16.04.2017 Beograd

Momčilo Pantelić: Sve delikatnije balansiranje

Momčilo Pantelić: Sve delikatnije balansiranje
Američko raketiranje sirijske vazduhoplovne vojne baze koju koriste i Rusi uzrujalo je svet, a možda ponajviše ovdašnje obožavaoce Vladimira Putina i Donalda Trampa.

Mogli su, takoreći, ruku u vatru da stave da će lideri Rusije i SAD postati dvojac koji će prekomponovati globalne odnose, toliko da ćemo se i mi nekako ovajditi, kad ono – nagovešteno partnerstvo zastrani u ljuto rivalstvo, i to oko sudbine sirijskog vođe Bašara el Asada, takođe omiljenog među pomenutim obožavaocima kormilara Kremlja i Bele kuće.

Pred novim velikim iskušenjem našlo se i rukovodstvo Srbije. Uz balansiranje između Zapada i Moskve, već otežano povodom ruske aneksije dela Ukrajine, sada treba da balansira i povodom Trampovog bombardovanja dela Sirije pod Putinovim plaštom, a koje je dobilo podršku lidera EU ka čijem članstvu službeno težimo.

Ni opšta perspektiva nije jasna. Novonastala situacija pogoduje katastrofičarskim viđenjima. Ruski premijer Dmitrij Medvedev je ocenio da je bombardovanjem Sirije Amerika zakoračila do “ivice vojnog sukoba” s njegovom zemljom, dok Sputnjik u analizi berzanskih kretanja naglašava da “zlato predviđa skori početak rata”.

Ujedno šef diplomatije SAD Reks Tilerson posredno nagoveštava da bi slične akcije Amerika mogla da izvede protiv “svih koji, bilo gde u svetu, čine zločine protiv nevinih ljudi” (a takvih je, zna se, takoreći svukuda). Specijalista londonskog Gardijana upozorava i da Tramp već pojačava ratna dejstva (po “proširenom” Bliskom istoku”) što je kurs koji bi svet mogao da dovede i do “katastrofalnih sudara”. A ekspert njujorškog Saveta za spoljne odnose je izračunao da je pod novim šefom Bele kuće prošlog meseca u antiterorističkim operacijama izvedeno prosečno 1,8 napada dronovima dnevno, što je tri puta više nego u vreme predsednika Baraka Obame.

Usuđujem se da se ne složim s katastrofičarima, bar ne onima koji propovedaju “smak sveta”. Ne čine mi se realnim predviđanja direktnih sukoba među velikim silama: niti Amerika – Rusija oko Sirije itd, niti Amerika – Kina oko razgraničavanja u Južnokineskom moru i reagovanja na istrajne nuklearne izazove Severne Koreje.

Iako se u ovom trouglu redefiniše globalni poredak, mali su izgledi da bi velike sile odustale od stare prakse da međusobna nadgornjavanja namiruju preko leđa malih zemalja, posebno onih koje ne znaju šta će same sa sobom i na koju bi stranu. Ratova će, dakle, biti ali, mislim, ne i onih koji bi – osim, nažalost neizbežnih, regionalnih humanitarnih – izazvali globalne strateške katastrofe.

Ipak, nesigurnosti su toliko povećane da relativizuju prognoze. Pre svega zbog trampizma, kursa u spoljnoj politici Amerike za koju tamošnji ugledni globalista Farid Zakarija na CNN-u kaže da se menja pri takoreći svakoj (ne)prilici, bez pažljive procene situacije i određivanja dugoročnog kursa, s liderom koji u svoje vrline ubraja nepredvidljivost, iako se po svetu ona doživljava kao mana zvana nedoslednost, blago rečeno.

Tramp je, pokazalo se, prebrzo hvaljen kao lider koji munjevito ispunjava izborna obećanja. Odgovarao je Obamu od dubljeg uplitanja u Siriju, da bi se kao predsednik direktno upleo u tamošnji front. Govorio je i da će s njim na čelu Amerika prvashodno brinuti o svojim problemima, da bi veću odlučnost pokazao u spoljnoj oružanoj intervenciji, premijernoj protiv režima Bašara el Asada.

