23.09.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Razgraničavanje

Momčilo Pantelić: Razgraničavanje
Ko o čemu, svi o nekakvom razgraničenju. Ne samo ovde.

Zvanični nagoveštaji da bi Srbija i Kosovo mogli da normalizuju odnose tako što bi malo korigovali međe, pa i razmenili znatnije delove teritorija, već su doveli do razgraničavanja druge vrste. Razvrstavanje je ispunjeno paradoksima.

Spolja su se među snagama koje “nemaju ništa protiv” dogovora dve strane, pa makar to bila i promena granica, našli doskorašnji izraziti protivnici takvog rešenja – SAD i visoki predstavnici EU (Johanes Han i Federika Mogerini). Prekomponovanju se suprotstavljaju Berlin, Pariz, a donekle i Moskva iako su donedavno uveravali da će prihvatiti sve o čemu se sporazumeju Beograd i Priština.

Opozicije u Srbiji i na Kosovu ostale su pak na međusobno nepomirljivim pozicijama, ali uz jedinstveno optuživanje – sopstvenih vlasti da u pregovorima nastupaju neovlašćeno i “izdaju” nacionalne interese. Razlikuju se, pritom, bitno u “strukturi”. Opozicija na Kosovu je jaka, a vlast klimava, dok je u Srbiji sada situacija obrnuta. Istovremeno, i vladajući i opozicioni soj Albanaca zajedničku budućnost vide u Zapadu, dok se i u vladajućoj koaliciji i u opozicionom savezu u Srbiji nalaze stranke koje računaju da im poziciju u naporima za priključenje Zapadu ojačava “neraskidivo prijateljstvo” s njemu suprotstavljenom Rusijom, a neke čak i favorizuju strateško priklanjanje Moskvi...

Ne bih dalje o ovdašnjim istrajnim “konstruktivnim dvosmislenostima”. Osvrnuo bih se ovom prilikom na višeslojni fenomen – razgraničavanja.

Protivnici razgraničavanja Srbije i Kosova sa eventualnom razmenom delova teritorija mahom ističu da bi to “otvorilo Pandorinu kutiju širom regiona”. To jest, da bi proradila “balkanizacija” s nizom prostornih i etničkih cepkanja, iz kojih se obično, kao i relativno nedavno u bivšoj Jugoslaviji, izrode masovna krvoprolića.

Potcenjuje se, pritom, sposobnost međunarodne zajednice da nedoslednim postupcima ne proizvede nestabilnost – ukazuje gostujući specijalista u Vašington postu. Kosovu je priznato otcepljenje, obrazlaže, ali ne i Republici Srpskoj, sve bez naknadne destabilizacije regiona.

Uz to, dodaju eksperti, pomenuta eventualna razmena teritorija bila bi prva na osnovu sporazuma dve prethodno zaraćene strane i mogla bi da posluži kao uzor za rešavanje sličnih kriza. Kritičari pomenutog razgraničenja ukazuju ipak na još dva iskušenja. Promovisalo bi, kažu, etničku monolitizaciju i deo nacionalne istorije ostavilo tuđini. Ali zar već sada, nažalost, nije tako u ovim krajevima, kao i u mnogim delovima stalno pretumbavanog sveta?

Ne vidim, iskren da budem, da su dogovorena podvajanju zarad rešavanja krize spornija od silnih podvajanja koja proističu iz nedogovaranja i odstupanja od sistemskih dogovora. Živimo u vremenima kad se ideali sveta bez granica urušavaju pred naletima grubih ograničavanja i svakojakih razgraničavanja.

Istrošio se američki unipolarizam i demantovana je teza o kraju istorije, ali nam od toga život nije postao, bar ne vrednosno, bolji. Razmahale su se autokratije i u formalnim demokratijama; ponovo se pluralizuju interesne sfere velikih sila; do nepodnošljivosti se produbljuju socijalne i regionalne razlike; usred rekordnog uzleta komunikativnosti rastu dezinformacije, nepoverenje, otuđenost i nesigurnost, pa i fobije prema došljacima, od kojih, istini za volju, mnogi preteruju u očekivanjima da će se domaćini pre navići na njih kao goste nego oni, kao pridošlice, na pravila i običaje u kojima su našli uhleblje.

Premeravanja sopstvenog značaja, razgraničavanja između htenja i mogućnosti, danas izgleda znatno teže nego ranije. Srbija nije izuzetak.

Politika “pomoz’ bože na sve četiri strane” (EU, SAD, Rusija i Kina) joj zasad uspeva. Ne i zadugo. Moraće ubrzo da napravi jasno razgraničenje – da li joj oslanjanje na novi Istok služi samo da bi povećala izglede za uklapanje u Zapad ili joj kolebljivo kretanje ka Zapadu služi samo da bi dokazala kako tamo nije prihvaćena, pa da joj ne preostaje ništa drugo nego da se privoli njemu suprotnoj strani.

Srbija kao da se ne obazire na potrebu da razgraniči raznovrsne prioritete. Upravo potpisani ugovori o razmahu ekonomske i svake druge saradnje s Kinom koincidirali su s novim povećanjem taksi SAD na uvoz robe iz te zemlje i strepnjama EU da joj azijski džin novim putem svile sve više namiče “svilen gajtan”. Kao što i istrajava odbijanje Beograda da se pridruži zapadnim sankcijama Rusiji zbog njenog amputiranja dela Ukrajine.

Rusija i Kina jesu potpora očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije dok ona teži političkom integrisanju sa EU, a koja u obe te naše potpore vide podrivača svog poretka. Kao i u potezima Donalda Trampa, koji sve čini da pokaže kako je ova kontinentalna zajednica “zastarela kategorija” i da joj nema spasa ako ne prihvati njegov model “Amerika (to jest, ja) pre svega”.

Tri velike sile, kad se sve sabere, kao da rade protiv EU ka kojoj zvanično hitamo. Reklo bi se stoga da nam predstoji razgraničavanje, čak mnogo delikatnije od nagoveštenog s Kosovom.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO

    Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

  • Dimitrije Boarov: Konfuzija Dimitrije Boarov: Konfuzija

    Bizarna izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, da je njegov plan za Kosovo propao jer ga nije prihvatio narod, te da će Srbiju to odbijanje skupo koštati kroz nekoliko decenija, verovatno je namenjena ne samo domaćoj nego i stranoj javnosti.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike

    Nije jednostavno pisati o ekonomskim tokovima u zemlji u kojoj su svi državni (pa i oni vojni) i društveni resursi upregnuti u neprestanu političku bitku za vlast i gde buka sa uličnih mitinga gura privredne vesti na marginu javnog života.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side