Momčilo Pantelić: “Nobelizacija”
20.09.2020 Beograd

Momčilo Pantelić: “Nobelizacija”

Momčilo Pantelić: “Nobelizacija”
Ma da li je mogućno da je Donald Tramp upleo Bliski istok u dogovor o ekonomskoj normalizaciji između Beograda i Prištine kako bi izdejstvovao dve nominacije za Nobelovu nagradu za mir i s njima povećao sebi šanse za drugi predsednički mandat? Pa mogućno je.

Nominacije su mu poslužile kao “nobelizacija” izborne mobilizacije. Za samo pola sata po dobijanju prve (za normalizaciju odnosa Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata), 17 puta ju je tvitovima oglasio kao dokaz da mu u svetu skače (inače umanjena) cena, pa da treba da mu poskoči i izborna podrška. Direktno je pozvao i birače i donatore da pokažu da se Amerika masovno slaže s pomenutim nominacijama i tako mu pospeši šanse za priznanje koje je, tvrdi, odavno zaslužio.

Predsednik zaslužuje i više od jedne Nobelove nagrade, izjavio je bliski mu senator Ron Džonson, a što je zazvučalo i kao uveravanje da zaslužuje i više od jednog, sada na isteku, predsedničkog mandata. Kako je krenulo, nije isključeno da Nobelov komitet u Oslu bude prosto zasut nominacijama Trampa, pošto se normalizaciji sa Izraelom pridružio i Bahrein, uz najavu još arapskih priključaka, a Amerikanci posreduju i u mirovnim pregovorima avganistanske vlasti i Talibana.
Kako “nobelizaciji” predsedničke kampanje nisu, izgleda, bile dovoljne samo inicijative po proširenom Bliskom istoku, pridodat im je evropski ćošak. Pa smo, tako, dobili aranžman u kojem Izrael priznaje Kosovo, a “zauzvrat” Srbija, kao i Kosovo, treba da otvori ambasadu u Jerusalimu, što je suprotno i rezoluciji UN i stavu EU, kojoj službeno teže i Beograd i Priština. Pričinilo mi se, bar za tren, da je ova Trampova kombinatorika alternativna, ironična, a i globalno nepovoljna verzija ovde još često pominjane krilatice “Kosovo je srpski Jerusalim”.

Ključni povod za “nobelizaciju” izborne mobilizacije ipak je u Trampovoj potrebi da se prikaže kao lider koji širi mir i objedinjava i tako suzbije prigovore da širi i nemire i deobe, kako među zemljacima tako i na međunarodnoj sceni. Glavni argument mu jeste čvrst – nije poveo nijedan rat.

Kritičari mu, međutim, prebacuju da je i bez novog rata doprineo destabilizaciji i unutrašnjih i spoljnih prilika. Kažu, ne sagledava dovoljno domete ni rasizma ni širenja pandemije u zemlji; prekinuo je saradnju sa Svetskom zdravstvenom organizacijom; omalovažava UN (i otvaranjem ambasade u Jerusalimu, u čemu ga je sledila samo Gvatemala). Zatim, istupio je iz međunarodnih sporazuma o ublažavanju klimatskih lomova i kompromisa oko nuklearnog programa sa Iranom; podiže antiimigrantski zid na granici s Meksikom, uz poređenje niza emigrantskih zemalja sa “septičkim jamama”; nije voljan da produži ugovor o atomskom naoružanju sa Rusijom; poveo je “trgovinski rat” s Kinom; agituje za razjedinjavanje EU iako je ona dosad najefikasnije mirnodopsko objedinjavanje velikog broja država.

Zamera mu se, takođe, da pokazuje sklonosti ka autoritarnim liderima; da rekordno prkosi činjenicama; da se ponaša kao opozicionar iako je na vlasti; da forsira neizvesnost u internacionalnim odnosima (mada je to kao slabost poslovično prebacivano posrnulim sistemima); da se izruguje medijima i nauci, a prsi se olakim tvitovima. Da je, u najkraćem, nepodoban za bilo kakvo međunarodno priznanje.

Tramp smatra pak da su sve to zluradosti elite koja “ne shvata” da se svet istumbao nauštrb Amerike. Sopstvenu ulogu doživljava kao ispravljača te “nelogičnosti”, makar njegovo geslo “Amerika pre svega” značilo Ameriku mimo sveta.

