Momčilo Pantelić: Stalno nešto curi
14.07.2019 Beograd

Momčilo Pantelić: Stalno nešto curi

Momčilo Pantelić: Stalno nešto curi
Kišurina je nedavno prodrla, kažu, i do podruma Bele kuće, ali je njenog gazdu Donalda Trampa preplavio bes kad je doznao šta je sve o njemu procurilo iz savezničkog diplomatskog kanala. Britanski ambasador u Vašingtonu Kim Darok ga je, naime, u poverljivom izveštaju opisao kao “nesposobnog lidera koji možda duguje nečasnim Rusima”, a njegovu administraciju okarakterisao kao “nefunkcionalnu, oštro podeljenu, nepredvidljivu, diplomatski nespretnu…”

Na ovakvo “ocrnjivanje” Tramp je uzvratio da dotični diplomata više nije poželjan u Beloj kući. Kao i da jedva čeka da sa čela britanske vlade ode Tereza Mej koja je “loše vodila proces za Bregzit”, a iz čijeg kabineta je data podrška ambasadoru, uz “žaljenje što je procurila njegova iskrena procena”, čiji objavljeni delovi (u listu Mejl on sandej) “ne odražavaju bliskost odnosa sa SAD”, koji “ostaju specijalni i čvrsti.”

Izvesna šteta toj postojanoj strateškoj vezi ipak je naneta. I pre curenja poverljive pošte, onda kada se Tramp upadljivo umešao u unutrašnje stvari Ujedinjenog Kraljevstva, podržavajući Bregzit po svaku cenu i stavljajući na znanje koga bi “voleo da vidi” kao budućeg premijera (Borisa Džonsona) i kao ambasadora u Vašingtonu (Najdžela Faraža). U takvom složenom sledu događaja pojedini analitičari naziru i eventualne motive dostavljača tajne depeše, za kojim je počela potraga (dok je ovaj tekst išao u štampu).

Šef diplomatije Džeremi Hant (koji je i rival Džonsonu za naslednika Mejove) kaže da se istražuje i da li su ruske vlasti hakovanjem došle do Darokovih depeša i prosledile ih štampi. Prisećamo se i da je ruskim hakerima pripisano delovanje u prilog Trampovoj pobedi na predsedničkim izborima 2016.

Svet kao da je nova vrsta pokvarene slavine iz koje stalno curi nešto što nije podobno za opštu upotrebu. Ne samo poverljive informacije nego i mandati, naše nade u bolje sutra, poverenje u institucije i, u svakom slučaju, vreme za rešavanje nagomilanih problema

Insajderski uzbunjivači, hakeri, profesionalni, pa i hobi istraživači učestalo otkrivaju tajne politike biznisa, nelegalnih aranžmana, sukoba interesa, falsifikovanih dokumenata, prećutane okolnosti u ugovaranju poslova. Ujedno, i funkcionerima se “omakne” poneki iskaz koji odaje njihove potajne aspiracije.

Kao da se, pritom, međunarodna scena deli, slično kao u vreme Hladnog rata, na regione u kojima su tajne neprobojne i one iz kojih tajne cure, makar i kap po kap. Uglavnom “kuljaju” iz zapadnih zemalja, mahom iz Amerike, dok pod nesalomivim šiframa ostaju u Rusiji, Kini, Turskoj, pa poprilično i na još nedovoljno definisanim delovima Balkana, u koje spada i Srbija.

Iz sfere tajni, tamo gde su one još pod ključem, izađe samo poneka autoafirmacija. Iz Moskve je, tako, projektovan krah zapadnog liberalizma, a iz Pekinga se pomolila sugestija da i drugi treba da slede njegov model jednopartijskog globalizma, nazovimo ga tako.

U oba slučaja, kao i u Ankari (doduše, sa istanbulskim izuzetkom) propoveda se prednost autoritarne, praktično nesmenjive vlasti, koja neće da se arči u “beskrajnim vunovlačarenjima” u vremenima koja zahtevaju brzo odlučivanje. Ali, ako iskustvo još išta znači, tamo gde ništa ne može da procuri, jednog dana šikne bujica i na površinu izbaci svu poročnost sistemski propagiranih vrlina.

Kod nas još caruju tajne, gotovo u skladu sa izrekom Vinstona Čerčila da je “Rusija zagonetka umotana u misteriju unutar enigme”. Dokaza za takvu sličnost je poprilično.

Još nije otkriveno kako bi Srbija da se integriše u EU, a da teritorijalni integritet čuvaju Rusija i Kina, koje ta kontinentalna zajednica smatra rivalima i kad je s njima u izvesnim partnerskim aranžmanima. Nije jasno ni kako bi Srbija mogla da bude jedini izuzetak među bivšim socijalističkim zemljama, pa da u EU uđe bez prethodnog učlanjenja u NATO. Kao ni kako Aleksandar Vučić može da tvrdi da je njegov plan za Kosovo ovde odbijen iako ga nikad nije obelodanio.

Ostaje tajna i kako je mogućno da su najredovnija opozicija ovdašnjoj vlasti upravo mediji koji je podržavaju. Jer redovno kritikuju Zapad, kojem vlast formalno teži.

Ima još. Zašto, na primer, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić istrajno krši pravila ponašanja diplomatije, od čijeg nam poštovanja umnogome zavisi sudbina, a ministar odbrane Aleksandar Vulin upozorava da osim EU “postoje i drugi savezi i nacije i narodi koji hoće da sarađuju s nama na ravnopravnoj osnovi”?

Dok ne procure uverljivi odgovori na ova i druga bitna pitanja, nama jedino curi vreme. Vreme predviđeno za trajanje samozavaravanja da drugi neće ukapirati da se insistiranjem na našoj samobitnosti zapravo nameštamo da preko nas namire sopstvene prohteve.

Jeste da danas i vasceli svet u svojim lelujanjima može da se podvede pod “zagonetku umotanu u misteriju unutar enigme”. Ali privilegiju da u tome izdejstvuju šansu za sebe imaju samo pojedine velike sile.

Bilo bi pogubno za nas i slične da pokušamo da im u tome konkurišemo. Od nas se očekuje da budemo nešto shvatljivo umotano u razložnost unutar razumljivosti. Valjda bi mogao odnekud da nam procuri i metod da tako nešto postignemo pre nego što nam iscuri vreme…

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska

    U poslednjih desetak godina stvarni proizvod Hrvatske trajno je veći od srpskog i razlika se ne smanjuje, a po stanovniku se nominalno povećava.

  • Momčilo Pantelić: Red nereda Momčilo Pantelić: Red nereda

    “Ne mogu da dišem” nije samo preklinjanje teško obolelih nego i – povodom policijskog davljenja uhapšenog u Mineapolisu – poklič sve većeg broja ljudi koje sistemi guše nepravdom i ostalim nepočinstvima.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side