Momčilo Pantelić: Tri deke i baka kolo vode
15.09.2019 Beograd

Momčilo Pantelić: Tri deke i baka kolo vode

Momčilo Pantelić: Tri deke i baka kolo vode
Može li išta još da nas, bar među nama, iznenadi kao pokolenje koja je na svet došlo, čak u poslednjoj deceniji prve polovine prošlog veka? Sada samo “igramo na ispadanje”, refren nam je kad se okupimo kao probrano društvance sklono da se crnim humorom o sebi prikopčava za opšte, ozbiljno zacrnjene lokalne i globalne perspektive.

Ali baš se iz te generacije, od koje se mahom očekuje da ne bude teret za druge, ispilila grupa pretendenata za status najmoćnije osobe današnjice s kojeg se umnogome oblikuje sudbina čovečanstva. Tri deke i jedna baka, rođeni 1940-ih, “kolo vode” u predizbornom nadmetanju do novembra sledeće godine za gazdovanje Belom kućom.

Na reizbor računa republikanac Donald Tramp (73), a u tome su rešeni da ga osujete demokrati, među kojima su favoriti za rivalsku, stranačku nominaciju bivši potpredsednik Džo Bajden (76), i senatori Berni Sanders (78) i Elizabet Voren (70). Zbir njihovih godina je 297 i znatno nadmašuje istoriju države (243), koju bi da predvode. A ponaosob gotovo dvostruko premašuju prosečnu starost stanovništva Amerike (oko 38 godina), računa londonski Gardijan.

Nikada, prema dostupnim podacima, nije bilo tako mnogo veterana u maratonskoj trci za najvišu funkciju u jednoj relativno mlađanoj naciji, a usavršenoj demokratiji, kao što je Amerika. Podsmevali smo se Politbirou SSSR čiji su članovi 1980-ih u proseku imali 71 godinu, a danas mi imamo obrise gerontokratije (vlasti starih), ocenjuje analitičar vašingtonskog sajta Politiko, navodeći i poodmaklu dob mnogih drugih visokih funkcionera SAD.
Ubrzano starenje društava na severnoj polulopti dosad se mahom izražavalo u rastu gerontološke i gerijatrijske brige, kao i u uvozu “sveže krvi”. Sada pak, uporedo sa brigom za starije i prilivom imigranata, dobijamo i vlast starijih, uz sasecanje priliva spoljne radne snage. Zasad prevashodno u američkom slučaju, koji po pravilu ne ostaje usamljen, ali ovoga puta nema pomnih sledbenika.

Nema gerontokratije (70 plus) čak ni tamo gde su lideri projektovani da ne silaze s vlasti, ako baš ne budu prinuđeni. I Vladimir Putin i Si Đinping imaju “tek” po 66 godina, Redžep Tajip Erdogan jedno leto manje, a Narendra Modi dva više.

Još ubedljivije od gerontokratije odudaraju vođi unutar EU i evroatlantskih integracija. Francuski predsednik Emanuel Makron ima 41 godinu, španski premijer Pedro Sančes 47, njegov italijanski kolega Đuzepe Konte 55, holandski Mark Rute 52, švedski Stefan Leven 62 godine. “Ispod crte” su takođe generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg (60) i nemačka dugovečna kancelarka Angela Merkel (65), kao i novoizabrane liderke u EU, njena zemljakinja Ursula van der Lejen (60) i Francuskinja Kristin Lagard (63). A još dalje u tom merenju za američkim “uzorom” zaostaje britanski premijer (na vanrednim iskušenjima, dok ovaj tekst ide u štampu) Boris Džonson (55).
Čitaoci Novog magazina znaju da godine nisu pouzdano merilo vrednosti vladara. Ovdašnji predsednik ima svega 49 i premijerka tek 43 leta, a naše društvo je sve starije i, sudeći makar po odlivu i mozgova i mišića, sve besperspektivnije.

Ali, vratimo se Americi i njenom poskoku ka gerontokratiji. Ona je samo delimično “osveta” za mladalački prevrat oličen u Baraku Obami, koji je Belu kuću preuzeo 2009. u njegovoj 45. godini. Više je izraz volje “besnih belaca” zbog osećaja da je, posle vladavine jednog crnca, zapravo meleza, poslednji čas da se izbore za opstanak dominacije svoje čiste rase kao identitetskog pečata nacije.

Da bi se stvari “uravnotežile”, i na prošlim predsedničkim izborima 2016. nadmetala se generacija 1940-ih. Tada je 70-godišnji belac Tramp pobedio godinu dana mlađu belkinju Hilari Klinton. Kao da se sada ta vrsta megdana “unapređuje” – s kvartetom belih i još vremešnijih favorita.

Eksperti svih profesija pokušavaju da objasne težnju ka “gerontokratiji”. Po mišljenju jednih, ona proizlazi iz poimanja da je situacija toliko komplikovana, da je neophodan lider s pozamašnim iskustvom, makar ono bilo i Trampovo nepolitičko vežbalište s nekretninama i rijaliti šouima. Drugi pak smatraju da bi pretendenti u poodmaklim godinama za najvišu funkciju trebalo da se podvrgnu detaljnom medicinskom pregledu kako bi se odagnale slutnje o “igrama na ispadanje” ili psihološkim zastranjivanjima u praktikovanju mandata (tipa “ja, pa ja”, od čega pate i ovdašnji lideri).

Ima i mlađih aspiranata. Šanse su im, zasad, male čak i među vršnjacima iako se ne libe da kažu da bi im mlađa vlast bila i slađa.

Možda je i u tom paradoksu deo objašnjenja za uspon “gerontokratije”. Mladi kao da imaju pametnija posla od posvećivanja politici i rado je prepuštaju starima. Bar dok postoji paragraf prema kojem za predsednika ne mogu da konkurišu mlađi od napunjenih 35 godina. Bez njega bi, po svemu sudeći, njihov favorit bila “revolucionarna” kongresmenka Aleksandrija Okasio Kortez (29).

Da bi se otklonila njena generacijska “nepodobnost”, valjalo bi promeniti Ustav. Tome, međutim, nije sklona ni vladajuća ni opoziciona gerontokratija iz 1940-ih. Čiji protagonisti – deke i bake – sebe ne vide kao učesnike u crnohumornoj “igri na ispadanje”.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

  • Vladimir Gligorov: Lična vlast Vladimir Gligorov: Lična vlast

    U Srbiji je zapravo skandal sve što je povezano sa epidemijom. Sa stanovišta vlasti, to što je izmakla kontroli. Vladar nije garantor sigurnosti već sam deluje nesigurno.

  • Vladimir Gligorov: Improvizacije Vladimir Gligorov: Improvizacije

    Kako već i biva sa improvizacijama, i ova oko susreta u Americi neslavno je prošla. Slično će, međutim, biti i sa briselskim zabludama.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side