Momčilo Pantelić: Slično čak (ne)prilično
10.11.2019 Beograd

Momčilo Pantelić: Slično čak (ne)prilično

Momčilo Pantelić: Slično čak (ne)prilično
Dok se žalimo da nas EU zanemaruje, kao da i mi zanemarujemo njena vanredna iskušenja. Premijerno je, kao Balkan u bezbroj repriza, postala poligon za nadmetanje spoljnih sila oko njene sudbine.

Svikla da svet oblikuje po svom ukusu ili da se bar on trudi da nalikuje njenim dostignućima, evropska zajednica se najednom našla pod nesinhronizovanim i nejednakim, ali istovremenim i snažnim pritiscima SAD, Rusije, Kine, Turske i odlazeće joj članice Britanije za njeno raštimovanje, pa i eventualno rashodovanje. Kao da je dosad najuspešnije i najmirotvornije ekonomsko i političko objedinjavanje postalo smetnja, takoreći remetilačka opozicija, nekakvom novom poretku, po principu “prvo moja vaška, a i svaka druga samo obaška”.

Akcije za balkanizaciju Evrope toliko su ojačale da ona nema ni vremena, pa ni snage za promptnu evropeizaciju celog Balkana, tačnije onog mu dela koji, gotovo ironično, označava kao zapadni. Čak rastu slutnje, koje su u našem magazinu više puta opisane, da situacija u EU podseća na stanje pred raspad bivše SFRJ. S nizom izazova, od kojih je najpresudniji nemogućnost efikasnog odlučivanja, naročito o merama preko potrebnog reformisanja kako bi se očuvala, sve joj je osporavanija bitna uloga u globalnom odlučivanju.

Francuski predsednik Emanuel Makron, koji bi da na liderskoj poziciji odmeni posustalu kancelarku Angelu Merkel, upravo se prosto rasprostro po globusu. Cilj mu je, prema raspoloživim izvorima, da nekako izdejstvuje da EU ne bude “kolateralna šteta” ni zbližavanja Moskve i Pekinga, ni zaoštravanja Vašingtona sa obe te prestonice, ni eventualnog usaglašavanja interesa te moćne trojke.

O tom delikatnom i dugoročnom procesu još će se pisati naširoko i nadugačko.

Ovom prilikom posvetiću se sve upadljivijim nastojanjima da se u sve konfuznijim svetskim kretanjima nađe bar osnov za poređenje s proživljenim ili s projektovanjem još nedoživljenog.

Kad se već porede takve krajnosti kakve su rastakanje SFRJ i vrenja u EU, može i sve drugo. Primećujem, tako, da što više sadašnja strateška komešanja i liderska dovijanja “ne liče ni na šta”, tim je veća pomama za pronalaženje sličnosti među njima.

U prvom planu je opet Donald Tramp. Iako su s njim na čelu Bele kuće odnosi s Kremljem spali, po obostranoj oceni, na najniži nivo, sa gazdom te palate svojski radi na demontiranju EU, forsirajući eurofobne snage. Upustio se u trgovinski rat s Kinom iako su njihove dve zemlje “ekonomski sijamski blizanci”.

Rusija i Kina učvršćuju strateško partnerstvo kako bi osporili dominaciju Zapada iako je njihov razvoj vezan za saradnju s njim. Obe se na svoj način šire – prva po Ukrajini (uz osobene intervencije u Gruziji i Siriji), a druga po pučinama Pacifika, ali zajedno nastupaju u odbranu međunarodnog prava koje zabranjuje takve “ekskurzije”.

Ujedno, sve te sile učvršćuju svoje nove položaje, bar donekle, na čežnji za povratak “stare slave”. Rusija bi da obnovi neku varijantu rasprostiranja nestalog SSSR, Kina da modernizuje davnašnji “put svile”, Amerika vreme unilateralne dominacije, a Evropa uvažavanje svih njih – da zaborave da su ih svojevremeno okupirale pojedine njene države – bar toliko da joj ne razbiju Uniju, ne osakate poredak “države blagostanja” i ne podrivaju je kao “četvrti noseći stub” svetske stabilnosti.

Sva ta globalna tumbanja i tumaranja, iako bez presedana, ipak liče na tranzicije u kojima su jednopartijski sistemi pretvoreni u višestranačke. Prešlo se sa unipolarnog na multipolarni poredak, s jednog na više centara odlučivanja, što se, nažalost, često ispostavljalo kao zahvat tipa “mnogo babica, deca kilava”.

Za izlazak iz situacije novinar madridskog Paisa predlaže za Evropu, a reklo bi se i za ceo svet, iskrsavanje lidera, nalik mitskom Dedalu. Koji je konstruisao lavirint iz kojeg ni sam nije mogao da izađe kad je utamničen sve dok nije načinio krila i izleteo.

Drugim rečima, neophodan je savršeni graditelj. Kao prevratnik protiv razgraditelja koji mahom vladaju i sve više jedan na drugog liče u sistemu koji prevazilazi “iliberalnu demokratiju” i ispostavlja se kao “kompetitivna autokratija” (nadmetanje za vlast da bi se primenjivala samovoljno, vaninstitucionalno), konstatuje oksfordski istoričar Timoti Garton Eš u londonskom Gardijanu.

Ovdašnji lider za najveće “prijatelje” ima baš takve “kompetitivne autokrate”, u koje i sam spada. Putin, Viktor Orban, Redžep Tajip Erdogan, sve antipodi Merkelovoj u koju se donedavno zaklinjao.

Aleksandar Vučić je čak, možda, najbolji primerak kretanja u kojem ono što je slično može biti čak vrlo (ne)prilično. Propagira da je mogućno da Srbija uđe u EU, a da odstupa od njene spoljne politike. Da teži evrointegraciji čiji sastav velikom većinom traži teritorijalnu dezintegraciju Srbije (Kosovo), a na šta ne pristaje uz podršku Rusije koja bi da dezintegriše EU. Liči kao da će na Zapad, a sve tesnije se povezuje s “novim-starim” Istokom.

Ko zna da li bi izlaz iz tog lutanja pronašao i Dedal. U nedostatku takvog, oslonimo se na savet nobelovca Džozefa Stiglica. Za spas civilizacije (gde je i naše mesto) neophodno je, kaže, da poštujemo vrednosti slobode, znanja i demokratije.

Mi već sve to prilično poštujemo. I zato nas je, avaj, sve više daleko odavde...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Dimitrije Boarov: Spora gradnja brze pruge Dimitrije Boarov: Spora gradnja brze pruge

    Da je u Kini brza pruga između Pekinga i Šangaja građena brzinom koja se ostvaruje između Pazove i Tošinog bunara, tih oko 1.300 kilometara gradilo bi se 150 godina, a izgrađena je za oko 4-5 godina.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska

    U poslednjih desetak godina stvarni proizvod Hrvatske trajno je veći od srpskog i razlika se ne smanjuje, a po stanovniku se nominalno povećava.

  • Momčilo Pantelić: Red nereda Momčilo Pantelić: Red nereda

    “Ne mogu da dišem” nije samo preklinjanje teško obolelih nego i – povodom policijskog davljenja uhapšenog u Mineapolisu – poklič sve većeg broja ljudi koje sistemi guše nepravdom i ostalim nepočinstvima.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side