja su izostala u demokratiji. Kao da se zaboravilo da je demokratija Brazilcima popravila život više nego što su ga prethodne diktature pokvarile.

Brazil je u tom pogledu donekle sličan nama. Aktuelni ovdašnji lideri veći problem vide u vlastima koje su neposredno nasledile nego u pretprethodnom režimu iz kojeg su nam sve velike traume počele, a čiji su deo bili oni lično, u različitim dozama.

Bolsonaro mi se, pritom javlja kao fenomen koji prepliće manire Trampa i Aleksandra Vučića. Kao i njih dvojica, ima lepše mišljenje o režimima iz kojih su proistekle suštinske nacionalne i internacionalne drame nego o ustrojstvima koja su neposredno oni nasledili.

Otud možda i sklonost sve trojice ka autokratiji. U njoj su za sve krivi prethodnici i oni koji se s tim liderskim nalazom ne slažu...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Vladimir Gligorov: Sledeća kriza Vladimir Gligorov: Sledeća kriza

    Američka centralna banka želi da normalizuje monetarnu politiku. Ovo je praktično promena monetarnog režima, i to ne onog koji je uspostavljen posle 2008, kada je njena kamatna stopa, ona koju zaračunava centralna banka, spuštena na nulu.

  • Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina

    Nema sličnosti, reklo bi se, između francuskih Žutih prsluka, Bregzita, uspona Donalda Trampa, rasta Kine, širenja Rusije, međunarodnog rejtinga EU i strateškog lelujanja Srbije.

  • Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena

    Novogodišnji i božićni praznici tek što su prošli, a imali smo dve vesti koje su nas rastužile. Paradoksalno, otišle su dve legende srpske kulture iako jedan od njih nije bio ličnost iz kulture: jedna je Marko Nikolić, a druga Dragoslav Šekularac, verovatno prva sportska pop-kulturna ikona i prvi jugoslovenski sportista čija popularnost beše tolika da je dobio i film o sebi, “Šeki snima, pazi se” Marijana Vajde iz 1962.

  • Draško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju Draško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju

    Ukrajina je religijski fenomen. Ima tri pravoslavne crkve i najveću grkokatoličku crkvu na svetu. Čini se da se Čerčilove reči da Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari mogu preneti i na Ukrajinu.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side