Takođe, dok je poduže razmenjivao komplimente s Vladimirom Putinom i priprećivao Kini, dao je dovoljno povoda da se pomisli kako je on “obrnuti Ričard Nikson”, koji se povezivao s Pekingom da bi oslabio Moskvu. Od pre nekoliko dana Tramp je pak zaoštrio prema Putinu, a ublažio prema kineskom predsedniku Si Đinpingu, koga je ugostio na Floridi, uz pevušenje svoje unuke na jeziku gosta, takoreći istovremeno sa izdavanjem naredbe da se sa 59 krstarećih raketa raspali po sirijskoj bazi i razljuti Moskva, koja zamišlja da baš s Pekingom ospori opstajuću američku dominaciju.

Želim da verujem da je udar po Siriji bio izolovani akt, ali mi se čini i kao najava mogućnog šireg vojnog angažovanja Amerike u svetu. Šire su već i te kako, na različite načine, angažovane i Rusija i Kina, pa će odnosi u tom trojstvu ponajviše uticati na ukupnu situaciju u svetu – ka stabilizaciji usredsređivanjem na zajedničke ciljeve ili ka destabilizaciji ako nastave da insistiraju na razlikama i razgraničavanjima interesnih sfera.

Mogla bi da ohrabre preovlađujuća objašnjenja u analizama da je Tramp bombardovao cilj u Siriji samo da bi popravio loš rejting među sunarodnicima i relativizovao optužbe da je gajio previše bliske veze s Rusijom. Rejting je, sudeći prema anketama, popravio, ali se istraga o spornim vezama nastavlja sve dok ih on možda ne razveje još nekim zaoštravanjem s Moskvom.

Nadam se da će poseta Tilersona Moskvi (pre koje je ovaj tekst otišao u štampu) dovesti do zaključka da dve sile imaju preča zajednička posla nego da se međusobno konfrontiraju. Slutim, međutim, da će među poljima nesaglasnosti ostati Balkan, kako su mogli da se tumače i akcenti američkog senatora Džona Mekejna prilikom posete Beogradu.

Bude li tako, balansiranje će ovde biti još delikatniji posao nego dosad. I to ne samo spolja nego i iznutra.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam

    Svekolika borba protiv svakojakih ekstremizama trpi istrajne i dalekosežne poraze protiv samo jednog od njih – sistemskog ekstremizma. Gotovo sva ustrojstva su omogućila da minimalna manjina maksimalizuje svoju premoć, ekonomsku, a sve više i političku, nad većinom savremenika – uveravaju internacionalni i nacionalni istraživači.

  • Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić

    Ko drži ključeve Beograda, drži ključeve Srbije. Zato nije čudo što se oštre sablje i koplja za beogradski boj. Beograd ima ogroman ne samo simboličko-politički nego i praktično ekonomski značaj. U stvari, da nije drugog ne bi bilo ni prvog.

  • Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost

    Poznat vam je, svakako, lider koji medije kritikuje kao svoje neprijatelje iako njegovi nastupi dominiraju javnim prostorom, kome se, uprkos zapadnom kursu, istražuju sporne veze sa Rusijom i Kinom i koji za iskušenja domovine najviše krivi njen “bivši režim”. Ali, takvom opisu odgovara, premijerno, i predsednik – Amerike.

  • Vladimir Gligorov: Lokalni izbori Vladimir Gligorov: Lokalni izbori

    Kada stranka na vlasti, pogotovo ako je sklona autoritarizmu, dobije lokalne izbore sa dvotrećinskom većinom (o tročetvrtinskoj da i ne govorimo), to je veoma rđav znak za demokratiju, ali nije dobro ni za tu stranku.

  • Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu

    Ono što je George Harrison bio u Beatlesima, Predrag Lucić bio je u Feral Tribuneu. Samozatajan i marljiv po vlastitom izboru uvijek malo u drugom planu, ne zbog toga što bi ga tamo netko gurao (jer ondje nije ni pripadao), već što se sâm tako postavljao.

  • Vladimir Gligorov: Dva populizma Vladimir Gligorov: Dva populizma

    Najviše je ekonomskih istraživanja populizma u Latinskoj Americi. Ovo i zato što je na tom iskustvu nastao i takozvani Vašingtonski konsenzus (Williamson 1990), koji je posebno predmet kritike ekonomista i komentatora na levici, mada ne samo njih.

  • Mijat Lakićević: Davos, svetski, a srpski Mijat Lakićević: Davos, svetski, a srpski

    Da je Davos bio dve nedelje ranije, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću bi čestitali na makroekonomskoj stabilizaciji i pitali ga za investicione mogućnosti; ovako će ga prepoznavati kao čoveka iz zemlje u kojoj je nedavno ubijen opozicioni lider.

Preporuke prijatelja
FEST 2018
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw