20.08.2017 Beograd

Momčilo Pantelić: Nuklearne zavrzlame

Momčilo Pantelić: Nuklearne zavrzlame
U naporima da izdejstvuju što ekstravagantnije mesto u istoriji, Donald Tramp i Kim Džong Un već su obezbedili mesto u Ginisovoj knjizi bizarnosti. Prvi su se dosetili da jedan drugom direktno obećaju – nuklearni, vrlo asimetrični, rat.

Kad bi zaista lansirali atomske bombe, ishod je manje-više poznat – katastrofa možda i veća od one koju su pogodile Hirošimu i Nagasaki pre 72 godine. Trampovo upozorenje da će se na Severnu Koreju, ako ne prestane da preti Americi, sručiti “vatra i bes kakve svet još nije video”, doista podseća na obrazloženje Harija Trumana lansirano između “pečurki” koje su 1945. razorile ta dva japanska grada.

Nema sumnje među poznavaocima ni da bi u nuklearnom dvoboju Amerikanci pobedili višestruko slabije opremljene, a ipak izrazito provokativne Severnokorejance. Jasno je, istovremeno, i da bi usledili nezapamćeni globalni lomovi.

Još je izvesnije stoga, mislim, da takvog rata neće biti, bar ne ovom prilikom. Verovatno je u pravu Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost H. R. Mekmaster kad kaže da je rat izgledniji sada nego pre 10 godina, ali su ojačane i brane velikom sukobu na Korejskom poluostrvu, gde njegovi Sever i Jug još napeto koegzistiraju u okvirima nesigurnog primirja iz 1953.

“Korejski slučaj” stvoren je rekordnom koncentracijom paradoksa. Najaktuelniji se ispoljava u okolnosti da su isti razlozi i za strah od izbijanja nuklearnog sukoba i za uverenje da ga neće biti.

Pjongjang je nacionalnu sudbinu poistovetio s posedovanjem atomskog arsenala, koji je stvorio mimo globalnih pravila i zbog toga zaslužio – jednoglasnim odlukama Saveta bezbednosti UN – sve oštrije međunarodne sankcije. Tamošnji režim se mahom doživljava kao poslednji relikt staljinizma i Hladnog rata, koji je uobrazio da je ceo svet na pogrešnom putu, pa da stoga mora ekstremno da se naoruža.

Nikada u novijoj istoriji nije postojala takva zemlja. Relativno mala, siromašna, a ipak – nuklearna sila. Ovaj treći status sugeriše da neće biti napadnuta jer nijedna država sa atomskim bojevim glavama nije dosad bila izložena otvorenoj spoljnoj agresiji.

Ujedno joj povećava i “ucenjivački potencijal”. Jer, i ako ne uspe da udari po Americi, lako može da izlije srdžbu po susedima, Južnoj Koreji i Japanu, saveznicima Vašingtona, koga će ta eventualnost, slutim, i dalje obuzdavati u planovima za nemilosrdni obračun s komunističkom dinastijom Kim.

Realne opasnosti su povećane iako pretnje ostaju nerealne. Niko, naime, ne bi smeo da u ovoj nuklearnoj zavrzlami potceni domete ni kimovske tajanstvenosti ni trampovske nepredvidljivosti.

Između Vašingtona i Pjongjanga poodavno posreduju mnogi, a najviše Peking, ali se i on ovih dana našao u nebranom grožđu. Iako je pristao na pooštravanje sankcija Severnoj Koreji, Bela kuća ga optužuje da ne čini dovoljno da “urazumi Kima”.

Kineski predsednik Si Đinping je, kako se izveštava, u telefonskom razgovoru s Trampom poručio da je spreman na saradnju u ostvarivanju zajedničkog cilja – denuklearizacije Korejskog poluostrva. Pjongjang je, međutim, poodmakao u nuklearizaciji i sva je prilika da je se neće odreći, osim ako bi ga neko uverio da neće proći loše kao Sadam Husein i Muamer el Gadafi kad su se odrekli stvaranja takvog arsenala.

Ozbiljan poremećaj u američko-kineskim ekonomskim odnosima koji nagoveštavaju novi potezi vašingtonske administracije, a delimično povodom “korejskog slučaja”, mogao bi da svet uvali u znatno veće neprilike od uzajamnog priprećivanja Trampa i Kima, procenjuju poznavaoci. Previše bi se razmnožila nova vrsta “istočnog pitanja” – istrajnoj krizi na Bliskom istoku pridodala bi se trenja velikih sila po Dalekom istoku, uz neočekivana prianjanja pojedinih delova istočne Evrope modelu Rusije.

Sklon sam da kažem da me tekuće zaoštravanje Vašington – Pjongjang najviše podseća na “teoriju ludaka”, kojom je u vreme Hladnog rata ondašnji američki predsednik Ričard Nikson nastojao da se prikaže kao lider spreman na neuračunljive poteze samo da bi primorao rivale, pa i saradnike, na uračunljive ustupke. Navodno je to doprinelo okončanju vijetnamskog rata 1970-ih.

