07.05.2017 Beograd

Momčilo Pantelić: Politika krompirića

Momčilo Pantelić: Politika krompirića
Dok je vasceli svet upirao poglede ka finišu predsedničke kampanje u Francuskoj, ovdašnja vlast je uprla i prst u tu zemlju. Čak joj je zavela neku vrstu sankcija, neuporedivo originalnijih od mnogih spoljnih koje smo mi svojevremeno istrpeli.

Zadržaću se samo na tim originalnostima – kao raritetu u međunarodnim odnosima – ispoljenih povodom odluke francuskog suda da oslobodi Ramuša Haradinaja, a ne da ga izruči Srbiji, koja ga traži pod optužbom da je počinio ratne zločine. Kao prvo, ovdašnja reakcija sugeriše da je zastranio ceo tamošnji sistem, da je pravosuđe podleglo političkom pritisku, pa da zato francuska država u celini zaslužuje packe – protestnu notu i povlačenje ambasadora na konsultacije. Drugim rečima, smatra se da tamo ne funkcioniše ustavna podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

Sledeće dve kontramere su još neobičnije.

Ljutnja se obično iskaljuje na onoga ko ju je izazvao, ali se u našem slučaju teret kvarenja odnosa sa drugom zemljom svalio – na nas. Ministrima i drugim državnim službenicima naloženo je da tri meseca ne idu u Francusku iako je valjda jasno da je to u korist naše štete. Čuđenje povećava i protestni odlazak, kako je javljeno, delegacije Srbije sa zasedanja Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, što može da se doživi kao podređivanje nacionalnih ciljeva u internacionalnom okupljanju – geografskoj okolnosti da se ono održava na “nepoželjnom tlu” (u francuskom gradu Strazburu).

Odgovornost za te poteze (osim strazburškog) na sebe je preuzeo premijer i novoizabrani predsednik Aleksandar Vučić. Treba kriviti mene, a ne Vladu, to su moje odluke – njegova je izjava, propraćena kritikom “politizovane odluke” suda u Kolmaru. Vanrednu dozu personalizacije državnog kursa, koja je poodavno evidentirana u javnosti, prvi put čujemo od njenog tvorca, i to pred prelazak, ovog meseca, na višu, a manje nadležnu funkciju.

Sve u svemu, mislim da je reagovanje iz Beograda na zapravo očekivani sudski rasplet, jer nas drugačiji nisu pohodili, bilo prilično kontraproduktivno, bar iz dva razloga. Prvo, proklamovane su nekakve kaznene mere državi koja igra jednu od glavnih uloga u EU, čijem članstvu težimo, dok istrajno odbijamo da se priključimo sankcijama Zapada protiv Rusije (zbog pripajanja dela Ukrajine), a koja je podržala ovdašnje nezadovoljstvo zbog “slučaja Haradinaj”. Drugo, učinjeno je u trenutku kada je gotovo ceo Balkan uzdrman, prevashodno oni njegovi delovi izvan evroatlantskih integracija, gde se opet čuju ratni bubnjevi, pretnje promenom granica i registruje pojačano nadmetanje velikih sila.

Zrnce opravdanja za ovakvo postupanje moglo bi da se iščeprka kad bi se ono što je učinio Beograd doživelo kao sračunat dalekosežni potez: da se uključimo u prevladavajuće neraspoloženje Francuza njihovim establišmentom, koje je do finala predsedničkih izbora dovelo protagoniste takvog kursa, centrističkog evrofiličara Emanuela Makrona i desničarsku evrofobičarku Marin le Pen.

Pa, kao, mi ostajemo uz narod Francuske i kad se ne slažemo s njenom vlašću. Ali, ovdašnja vlast upravo se zgrozi kad nasluti da bi tako nešto moglo da se događa i njoj, koja potporu traži na sve strane, kako su potvrdile posete Vučića Angeli Merkel i Vladimiru Putinu uoči naših nedavnih predsedničkih izbora.

Ovaj tekst, koji pretežno govori o nama, nalazi mesto u rubrici Svet zato što smo mi postali jedan od simbola nesavršenosti sveta. Preduzimanje kontraproduktivnih i koraka koji ne uvažavaju različitost u snazi i poimanju, takoreći je univerzalni običaj vladajućih krugova. Političkih i biznismenskih.

