02.09.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Ofelijina zaostavština

Momčilo Pantelić: Ofelijina zaostavština
Znamo šta smo, ali ne znamo šta bismo mogli da budemo. Taj iskaz Ofelije u “Hamletu” doživljava ovih dana vanrednu aktuelizaciju.

Širi se nezadovoljstvo i što znamo šta smo i što ne znamo šta bismo mogli da budemo. U oba slučaja krivci se sve uzrujanije traže izvan nas, u vrtlogu nedostupnih nam zamešateljstava, a sa dozom nade da, pritom, raspolažemo veštinom dovoljnom da izbegnemo kob šekspirovske nesrećnice.

Sreća, zasad, nije na horizontu preplavljenom strahotama i nesuvislostima. Kao da se ovaploćuje Sartrova krilatica “pakao, to su drugi”. A ti drugi smo svi mi nekima, pa i među bližnjima, kako se ispostavljalo u bezumljima na prostorima ex-Yu...

Na sve strane niču ekstremizmi, čak i tamo gde su donedavno bili nezamislivi, kao i u državama odakle se vode ratovi protiv ekstremizama. Među mnogim radovima pomnih istraživača takvog neželjenog zaokreta posebnu pažnju mi je privukla opsežna analiza američkog globaliste Frensisa Fukujame.

Svojevremeni autor doktrine o “kraju istorije”, koju su događaji opovrgli, sada skicira novu istoriju. Najavljujući novu knjigu “The Demand for Dignity and the Politics of Resentment”, on sugeriše da je savremena politika usredsređena više na identitetske nego na izazove ideologije i ekonomije. “Identitetska politika”, ceni, postaje čak glavni faktor u tekućim globalnim promenama.

Iz njegovog obimnog teksta u časopisu Forin afers proizlazi da se sve zaista zavrtelo oko te “identitetske politike”. Rusija je oživljava pošto smatra da je raspad SSSR pod njenom dominacijom bio “tragedija”, Kina je održava kao odgovor na “vek ponižavanja”.  Amerika smatra pak da se svet, koji je po svom nahođenju oblikovala poslednjih decenija, okoristio na njen račun, pa da je kucnuo čas da zahteva da joj se nadoknadi šteta, sve pod Trampovom parolom “Amerika pre svega”, što je podstaklo svakojake samovolje nauštrb već usklađenih interesa, pri čemu se izrazito uzdrmava EU, pod čijim skutima jačaju evrofobične snage.

Strahujući od rasta ekstremne desnice, Fukujama većinu preporuka šalje levim strujama. One bi, proizlazi, trebalo više da poštuju pravila nove realnosti koja su prenebregle. Ne bi smele, precizira, da se oslanjaju preterano na podršku svakojakih manjina (rasnih, polnih, verskih itd.) već da se pomno posvete stvaranju sistema opšteprihvatljivih vrednosti, u kojem se ni klasična većina ne bi osetila zanemarenom, a na čijem je baš takvom osećaju, koji je mestimično prerastao u rasizam i klaustrofobiju, prosperirao Tramp.

Analitičar istovremeno upozorava da opravdano ogorčenje – zbog izgubljenog dostojanstva, u potcenjenosti doprinosu napretku društva, kao i zbog “nevidljivosti” na javnoj sceni – može da bude zloupotrebljeno u političke svrhe. Pa da se u ime rasne monolitnosti, na primer, zanemare egzistencijalne i potrebe demokratskog i internacionalnog ustrojstva.

Njujorški nobelovac Pol Krugman smatra da je rasni animozitet (“gnevnih belaca”) bitno doprineo izbornoj pobedi Trampa i da sličan ekskluzivitet “ubija” i neke druge zapadne demokratije, posebno ističući “izvitoperavanja” u Mađarskoj i Poljskoj. Što je ekonomija globalizovanija, to je politika širom sveta posvećenija lokalnom identitetu – kao da se nadovezuje španski specijalista Andres Velasko.

Fukujama takođe ukazuje na dvojstvo. Uverava da se sadašnji svet klati između dve distopije – hipercentralizacije i beskrajne fragmentacije. Kao realan primer prve varijante navodi Kinu, dok se za ukazivanje na opasnosti od druge mogućnosti poziva na roman u čijoj su fikciji potrebni pasoši za prelazak između dva susedna stambena naselja...

Što se nas tiče, obe distopije funkcionišu uporedo. Sva vlast je, praktično a protivustavno, u rukama jednog čoveka, dok za prelazak iz bede u normalan život nisu dovoljne ni hrpe dokumenata kojima je takav transfer odavno “zagarantovan”.

Hitnije od razgraničenja s Kosovom, o čemu se odjednom rasplamsala priča, potrebna su nam razgraničenja između neotuđivosti opštih prava i njihovog samovlasnog prisvajanja, na život dostojan i nedostojan građana. Za to je potrebno da zaista znamo i šta smo i šta bismo mogli da budemo.

Slutim da bi ta vrsta spoznaje mogla da potraje i znatno duže od realizacije briselskih dogovora, pošto nas – prema anketama – razum, okolnosti i vajda vode ka Zapadu, a srce ka Rusiji. Spasa nam ima, reklo bi se, ali kao da propasti hoćemo – možda. I to kao da je deo – Ofelijine zaostavštine o znanju i neznanju koja ovde, pa i još ponegde, liči na šekspirovsku znamenitost pod zaštitom države...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: O malinama i ruži Mijat Lakićević: O malinama i ruži

    Ruža je, da izvinete, svinjska, ali su zato maline prave. Koje su, da pođem od njih, u Srbiji postale večna tema – čim grane proleće, počne preganjanje. Koju je, međutim, vladajuća partija izgleda rešila da prekine. Pa je oformila radnu grupu koja je nedavno, tj. 20. marta, gde bi nego u Čačku, utvrdila – zamislite šta – proizvođačku cenu maline. Koja iznosi tačno i precizno – 139,3 dinara.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare

    Nekoliko srpskih novina prenelo je pre neki dan agencijsku vest da je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture zatvorilo “nelegalno mesto za pretovar šljunka i peska kod Apatina”.

  • Nadežda Gaće: Autogolovi Nadežda Gaće: Autogolovi

    Ne razumem se u fudbal, ali znam da je glavno dati bar gol više. Naša politička scena mi liči na fudbal u kojem niko ne mrda ispred svoga gola, nikako se ne meša s protivnikom – a rezultat se svodi na prebrojavanje autogolova.

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side