03.03.2019 Beograd

Momčilo Pantelić: Nervoze

Momčilo Pantelić: Nervoze
Kako je krenulo, rat bi mogla da bude reč koja će obeležiti ovu godinu. Ko o čemu, svi o njemu.

Postao je svakodnevna poštapalica. Takoreći da “bez rata nema ni zanata”.

Ako se neko usudi da gukne da će se postojeći već nekako ugasiti i da novog velikog sukoba neće biti, društvance ga otpisuje kao nedoraslog za razgovor i, uopšte, za poimanje stvarnosti. Kad se u vidu imaju razaranja po proširenom Bliskom istoku (Sirija, Irak, Jemen, Libija, Avganistan…), zaista bi moglo da se učini da je priča o miru “prežvakana tema”. Pogotovo ovde, gde naslovne stranice tabloida sugerišu da nam “psi rata” dahću za vratom, pa i da vrebaju iza svakog ćoška planete.

Sve je rat i ništa nije istina – ironizira britanski politikolog Vilijam Dejvis u Njujork tajmsu, sugerišući, između ostalog, da sada “postistine” i “lažne vesti” (kao i “alternativne činjenice”) stvaraju atmosferu nalik ratnoj mobilizaciji i propagandi, čak i u demokratijama. Pošto je, kako se poodavno tvrdi, istina prva žrtva rata, onda smo svi mi sadašnji, proizlazi, uveliko u ratu u kojem izgibosmo, što bi se reklo, bez zrna baruta, kao žrtve svakojakih obmana i samozavaravanja.

U redovan opticaj ušli su izrazi rat kultura, klasni rat, rat civilizacija, novi Hladni rat, rat za socijalnu pravdu, a da su, zapravo, sve te naznake zasad više retoričke dosetke nego što odražavaju stanje na terenu. Ali, vremena su takva da se i u ovim domenima mestimično prelazi s reči na dela.

Talas opravdanih protesta zapljusnuo je svet ponajviše i nalikuje na rat protiv rastuće nejednakosti i zanemarivanja masa u sistemskoj raspodeli društvene dobiti. Gnev je mahom uperen na zastranjivanja političke i ekonomske elite, što koriste nacionalisti i populisti da bi se reklamirali kao “spasioci nacije”.

Iako neutemeljeni, takvi pokliči, pogotovo kad se pozivaju na “ugroženost” od “nadiranja” globalizacije i imigracije, dobijaju na snazi. Jedan od razloga za to je, prema Dejvisu, pomanjkanje osećaja izabranih organa za osećanja podanika. Vlasti bi morale, kaže, vanredno da se usredsrede na to kako građani doživljavaju ustrojstvo, a ne da li je ono samo po sebi racionalno.

Nije dovoljno da se odozgo samo poručuje da nema razloga za strahovanja i da su institucije delotvorne, kad podanici u to ne veruju, kad njihove sudbine svedoče da su izuzeti od dejstva optimizma zvaničnih saopštenja. Ne pomaže ni kada nepovoljna zbivanja po sebe nadležni pripisuju neukosti mase i manipulacijama populista već treba naći način da se dokaže prednost postojećeg sistema i njegova spremnost da zadovolji interese, pa i “subjektivni doživljaj” situacije, sada prilično zabataljene, većine sunarodnika, sugerišu pomni analitičari savremenih kretanja.

Među njima je i Dejvis, koji kao suštinski problem ističe dvojstvo da se u sve složenijim situacijama skraćuje vreme posredstvom ubrzanih komunikacija za donošenje odluka. Takvo “stanje nervoze”, kako ga naziva, pogoduje, prema procenama drugih istraživača, više autokratijama nego demokratijama naviklim na svestrano, često i otegnuto razmatranje različitih pristupa u suočavanju sa savremenim izazovima.

Nije normalno da demokratije, vlast naroda, gube bitke sa autokratijama, vlašću pojedinca, i to voljom naroda. Takav ishod je, međutim, moguć ako demokratske vlasti uobraze da su bogomdane i zapostave ciljeve za koje su izabrane, otvarajući tako put autokratama kao nosiocima promena, makar i povratkom u prošlost, što zapravo nude, pre svega desni, ekstremisti.

Kao podneblje najveće uravnoteženosti Evropska unija je pritom izložena udarima sa svih strana. Oslabljene monolitnosti, ona se povija pod rečenim ili neiskazanim, ali evidentnim naletima na njen poredak vrednosti. Veliko je pitanje kako će odoleti nadiranju nacionalizama koje, svaka na svoj način, podgrevaju i Trampova Amerika i Putinova Rusija i Sijeva Kina iako rastu strateške neizvesnosti i u tom prigodnom trouglu.

Kad se među svim glavnim akterima međunarodne scene oseća nervoza, ona je u još većoj meri neizbežna među autsajderima. To se uočava i u odnosima između Beograda i Prištine, kao i u njihovim vezama sa spoljnim faktorima.

Prvi put je, koliko se sećam, predsednik Srbije javno kritikovao jednog visokog predstavnika, šefa diplomatije, inače obožavane Angele Merkel. Takođe, premijerno su organi na Kosovu odbili jedan zahtev Amerike (za ukidanje stoprocentnih taksi na robu odavde) iako je teško zamisliti da bi se bez njene saglasnosti odvažili na bilo kakav “nepodoban” potez.

Opšta nervoza će potrajati. Verovatno će se i pojačati pošto slede izbori i u Americi i za Evropski parlament, kao i u centralnoj Srbiji i na Kosovu. A savremeni izbori nikome ne donose spokojne dane, pogotovo ne onima koji, uprkos insistiranju na neprikosnovenosti samostalnog odlučivanja, većma zavise od nahođenja i nadgornjavanja spoljnih sila.

Samo neka sve prođe bez rata. Nervozno navijam, ali se ne kladim, da rat izgubi trku za reč godine.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: O malinama i ruži Mijat Lakićević: O malinama i ruži

    Ruža je, da izvinete, svinjska, ali su zato maline prave. Koje su, da pođem od njih, u Srbiji postale večna tema – čim grane proleće, počne preganjanje. Koju je, međutim, vladajuća partija izgleda rešila da prekine. Pa je oformila radnu grupu koja je nedavno, tj. 20. marta, gde bi nego u Čačku, utvrdila – zamislite šta – proizvođačku cenu maline. Koja iznosi tačno i precizno – 139,3 dinara.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare

    Nekoliko srpskih novina prenelo je pre neki dan agencijsku vest da je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture zatvorilo “nelegalno mesto za pretovar šljunka i peska kod Apatina”.

  • Nadežda Gaće: Autogolovi Nadežda Gaće: Autogolovi

    Ne razumem se u fudbal, ali znam da je glavno dati bar gol više. Naša politička scena mi liči na fudbal u kojem niko ne mrda ispred svoga gola, nikako se ne meša s protivnikom – a rezultat se svodi na prebrojavanje autogolova.

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side