Čovek koji je objedinio oba ova svojstva, milijarder Donald Tramp, posredno potvrđuje da je veličine raskoraka između snova i jave postao svestan tek kad je postao predsednik SAD. Mislio je, kaže, da će rukovođenje državom biti znatno lakše nego što se ispostavilo, pogotovu što mu se masovno osporava umišljenost da je u prvih sto dana vladavine postigao više nego većina šefova Bele kuće. Analitičari i anketari se mahom slažu i da je čak uradio znatno manje ili drugačije nego što je biračima obećavao.

Prisetićemo se da je i sadašnji lider ovde kršio razna svoja obećanja. Od opozicionog delovanja protiv evropskog kursa na kojem sada insistira, do zavaravanja da će penzije biti poslednje, a ne prve, na udaru finansijskih rezova.

Nadam se samo da nećemo upasti u imitaciju Amerike koja je – zbog neslaganja Francuza s njenom invazijom 2003. na Irak – prekrstila pomfrit, koji ona naziva frenchfries, u “krompiriće slobode”. Svedok sam da u Americi takvo prekrštavanje nije dugo potrajalo jer se ispostavilo da je bilo neopravdano kao i sama invazija.

Verujem da će i ovo naše zaoštravanje s Francuskom biti kratkog daha. Teško je i zamisliti da bi nekome ovde palo na pamet da zatraži “krompiriće slobode” umesto pomfrita. Valjda i zato što nam svakojaku glad već poduže samo zavarava naša neozvaničena, ali istrajna politička verzija “krompirića slobode”. Krompirića koji se sezonski brzo smažu i slobode čije se dosledne primene unedogled odlažu.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam

    Svekolika borba protiv svakojakih ekstremizama trpi istrajne i dalekosežne poraze protiv samo jednog od njih – sistemskog ekstremizma. Gotovo sva ustrojstva su omogućila da minimalna manjina maksimalizuje svoju premoć, ekonomsku, a sve više i političku, nad većinom savremenika – uveravaju internacionalni i nacionalni istraživači.

  • Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić

    Ko drži ključeve Beograda, drži ključeve Srbije. Zato nije čudo što se oštre sablje i koplja za beogradski boj. Beograd ima ogroman ne samo simboličko-politički nego i praktično ekonomski značaj. U stvari, da nije drugog ne bi bilo ni prvog.

  • Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost

    Poznat vam je, svakako, lider koji medije kritikuje kao svoje neprijatelje iako njegovi nastupi dominiraju javnim prostorom, kome se, uprkos zapadnom kursu, istražuju sporne veze sa Rusijom i Kinom i koji za iskušenja domovine najviše krivi njen “bivši režim”. Ali, takvom opisu odgovara, premijerno, i predsednik – Amerike.

  • Vladimir Gligorov: Lokalni izbori Vladimir Gligorov: Lokalni izbori

    Kada stranka na vlasti, pogotovo ako je sklona autoritarizmu, dobije lokalne izbore sa dvotrećinskom većinom (o tročetvrtinskoj da i ne govorimo), to je veoma rđav znak za demokratiju, ali nije dobro ni za tu stranku.

  • Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu

    Ono što je George Harrison bio u Beatlesima, Predrag Lucić bio je u Feral Tribuneu. Samozatajan i marljiv po vlastitom izboru uvijek malo u drugom planu, ne zbog toga što bi ga tamo netko gurao (jer ondje nije ni pripadao), već što se sâm tako postavljao.

  • Vladimir Gligorov: Dva populizma Vladimir Gligorov: Dva populizma

    Najviše je ekonomskih istraživanja populizma u Latinskoj Americi. Ovo i zato što je na tom iskustvu nastao i takozvani Vašingtonski konsenzus (Williamson 1990), koji je posebno predmet kritike ekonomista i komentatora na levici, mada ne samo njih.

  • Mijat Lakićević: Davos, svetski, a srpski Mijat Lakićević: Davos, svetski, a srpski

    Da je Davos bio dve nedelje ranije, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću bi čestitali na makroekonomskoj stabilizaciji i pitali ga za investicione mogućnosti; ovako će ga prepoznavati kao čoveka iz zemlje u kojoj je nedavno ubijen opozicioni lider.

Preporuke prijatelja
FEST 2018
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw