Momčilo Pantelić: Obuzdavanje lidera
06.10.2019 Beograd

Momčilo Pantelić: Obuzdavanje lidera

Momčilo Pantelić: Obuzdavanje lidera
Nema sekiracije, mi napredujemo – uveravao je Donald Tramp, takoreći pobratimski, Borisa Džonsona. Rekao mu je to usred godišnjeg samita UN, kao da je hteo da pokaže da dok ceo svet opterećuje more briga, uortačene Amerika i Britanija mogu da se osećaju kao ostrva razbibrige.

Realnost je munjevito poslala demanti. Gotovo istovremeno obojica su zapali u vanredna iskušenja, koja čak prete njihovom ostanku na vlasti.

Protiv Trampa opozicioni demokrati su pokrenuli impičment (parlamentarni proces za opoziv predsednika), a Džonson se našao pod snažnim pritiskom da se odrekne svoje politike, a onda i premijerskog položaja. Ne pamti se kada su poslednji put te dve savezničke sile istovremeno zapale u tako drastična kadrovska iskušenja na najvišem nivou.

U najkraćem: Tramp je prozvan zbog toga što je od ukrajinskog predsednika tražio da se tamo otkriju detalji koji bi dezavuisali potencijalnog mu opozicionog rivala Džozefa Bajdena na predstojećim izborima za Belu kuću, a britanski Vrhovni sud je poništio Džonsonovu suspenziju (zbog natezanja oko Bregzita) parlamenta, koji ga sada pritiska da postigne dogovor sa EU, za čim bi verovatno usledili prevremeni izbori. Oba procesa lišena su izvesnosti ishoda, ali je izvesno da su oni vrlo originalne legalne akcije za obuzdavanje lidera koji se nameću s priličnom dozom samovolje, a, paradoksalno, čak i kao protivnici establišmenta iako su im upravo oni lično na čelu.

Ove originalnosti su za svet, rekao bih, značajnije, možda ne i zanimljivije, od lokalnih prepucavanja na obe strane Atlantika. U vreme kad su se razmahali lideri koji prenebregavaju institucije i računaju da će gotovo kao magijske ličnosti uspeti da pretumbaju sisteme po svojoj volji, uzdrmavanja perjanica takvog pohoda, prevashodno Trampa, a onda i Džonsona kao njegovog metodološkog sledbenika, predstavljaju ohrabrenja za pristalice klasične demokratije i njenog unapređivanja.

Ispostavlja se pritom, i kad izgledaju da su klonule, institucije u razrađenim demokratijama uvek imaju dovoljno snage da prikoče lidersku samoproklamovanu svemoć i prenebregavanje pravila igre. I ujedno ukazale da iz politike “ja, pa ja”, nabudžene omalovažavanjem neistomišljenika i izvitoperavanjem činjenica – što su sve personifikovali Tramp i Džonson – ne može da proizađe ništa bolje od pružanja snažnog otpora.

Obojica su nastojala da se maksimalno politički okoriste polarizacijom društava i u tome uspevali, ali su doživeli da im ustavna podela vlasti žestoko uzvrati. Džonsona su zaustavila sudska i zakonodavna vlast, dok je Trampa na tapet stavio Predstavnički dom Kongresa, uz niz sudskih odluka protiv liderovih projekata.

Ujedno se pokazuje da u demokratiji vladari koji se o nju oglušuju sami sebe podrivaju više nego što to uspeva opoziciji. Šta je trebalo Trampu da napolju traži pomoć za eliminisanje lokalnog izbornog protivnika (koji možda to neće ni uspeti da postane) i šta je Džonsonu trebalo da propoveda Bregzit bez dogovora? Šta, osim uobražavanja da im se i to može, pa makar na štetu i nacionalnog i internacionalnog poretka.

Nisu se ustezali, pritom, ni da neistomišljenike stavljaju praktično na stub srama. Uz etikete “izdajnici”, “prodane duše”, “udvorice globalizaciji i migracijama na račun nacionalnih interesa”. Tramp se nije libio ni da tvituje izjavu jednog sveštenika po kojoj Amerika tone u “građanski rat, od čijih se rana nikad neće oporaviti”. Dodao je da pojedine političke “nepodobnike” treba uhapsiti, što je, sve zajedno, njegove kritičare nagnalo na slutnju da on možda ne bi na miru sišao s vlasti.

Strasti je pokušao da primiri ugledni američki politikolog Farid Zakarija. U emisiji GPS, koju vodi na CNN-u, citirao je kolegu Klintona Rositera, koji je još pre šest decenija poručio: “Nema Amerike bez demokratije, nema demokratije bez politike, nema politike bez stranaka, nema stranaka bez kompromisa i umerenosti.”

Ako je tako, uz primenu obrnutog redosleda, gotovo da nema ničega od pomenutog ni izvan Amerike. Jer, u svetu koji vrednuje samo pobede, sklonosti ka kompromisu i umerenosti mahom se tretiraju kao priznavanje poraza ili bar kao iznuđeno popuštanje.

Na ovim prostorima takođe. Ali iz teturanja Trampa i Džonsona, možemo izvući i poneku pouku.

Jedna od njih mogla bi da bude: uspostavljanje prvenstva zakonodavne i sudske nad izvršnom vlašću, dakle da postoje legalni načini za obuzdavanje samovolje vrhovnika. I druga: jeste da je ovdašnja vlast računala da će Tramp i Džonson biti skloniji nama nego njihovi prethodnici, ali bi trebalo da se uzdržimo naginjanja na njihovu stranu. Pogotovo što su obojica, uz Rusiju i Kinu na druge načine, među urušivačima EU ka kojoj, bar formalno, težimo. A pritom kao da nastavlja da nam se podsmeva drevna jadikovka prema kojoj “da se jadni za zelen bor uhvatimo, i on bi se jadan osušio”…

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture

    Malo je reći da svetsko tržište, od kojeg Srbija sve više zavisi, posle korone neće biti onakvo kakvo je bilo pre pandemije. Neće biti isto ni u samoj Srbiji. Zbog svega toga suočićemo se s hitnom potrebom restrukturiranja cele privrede, što obično prilično košta i donosi nove rizike.

  • Mijat Lakićević: Dijalog u paklu... Mijat Lakićević: Dijalog u paklu...

    Sportski ideolog Nebojša Čović izjavio je pre neki dan da je “Crvena zvezda narodski klub”, te da je kao takva “prethodnih godina odlično predstavljala državu Srbiju, glavni grad Beograd i region”.

  • Momčilo Pantelić: Korona-triler Momčilo Pantelić: Korona-triler

    Kad se neko zlo izrodi na Istoku, a najveće žrtve odnese na Zapadu, je li to dovoljno za novi Hladni rat? Ovako uprošćena strateška nedoumica razmahala se po svetu povodom pandemije koja se začela u Kini, a dosad najviše ojadila Evropu i Ameriku.

  • Vladimir Gligorov: Virus u regiji Vladimir Gligorov: Virus u regiji

    Srbija ima značajno veći broj obolelih nego zemlje u susedstvu, ali ne i veći broj umrlih. Zapravo, tek nešto više od dva odsto obolelih je umrlo, dok je u svim drugim zemljama u susedstvu taj procenat veći.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Vladimir Gligorov: Hibridi Vladimir Gligorov: Hibridi

    Koja je saznajna korist od hibridnih režima? Takođe, šta se postiže višekriterijumskim ocenjivanjem?

  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side