02.09.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Ofelijina zaostavština

Momčilo Pantelić: Ofelijina zaostavština
Znamo šta smo, ali ne znamo šta bismo mogli da budemo. Taj iskaz Ofelije u “Hamletu” doživljava ovih dana vanrednu aktuelizaciju.

Širi se nezadovoljstvo i što znamo šta smo i što ne znamo šta bismo mogli da budemo. U oba slučaja krivci se sve uzrujanije traže izvan nas, u vrtlogu nedostupnih nam zamešateljstava, a sa dozom nade da, pritom, raspolažemo veštinom dovoljnom da izbegnemo kob šekspirovske nesrećnice.

Sreća, zasad, nije na horizontu preplavljenom strahotama i nesuvislostima. Kao da se ovaploćuje Sartrova krilatica “pakao, to su drugi”. A ti drugi smo svi mi nekima, pa i među bližnjima, kako se ispostavljalo u bezumljima na prostorima ex-Yu...

Na sve strane niču ekstremizmi, čak i tamo gde su donedavno bili nezamislivi, kao i u državama odakle se vode ratovi protiv ekstremizama. Među mnogim radovima pomnih istraživača takvog neželjenog zaokreta posebnu pažnju mi je privukla opsežna analiza američkog globaliste Frensisa Fukujame.

Svojevremeni autor doktrine o “kraju istorije”, koju su događaji opovrgli, sada skicira novu istoriju. Najavljujući novu knjigu “The Demand for Dignity and the Politics of Resentment”, on sugeriše da je savremena politika usredsređena više na identitetske nego na izazove ideologije i ekonomije. “Identitetska politika”, ceni, postaje čak glavni faktor u tekućim globalnim promenama.

Iz njegovog obimnog teksta u časopisu Forin afers proizlazi da se sve zaista zavrtelo oko te “identitetske politike”. Rusija je oživljava pošto smatra da je raspad SSSR pod njenom dominacijom bio “tragedija”, Kina je održava kao odgovor na “vek ponižavanja”.  Amerika smatra pak da se svet, koji je po svom nahođenju oblikovala poslednjih decenija, okoristio na njen račun, pa da je kucnuo čas da zahteva da joj se nadoknadi šteta, sve pod Trampovom parolom “Amerika pre svega”, što je podstaklo svakojake samovolje nauštrb već usklađenih interesa, pri čemu se izrazito uzdrmava EU, pod čijim skutima jačaju evrofobične snage.

Strahujući od rasta ekstremne desnice, Fukujama većinu preporuka šalje levim strujama. One bi, proizlazi, trebalo više da poštuju pravila nove realnosti koja su prenebregle. Ne bi smele, precizira, da se oslanjaju preterano na podršku svakojakih manjina (rasnih, polnih, verskih itd.) već da se pomno posvete stvaranju sistema opšteprihvatljivih vrednosti, u kojem se ni klasična većina ne bi osetila zanemarenom, a na čijem je baš takvom osećaju, koji je mestimično prerastao u rasizam i klaustrofobiju, prosperirao Tramp.

Analitičar istovremeno upozorava da opravdano ogorčenje – zbog izgubljenog dostojanstva, u potcenjenosti doprinosu napretku društva, kao i zbog “nevidljivosti” na javnoj sceni – može da bude zloupotrebljeno u političke svrhe. Pa da se u ime rasne monolitnosti, na primer, zanemare egzistencijalne i potrebe demokratskog i internacionalnog ustrojstva.

Njujorški nobelovac Pol Krugman smatra da je rasni animozitet (“gnevnih belaca”) bitno doprineo izbornoj pobedi Trampa i da sličan ekskluzivitet “ubija” i neke druge zapadne demokratije, posebno ističući “izvitoperavanja” u Mađarskoj i Poljskoj. Što je ekonomija globalizovanija, to je politika širom sveta posvećenija lokalnom identitetu – kao da se nadovezuje španski specijalista Andres Velasko.