Ako bi makar i pola od navedenog bilo tačno, a jeste i više, to bi svakome bilo dovoljno da mu ni na pamet ne padne da pretenduje na Nobelovu nagradu za mir. Tramp, naravno, nije “svako”. Cinicima se pritom čini da bi veće šanse imao kad bi očekivao Nobela za literaturu – kandidovanjem ukoričenih lavina njegovih tvitova.

Ali aktuelni predsednik SAD zna vrednost šoua i rijalitija, u kojima je prednjačio dok je sanjario da bi u tome stečene veštine mogle da se ispostave kao neophodno šegrtovanje na putu ka položaju državnog poslovođe. Uspeo je u tome, neporecivo.

Kao i prošli put kada je 2016. pobedio Hilari Klinton, i sada ima sreću da mu je, takođe neuverljiv, rival Džo Bajden. Ankete kao i onda pokazuju da Tramp gubi, ali se on već dokazao kao antianketno biće.

To što ovog puta u pomoć priziva i nobelovske nominacije govori da neizvesnost koju propoveda kao svoju prednost nad drugima sada poprilično razjeda i njega dok merka nastavak svoje sudbine. Znano mu je, izvesno, da su pomenute nominacije tek za oktobar sledeće godine, ali ih forsira kao da se odlučuje već za koji dan.

Ako bi, eventualno, bio reizabran, to bi bila druga priča. Ko zna šta bi mogao da uradi u naredne četiri godine i koliko bi još nominacija za Nobela, kao i njihovih opovrgavanja, mogao da dobije.

O tom – potom. Sada je izvesno da prisustvujemo premijernom uključivanju nominacije za vrhunsko mirotvorno priznanje kako bi se pobedilo u “ratu” za vlast. Kao da bi bez nominacije za Nobela Trampu sledovalo “zbogom Kuća bela”.

A o stepenu frke u kojoj je svedoči i okolnost da je za izbornu podršku sebi priveo i lidere Beograda i Prištine. Ko god da od ovih sada očekuje podršku, daleko je od Nobela, kao i oni sami, usput kandidovani.
 

autor: IG izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje

    Ovo što sada gledamo pokazuje da se Aleksandar Vučić trudi da prikaže da se kod Donalda Trampa zapravo ništa bitno nije dogodilo, što je u suprotnosti s navodno “istorijskim karakterom” dogovora sa SAD, kako je to “pismo o namerama”, koje je sa SAD pompezno potpisano, kvalifikovala sama provladina štampa.

  • Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori

    Srpska privredna politika sve se više oslanja na državna ulaganja i potrošnju, što je verovatno suprotno od pravca kojim bi trebalo da ide.

  • Nadežda Gaće: 30. avgust Nadežda Gaće: 30. avgust

    Tridesetog avgusta 1963. Hruščov i Kenedi su uspostavili “crveni telefon” u strahu od nuklearnog rata, i time započeli eru, doduše neiskrene, međusobne saradnje dva suštinski suprotna koncepta upravljanja supersilama, koji su se jasno odslikali i na globalna kretanja.

  • Dimitrije Boarov: Mladi lideri Dimitrije Boarov: Mladi lideri

    Među mladim ljudima ima rođenih lidera i vrednica, ali se ovo društvo u promovisanju ličnosti ne vodi fundamentalnim već uglavnom političkim kriterijumima.

  • Momčilo Pantelić: Porodična politika Momčilo Pantelić: Porodična politika

    Distancirajte se! Ova antipandemijska zapovest mnoge od nas primorala je na svakojaka odricanja, ali retko koga toliko da se odrekne radnog mesta i raskine poslovnu vezu uprkos nepomućenom, čak maksimalizovanom uzajamnom poverenju.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto

    Srbija je, boreći se da reši pitanje krupnih državnih firmi, preko “strateškog političkog partnerstva” uspela da privuče strane investitore, ali se tako uplela u složenu matricu geopolitičkih odnosa, zbog čega je sada u poziciji da bilo kakve promene srpske spoljne politike mogu imati veoma visoku ekonomsku cenu.

  • Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu

    Kad bi se sa stihom Branka Miljkovića “ubi me prejaka reč” bar donekle poistovetili i političari, mnogi među njima već ne bi bili među nama. U ovdašnjoj verbalnoj tiraniji, uglavnom odozgo nadole, ispraćaja na onaj svet bilo bi napretek, a ovih dana, začudo, i u savremenoj, a sve više “balkanizovanoj” Americi.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side