02.09.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Ofelijina zaostavština

Momčilo Pantelić: Ofelijina zaostavština
Znamo šta smo, ali ne znamo šta bismo mogli da budemo. Taj iskaz Ofelije u “Hamletu” doživljava ovih dana vanrednu aktuelizaciju.

Širi se nezadovoljstvo i što znamo šta smo i što ne znamo šta bismo mogli da budemo. U oba slučaja krivci se sve uzrujanije traže izvan nas, u vrtlogu nedostupnih nam zamešateljstava, a sa dozom nade da, pritom, raspolažemo veštinom dovoljnom da izbegnemo kob šekspirovske nesrećnice.

Sreća, zasad, nije na horizontu preplavljenom strahotama i nesuvislostima. Kao da se ovaploćuje Sartrova krilatica “pakao, to su drugi”. A ti drugi smo svi mi nekima, pa i među bližnjima, kako se ispostavljalo u bezumljima na prostorima ex-Yu...

Na sve strane niču ekstremizmi, čak i tamo gde su donedavno bili nezamislivi, kao i u državama odakle se vode ratovi protiv ekstremizama. Među mnogim radovima pomnih istraživača takvog neželjenog zaokreta posebnu pažnju mi je privukla opsežna analiza američkog globaliste Frensisa Fukujame.

Svojevremeni autor doktrine o “kraju istorije”, koju su događaji opovrgli, sada skicira novu istoriju. Najavljujući novu knjigu “The Demand for Dignity and the Politics of Resentment”, on sugeriše da je savremena politika usredsređena više na identitetske nego na izazove ideologije i ekonomije. “Identitetska politika”, ceni, postaje čak glavni faktor u tekućim globalnim promenama.

Iz njegovog obimnog teksta u časopisu Forin afers proizlazi da se sve zaista zavrtelo oko te “identitetske politike”. Rusija je oživljava pošto smatra da je raspad SSSR pod njenom dominacijom bio “tragedija”, Kina je održava kao odgovor na “vek ponižavanja”.  Amerika smatra pak da se svet, koji je po svom nahođenju oblikovala poslednjih decenija, okoristio na njen račun, pa da je kucnuo čas da zahteva da joj se nadoknadi šteta, sve pod Trampovom parolom “Amerika pre svega”, što je podstaklo svakojake samovolje nauštrb već usklađenih interesa, pri čemu se izrazito uzdrmava EU, pod čijim skutima jačaju evrofobične snage.

Strahujući od rasta ekstremne desnice, Fukujama većinu preporuka šalje levim strujama. One bi, proizlazi, trebalo više da poštuju pravila nove realnosti koja su prenebregle. Ne bi smele, precizira, da se oslanjaju preterano na podršku svakojakih manjina (rasnih, polnih, verskih itd.) već da se pomno posvete stvaranju sistema opšteprihvatljivih vrednosti, u kojem se ni klasična većina ne bi osetila zanemarenom, a na čijem je baš takvom osećaju, koji je mestimično prerastao u rasizam i klaustrofobiju, prosperirao Tramp.

Analitičar istovremeno upozorava da opravdano ogorčenje – zbog izgubljenog dostojanstva, u potcenjenosti doprinosu napretku društva, kao i zbog “nevidljivosti” na javnoj sceni – može da bude zloupotrebljeno u političke svrhe. Pa da se u ime rasne monolitnosti, na primer, zanemare egzistencijalne i potrebe demokratskog i internacionalnog ustrojstva.

Njujorški nobelovac Pol Krugman smatra da je rasni animozitet (“gnevnih belaca”) bitno doprineo izbornoj pobedi Trampa i da sličan ekskluzivitet “ubija” i neke druge zapadne demokratije, posebno ističući “izvitoperavanja” u Mađarskoj i Poljskoj. Što je ekonomija globalizovanija, to je politika širom sveta posvećenija lokalnom identitetu – kao da se nadovezuje španski specijalista Andres Velasko.