Fukujama takođe ukazuje na dvojstvo. Uverava da se sadašnji svet klati između dve distopije – hipercentralizacije i beskrajne fragmentacije. Kao realan primer prve varijante navodi Kinu, dok se za ukazivanje na opasnosti od druge mogućnosti poziva na roman u čijoj su fikciji potrebni pasoši za prelazak između dva susedna stambena naselja...

Što se nas tiče, obe distopije funkcionišu uporedo. Sva vlast je, praktično a protivustavno, u rukama jednog čoveka, dok za prelazak iz bede u normalan život nisu dovoljne ni hrpe dokumenata kojima je takav transfer odavno “zagarantovan”.

Hitnije od razgraničenja s Kosovom, o čemu se odjednom rasplamsala priča, potrebna su nam razgraničenja između neotuđivosti opštih prava i njihovog samovlasnog prisvajanja, na život dostojan i nedostojan građana. Za to je potrebno da zaista znamo i šta smo i šta bismo mogli da budemo.

Slutim da bi ta vrsta spoznaje mogla da potraje i znatno duže od realizacije briselskih dogovora, pošto nas – prema anketama – razum, okolnosti i vajda vode ka Zapadu, a srce ka Rusiji. Spasa nam ima, reklo bi se, ali kao da propasti hoćemo – možda. I to kao da je deo – Ofelijine zaostavštine o znanju i neznanju koja ovde, pa i još ponegde, liči na šekspirovsku znamenitost pod zaštitom države...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Festival Srpske Trpeze
Pročitajte i...
  • Nebojša Pešić: Jednaki i jednakiji Nebojša Pešić: Jednaki i jednakiji

    SLIKA 1. Na tribini SNS u Beški 17. januara 2017. došlo je do incidenta kada su aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava razvukli transparent “Ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama” i izrazili protest duvanjem u pištaljke.

  • Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

    Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

  • Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit

    Kao što se vidi iz Slike 1, izvor svih podataka je Eurostat, BDP po glavi stanovnika po kupovnoj snazi, po EU standardu (PPS), u Srbiji stagnira u odnos na EU28 od 2008, kao uostalom i prosečni BDP za taj period.

  • Dimitrije Boarov: Turske opomene Dimitrije Boarov: Turske opomene

    Kada u jednoj velikoj privredi kao što je turska u jednom danu (petak prošle sedmice) paritet domaće lire prema američkom dolaru padne oko 18 odsto, onda se to ne može tumačiti samo Trampovim spoljnotrgovinskim ludorijama i dupliranjem carinskih taksi na uvoz aluminijuma i čelika i iz Turske nego i znakom da se svemoćni turski predsednik Tajip Erdogan ipak zaneo svojom veličinom i veličinom svoje zemlje i tako se opasno poigrao sa ekonomskom budućnošću svojih 80 miliona sugrađana.

  • Vladimir Gligorov: Subvencije Vladimir Gligorov: Subvencije

    Zašto bi se subvencionisala privatna, strana ili domaća ulaganja? Ako sam dobro razumeo, i Savez za Srbiju namerava da nastavi sa subvencijama, samo bi da ih uslovi, pre svega kada je reč o stranim ulaganjima, većim platama za zaposlene.

  • Mijat Lakićević: Savez za izolaciju Mijat Lakićević: Savez za izolaciju

    Da li je Tramp trapav, lud ili glup, nije ni važno – bar ne u kontekstu ove priče – ali je svojom izjavom o nekim “agresivnim Montenegrinima koji prete da izazovu treći svetski rat” američki predsednik, kao što je to već konstatovano, u stvari otkrio na šta mu se ruski kolega žalio.

  • Živa Vekecki: Umesto “delfina” dobićemo “girice” Živa Vekecki: Umesto “delfina” dobićemo “girice”

    Udarna vest 1. juna tekuće godine u svim srpskim medijima bila je da je Njegovo Veličanstvo Predsednik Srbije priredio svečani prijem za fudbalsku reprezentaciju naše zemlje, stručni štab i članove rukovodstva Fudbalskog saveza Srbije.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side