30.12.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

Momčilo Pantelić: Poredak a la kart
Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

Za tili čas je raširio toliku nervozu, da je ona zahvatila i njega, pa se odrekao uživanja u ličnoj rezidenciji na Floridi i latio se “dežurstva” u Beloj kući. Na takvo “žrtvovanje” primoralo ga je žestoko uzvraćanje na tri njegova ključna strateška poteza.

Zbog “trgovinskog rata” koji je poveo s Kinom, naglo su posrnule berze i izazvale strepnje od reprize globalne finansijske krize. Nesloga sa zakonodavcima oko njegovog zahteva da se odobri pet milijardi budžetskih dolara za dogradnju antiimigrantskog zida na granici s Meksikom dovela je do privremene blokade administracije. A tviter najavom povlačenja oko 2.200 vojnika iz Sirije i 7.000 iz Avganistana rasrdio je spoljne partnere na tim frontovima i doživeo da mu promptno podnesu ostavke šef Pentagona Džejms Matis i specijalni izaslanik u globalnoj koaliciji protiv terorističke Islamske države Bret Mekgurk.

Ta tri naizgled nepovezana čina čine jedinstvenu tročinku. Zajedničko im je to što su sastavni delovi Trampovog gesla “Amerika pre svega”, pod kojim se često zanemaruje celina komplikovanih zbivanja, odakle sledi bumerang-efekat.

Odluka o povlačenju jedinica iz Sirije je najilustrativnija. Tramp je u pravu kad kaže da bi neko ko “vojnike žive vraća kući bio najpopularniji heroj”, a da je on izložen kritici, ali niko mu i ne zamera što vraća žive vojnike. Prebacuje mu se što je odluku doneo po svom “ćefu”, bez konsultacija sa saveznicima na poprištu i najbližim, resorno nadležnim saradnicima, čime ih je sve doveo u krajnje neugodan položaj.

Ujedno, dao je “božićni poklon” neprijateljima na frontu – Rusiji, Iranu i sirijskom lideru Bašaru el Asadu, od kojih je, svako na svoj način, pozdravio američko povlačenje. A ostavio “na cedilu” ne samo evropske nego i kurdske saborce, koji bi sada mogli da budu izloženi ofanzivi iz Turske, odakle ih gone kao podrivače njene nacionalne bezbednosti.

Kao samozvani demonter postojećeg “po Ameriku nepravednog poretka”, gde ona “plaća više nego što dobija zauzvrat”, Tramp kao da ustoličuje novo ustrojstvo koje bi se moglo nazvati poredak “a la kart”, u kojem od međunarodnog prava, grupnih sporazuma i dobrih običaja za sebe probira ono što mu odgovara po trenutnom ukusu i ceni, a nipodaštava ostalo. I nije u tome usamljen. Slično rade i druge sile, samo na nešto manje upadljiv način, kao Kina, koja je počela da propoveda svoj društveni model po novom “putu svile” i izvan njega ili po višoj ceni, kao Rusija, na primer, koja trpi sankcije zbog amputacije dela Ukrajine.

I male zemlje bi da se “ogrebu”. I odavde se prianja na poredak “a la kart”. Naše vlasti, i mediji koje kontrolišu, uporno zameraju Zapadu, ka kojem zvanično hrlimo, da nam otežava priključivanje iako se odande insistira na poštovanju važećih pravila za učlanjenje u klub. Mi bismo, zapravo, u EU, ali po našem “meniju”, koji članice ne mogu da svare.

Tramp je u pismima Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju ponudio da ih ugosti u Beloj kući ako postignu “istorijski sporazum”. Obe poruke su podsticajne i prilično opsežne, da bi se poverovalo da ih je pozivar, poslovično opredeljen za kratko tekstovanje, lično ispisao. Takva pretpostavka donekle mu ide u korist jer demantuje tvrdnje da se on ni sa kim ne konsultuje. Sugeriše i da oko njega ima ljudi koji će se založiti da mu dovedu rečene goste, probrane “a la kart”, s valjda većim izgledima na uspeh nego kad se na neutralnom terenu gostio s nuklearnim Kim Džong Unom.

Pojedinim posmatračima za oko je zapala takoreći vremenska koincidencija između slanja tih pisama i objave namere da povuče vojnike iz Sirije. Slute da bi to moglo da znači da je postignut dogovor da Rusiji pripadne Sirija (ne baš toliko kao Krim), a Americi zapadni Balkan. Ma nije valjda...

A gde je tu EU? Prisećam se kako je odavde 1990-ih sročeno da rastakanje SFRJ ne može da reguliše “jalova” Evropa već samo SAD i Rusija. Tražili ste, videli ste.

Sada bismo mi u EU, ali kao da su i Vašington i Moskva zapeli da je razglave. U njihovim strategijama “a la kart” za sebe probiraju iste aktere, evrofobe, evroskeptike.

Ovaj prilično evrofiličan prostor, sa srpskim izuzetkom od opredeljenosti za NATO, poseban im je izazov. Obe sile bi da ga pridobiju za sebe i dodatno mu iskomplikuju ulazak u EU, koja je ionako pod pojačanim dejstvom stvaranja poretka “a la kart”. U kojem sve više članica teži da sebe izuzme od jedinstvenih pravila i ne zalaže se za skoro proširivanje sadašnjeg sastava.

Između sila koje nas hoće za sebe i zajednice kojoj zvanično težimo, a u kojoj trenutno više nema mesta – šta da radimo i čemu da se nadamo? Nema mesta panici. Sve bitno će se rasplesti, mislim, mahom mimo nas. Na nama je da postanemo realniji, sebi i drugima jasniji nego što smo sada. Pa i da se u opštem probiranju “a la kart” najzad, nekim čudom, i nama nešto posreći.Anćor

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Vladimir Gligorov: Kosovske carine Vladimir Gligorov: Kosovske carine

    Ako sam dobro razumeo, Kosovo carini uvoz iz Srbije, i Bosne i Hercegovine, po stopi od 100 odsto.

  • Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni

    Pre 22 godine koleginica S. Č. je, izveštavajući sa protesta tadašnje opozicije – slične današnjoj i po idejnoj šarolikosti i po organizacionim ne/sposobnostima – napisala da se na kišoviti i hladni Đurđic okupilo tridesetak hiljada ljudi.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove

    Čini mi se da nam neprijatelji i nisu potrebni jer sami sebi štetimo više. Mnogi naši mediji, političari, intelektualci i “intelektualci” sa malih ekrana utrkuju se u otkrivanju zavera i neprijatelja: “Ameri obučavaju Šiptare za rat protiv Srba”, “Britanski ambasador je najveći zaverenik i direktni eksponent sve-svetske borbe protiv Srbije”, “Impotentna Evropa, koja se raspada, šuruje sa Prištinom protiv nas”, “Između Putina i Tačija postoji tajna veza” , “Susedi se udružuju protiv nas”…

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side