Fukujama takođe ukazuje na dvojstvo. Uverava da se sadašnji svet klati između dve distopije – hipercentralizacije i beskrajne fragmentacije. Kao realan primer prve varijante navodi Kinu, dok se za ukazivanje na opasnosti od druge mogućnosti poziva na roman u čijoj su fikciji potrebni pasoši za prelazak između dva susedna stambena naselja...

Što se nas tiče, obe distopije funkcionišu uporedo. Sva vlast je, praktično a protivustavno, u rukama jednog čoveka, dok za prelazak iz bede u normalan život nisu dovoljne ni hrpe dokumenata kojima je takav transfer odavno “zagarantovan”.

Hitnije od razgraničenja s Kosovom, o čemu se odjednom rasplamsala priča, potrebna su nam razgraničenja između neotuđivosti opštih prava i njihovog samovlasnog prisvajanja, na život dostojan i nedostojan građana. Za to je potrebno da zaista znamo i šta smo i šta bismo mogli da budemo.

Slutim da bi ta vrsta spoznaje mogla da potraje i znatno duže od realizacije briselskih dogovora, pošto nas – prema anketama – razum, okolnosti i vajda vode ka Zapadu, a srce ka Rusiji. Spasa nam ima, reklo bi se, ali kao da propasti hoćemo – možda. I to kao da je deo – Ofelijine zaostavštine o znanju i neznanju koja ovde, pa i još ponegde, liči na šekspirovsku znamenitost pod zaštitom države...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve

    Tri izgubljena ljudska života tragičan su epilog katastrofalnog požara u Novom Pazaru. Pred očima nemoćnih komšija, brojnih građana i samih vatrogasaca, na terasi na trećem spratu nesrećnim ženama je očajnički trebala pomoć. Iako su svi isto tako očajnički želeli da pomognu – nisu mogli. Nisu mogli jer nisu imali čime.

  • Nadežda Gaće: ID SRBIJE Nadežda Gaće: ID SRBIJE

    Srbija ima nesvakidašnji problem; živi sa zabunama oko definicije svoje teritorije.

  • Vladimir Gligorov: Rusija i Kina, ponovo Vladimir Gligorov: Rusija i Kina, ponovo

    Posle makedonskog referenduma i glasanja o ustavnim promenama u Skupštini, ruska reakcija je bila da je sve to nelegitimno.

  • Dimitrije Boarov: Ponovo o rudnoj renti Dimitrije Boarov: Ponovo o rudnoj renti

    Pre neki dan, u našoj štampi su se “srele” dve informacije o poslovanju Gaspromovog NIS-a u Srbiji i o veličini rudne rente koja se sliva u naše državne budžete, koje “povezuje” ne ono što je u njima rečeno već ono što tim vestima nedostaje (ili ostaje nejasno).

  • Jelka Jovanović: Atentat pod zaštitom Jelka Jovanović: Atentat pod zaštitom

    Kosovska policija udvostručila je nagradu za informacije koje mogu doprineti rasvetljavanju ubistva predsednika Građanske inicijative SDP Olivera Ivanovića, i ta je svota sada 20.000 evra, potvrdio je portalu Košev zamenik generalnog direktora Policije Kosova Dejan Janković u emisiji Slobodno srpski.

  • Dimitrije Boarov: Šta nas čeka Dimitrije Boarov: Šta nas čeka

    Ovih dana naglo je zahladilo i u Srbiji, što samo po sebi ne mora biti loše, ukoliko ovaj neprijatni meteorološki talas bar malo ohladi i preterana ekonomska očekivanja koja šire naši zvaničnici, a koja su sintetizovana u političkoj poruci da dolazi “zlatno doba” za građane i penzionere.

  • Momčilo Pantelić: “Tropski Tramp” itd. Momčilo Pantelić: “Tropski Tramp” itd.

    Brazil se potvrdio kao zemlja vrhunskih paradoksa: hvaljen po tome što nema spoljnih neprijatelja, najednom je pokazao sklonost da na čelo države dovede političara koji masovno “vidi” neprijatelje unutar njega.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side