02.09.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Ofelijina zaostavština

Momčilo Pantelić: Ofelijina zaostavština
Znamo šta smo, ali ne znamo šta bismo mogli da budemo. Taj iskaz Ofelije u “Hamletu” doživljava ovih dana vanrednu aktuelizaciju.

Širi se nezadovoljstvo i što znamo šta smo i što ne znamo šta bismo mogli da budemo. U oba slučaja krivci se sve uzrujanije traže izvan nas, u vrtlogu nedostupnih nam zamešateljstava, a sa dozom nade da, pritom, raspolažemo veštinom dovoljnom da izbegnemo kob šekspirovske nesrećnice.

Sreća, zasad, nije na horizontu preplavljenom strahotama i nesuvislostima. Kao da se ovaploćuje Sartrova krilatica “pakao, to su drugi”. A ti drugi smo svi mi nekima, pa i među bližnjima, kako se ispostavljalo u bezumljima na prostorima ex-Yu...

Na sve strane niču ekstremizmi, čak i tamo gde su donedavno bili nezamislivi, kao i u državama odakle se vode ratovi protiv ekstremizama. Među mnogim radovima pomnih istraživača takvog neželjenog zaokreta posebnu pažnju mi je privukla opsežna analiza američkog globaliste Frensisa Fukujame.

Svojevremeni autor doktrine o “kraju istorije”, koju su događaji opovrgli, sada skicira novu istoriju. Najavljujući novu knjigu “The Demand for Dignity and the Politics of Resentment”, on sugeriše da je savremena politika usredsređena više na identitetske nego na izazove ideologije i ekonomije. “Identitetska politika”, ceni, postaje čak glavni faktor u tekućim globalnim promenama.

Iz njegovog obimnog teksta u časopisu Forin afers proizlazi da se sve zaista zavrtelo oko te “identitetske politike”. Rusija je oživljava pošto smatra da je raspad SSSR pod njenom dominacijom bio “tragedija”, Kina je održava kao odgovor na “vek ponižavanja”.  Amerika smatra pak da se svet, koji je po svom nahođenju oblikovala poslednjih decenija, okoristio na njen račun, pa da je kucnuo čas da zahteva da joj se nadoknadi šteta, sve pod Trampovom parolom “Amerika pre svega”, što je podstaklo svakojake samovolje nauštrb već usklađenih interesa, pri čemu se izrazito uzdrmava EU, pod čijim skutima jačaju evrofobične snage.

Strahujući od rasta ekstremne desnice, Fukujama većinu preporuka šalje levim strujama. One bi, proizlazi, trebalo više da poštuju pravila nove realnosti koja su prenebregle. Ne bi smele, precizira, da se oslanjaju preterano na podršku svakojakih manjina (rasnih, polnih, verskih itd.) već da se pomno posvete stvaranju sistema opšteprihvatljivih vrednosti, u kojem se ni klasična većina ne bi osetila zanemarenom, a na čijem je baš takvom osećaju, koji je mestimično prerastao u rasizam i klaustrofobiju, prosperirao Tramp.

Analitičar istovremeno upozorava da opravdano ogorčenje – zbog izgubljenog dostojanstva, u potcenjenosti doprinosu napretku društva, kao i zbog “nevidljivosti” na javnoj sceni – može da bude zloupotrebljeno u političke svrhe. Pa da se u ime rasne monolitnosti, na primer, zanemare egzistencijalne i potrebe demokratskog i internacionalnog ustrojstva.

Njujorški nobelovac Pol Krugman smatra da je rasni animozitet (“gnevnih belaca”) bitno doprineo izbornoj pobedi Trampa i da sličan ekskluzivitet “ubija” i neke druge zapadne demokratije, posebno ističući “izvitoperavanja” u Mađarskoj i Poljskoj. Što je ekonomija globalizovanija, to je politika širom sveta posvećenija lokalnom identitetu – kao da se nadovezuje španski specijalista Andres Velasko.

Fukujama takođe ukazuje na dvojstvo. Uverava da se sadašnji svet klati između dve distopije – hipercentralizacije i beskrajne fragmentacije. Kao realan primer prve varijante navodi Kinu, dok se za ukazivanje na opasnosti od druge mogućnosti poziva na roman u čijoj su fikciji potrebni pasoši za prelazak između dva susedna stambena naselja...

Što se nas tiče, obe distopije funkcionišu uporedo. Sva vlast je, praktično a protivustavno, u rukama jednog čoveka, dok za prelazak iz bede u normalan život nisu dovoljne ni hrpe dokumenata kojima je takav transfer odavno “zagarantovan”.

Hitnije od razgraničenja s Kosovom, o čemu se odjednom rasplamsala priča, potrebna su nam razgraničenja između neotuđivosti opštih prava i njihovog samovlasnog prisvajanja, na život dostojan i nedostojan građana. Za to je potrebno da zaista znamo i šta smo i šta bismo mogli da budemo.

Slutim da bi ta vrsta spoznaje mogla da potraje i znatno duže od realizacije briselskih dogovora, pošto nas – prema anketama – razum, okolnosti i vajda vode ka Zapadu, a srce ka Rusiji. Spasa nam ima, reklo bi se, ali kao da propasti hoćemo – možda. I to kao da je deo – Ofelijine zaostavštine o znanju i neznanju koja ovde, pa i još ponegde, liči na šekspirovsku znamenitost pod zaštitom države...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Vladimir Gligorov: Sledeća kriza Vladimir Gligorov: Sledeća kriza

    Američka centralna banka želi da normalizuje monetarnu politiku. Ovo je praktično promena monetarnog režima, i to ne onog koji je uspostavljen posle 2008, kada je njena kamatna stopa, ona koju zaračunava centralna banka, spuštena na nulu.

  • Igor Mihaljević: Loši đaci na poligrafu Igor Mihaljević: Loši đaci na poligrafu

    Izborni apstinenti i oni koji to po prirodi nisu, ali misle da će im samonametnuta politička izolacija sačuvati zdravlje i raspoloženje, odluku da ne učestvuju u kreiranju svog života najčešće pravdaju sintagmom da su “svi oni isti”.

  • Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena

    Novogodišnji i božićni praznici tek što su prošli, a imali smo dve vesti koje su nas rastužile. Paradoksalno, otišle su dve legende srpske kulture iako jedan od njih nije bio ličnost iz kulture: jedna je Marko Nikolić, a druga Dragoslav Šekularac, verovatno prva sportska pop-kulturna ikona i prvi jugoslovenski sportista čija popularnost beše tolika da je dobio i film o sebi, “Šeki snima, pazi se” Marijana Vajde iz 1962.

  • Draško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju Draško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju

    Ukrajina je religijski fenomen. Ima tri pravoslavne crkve i najveću grkokatoličku crkvu na svetu. Čini se da se Čerčilove reči da Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari mogu preneti i na Ukrajinu.

  • Momčilo Pantelić: Karambol u Karakasu Momčilo Pantelić: Karambol u Karakasu

    Svi smo mi Karakas, moglo bi se prigodno kazati. Doista, gotovo da nema dela sveta koji u dramama prestonice Venecuele ne prepoznaje bar neki delić sebe.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side