Sadašnji potezi Trampa i Kima sadrže niz, nadam se, sličnih sračunatih “neuračunljivosti”, tako da ne dođe do nuklearnog rata i da se pregovorima održi nada u bolje dane. Da li će to biti prihvatanje nuklearnog statusa Severne Koreje ili odricanje od njega zarad ekonomskih stimulansa – pitanje je koje će obogatiti svakog ko već sada uplati tačan odgovor.

Pregnuće zarad opšteg dobra, doduše, nije uvek lično isplativo. Raketna kriza oko Kube, u kojoj su 1962. uzajamno nuklearno bile nakostrešene Amerika i SSSR, sve je ludo obradovala jer je okončana miroljubivo. Ali, stradali su glavni akteri raspleta: sledeće godine je ubijen Džon Kenedi, nepunih 11 meseci kasnije smenjen je Nikita Hruščov… A Niksonu nije uspelo da se “pravi lud” i u aferi Votergejt, pa je bio prinuđen da podnese ostavku.

Takvi epilozi ne treba da obeshrabre Trampa i Kima. “Teorija ludaka” je u njima možda dobila izdržljive kadrove kakvi su joj nedostajali. Dok je ovaj tekst išao u štampu, oni su tek prošli prvu fazu – pretnjama koje većina sveta doživljava kao “neuračunljive”.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Minimalne plate Vladimir Gligorov: Minimalne plate

    Mislio sam da možda ima smisla videti kako stoje stvari s minimalnim platama u grupi balkanskih zemalja uz Austriju (AT) i Mađarsku (HU). Podaci za Srbiju (RS), Makedoniju (MK), Bugarsku (BG), Rumuniju (RO), Hrvatsku (HR), kao i za Albaniju (AL) i Crnu Goru (ME), uglavnom su dostupni, a u manjoj meri i za Bosnu i Hercegovinu (BA) i Kosovo (XK). Valja imati u vidu da su minimalne plate u većini zemalja, osim u Austriji u kojoj ih nema, uglavnom oko 40 odsto prosečne plate.

  • Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama

    Nakon što je fudbalski klub “Crvena zvezda”, uz pomoć Fudbalskog saveza Srbije i još ko zna koga drugog, dobio priliku da u proteklu subotu, a ne u četvrtak, kada su svi drugi ligaši igrali poslednje takmičarsko kolo, pompezno u Beogradu proslavi zvanično 28. titulu prvaka (nezvanično 29. titulu), došlo je do očekivane “demonstracije navijačke sile”, sa bakljadom i paljenjem autobusa u kojem su likovali fudbaleri našeg šampiona.

  • Nadežda Gaće: U susret prošlosti Nadežda Gaće: U susret prošlosti

    Da mi na Balkanu konzumiramo previše prošlosti, opšte je mesto i nekako ko god to pomene … bilo da su to, na primer, Ambasadori Norveške ili Nemačke, bilo da su predsednici Hrvatske, BiH i Srbije na sastanku u Mostaru, bilo da su to privrednici regiona na učestalim sastancima na kojima žele, ne negirajući prošlost, da grade budućnost regiona na zajedničkim interesima – stalno nam se ipak vraća prošlost kao kost u grlu. Naravno, niko ne misli da se prošlost sme zaboraviti i svi se slažu da se nevinim žrtvama i žrtvama nepravdi bilo koje vrste mora odati počast.

  • Dimitrije Boarov: Malinari i oružari Dimitrije Boarov: Malinari i oružari

    Mada nemam preciznu statistiku, mislim da za poslednjih dvadeset godina nije prošla nijedna, a da “malinari” i “oružari” Srbije nisu organizovali javne proteste i štrajkove.

  • Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije

    Vulin ima pravo na svoje mišljenje, ali državna politika je nešto drugo. To je rekla Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije, povodom jedne izjave “ministra vojnog”. U ovom kontekstu nevažno je šta je “Aleksandar drugi” rekao – važna je premijerkina “percepcija” – ali, u najkraćem, iz (polu)rečenice Sema Fabricija, šefa evropskog predstavništva u Beogradu, da je “Kosovo ključno za EU”, Vulin je izvukao zaključak da u tom slučaju “Srbija treba da nastavi svojim putem”.

  • Momčilo Pantelić: Par, raspar Momčilo Pantelić: Par, raspar

    Najzad smo doživeli da svetska vest dana bude događaj koji nas ne zabrinjava i podseća na vremena kad smo rasli uz bajke.

  • Dragan Varagić: Zašto živimo u vremenu tabloidnih medija? Dragan Varagić: Zašto živimo u vremenu tabloidnih medija?

    Da bi danas medij opstao kao “najveći” i time zaradio najviše sredstava – najbrži, najjednostavniji i najjeftiniji način da se to postigne jeste kreiranjem tabloidnog medija.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side