11.02.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Manje glave, veće glavobolje

Momčilo Pantelić: Manje glave, veće glavobolje
Toliko smo napredovali da takoreći više nemamo kud, pa smo sasvim blizu – kraju sveta. Ovako nešto bar sugeriše Sat sudnjeg dana, kojim se u Biltenu atomskih naučnika meri koliko nam još sumanutosti fali do nuklearnog Armagedona.

Na njihovoj upozoravajućoj skali sada smo na samo dva minuta do ponoći, opšteg uništenja. Bili smo, prisećaju se hroničari, na istoj distanci i pre tačno 65 godina, pa smo nekako “pretekli”, ali to i nije neka uteha pošto se ovih dana naglo pojačala trka u nuklearnom naoružavanju koja bi mogla i da ubrza otkucavanje Sata sudnjeg dana.

Vanredni podsticaj trci dala je najava nove američke strategije. Predviđa niz modernizacija nuklearnog arsenala.

Pažnju kompetentne javnosti naročito su privukle tri novosti. Prva, da Amerika, iako najveća sila, tek treba da nadoknadi “zaostajanje” za Rusijom i Kinom u nuklearnom osavremenjivanju. Druga, da atomske bombe ona može da upotrebi i protiv “neatomskog” stranog ugrožavanja SAD i njihovih saveznika. I treća, da treba da ima više nuklearnih projektila manje snage jer baš zbog toga oni imaju veću praktičnu vrednost.

Moskva i Peking su promptno obznanili da nikako ne prednjače nad Amerikom i optužili je da ih ona “uzdiže” samo da bi opravdala povećavanje ulaganja u rast svoje vojne premoći. U njihovim odgovorima se, doduše, oseća i doza zadovoljstva što im vodeća sila “priznaje” naraslu konkurentnost.

A šta sve mogu da budu “neatomske” pretnje, pitanje je koje je zainteresovane ubacilo u duboku nedoumicu: neće li se, na primer, pod takvu pretnju podvesti “hakeraj” i druge vrste prodora u infrastrukturu poretka? Ovakvu bojazan Vašington je bar privremeno pokušao da otkloni uveravanjem da o tako nečemu nema ni primisli, ali nije sasvim odagnao slutnje da bi neka vrsta strateškog sajber ili drugačijeg “neatomskog”, konflikta mogla da podstakne nuklearno “uzvraćanje”. Opstajuća nelagoda posredno je prikopčavana i na aferu koja je u Americi dovela do pomne istrage povodom obaveštajnih nalaza da su se ruski hakeri umešali u predsednički izborni proces iz kojeg je Donald Tramp, protivno većini prognoza, uzleteo do šefovanja Belom kućom.

Još više nedokučivosti izazvalo je forsiranje proizvodnje oružja manje nuklearne moći. Prevladava mnjenje da se njime otvara prostor za ispaljivanje atomskih projektila na neprijateljske položaje, što bi, ako se nekim slučajem dogodi, bilo prva njihova ratna upotreba posle američkog bombardovanja Japana 1945.

Tumačenja takve mogućnosti, međutim, krajnje su polemična. Pogotovu što su taktičke nuklearne “minijature”, prema sadašnjim merilima, slične bombama koje su uništile Hirošimu.

Vašington zvanično uverava da je to nova, efikasnija vrsta “odvraćanja” neprijatelja, koji mora da zna da može biti pobeđen jednokratnim, ograničenim, a katastrofalnim udarom. Njegovi kritičari tvrde pak da se projektilima manjeg obima i snage povećavaju strepnje od izbijanja lokalnih nuklearnih ratova koji mogu da prerastu u globalne sukobe.

Ovako ili onako, tek – manje bojeve glave će, po svemu sudeći, izazvati veće nuklearne glavobolje. Protivnici atomskog naoružanja slute da smo na pragu nove vrste Hladnog rata koji se od preživljenog razlikuje po sve većem broju aspiranata za dobijanje atomskog arsenala.

Trenutno devet zemalja poseduje oko 15.000 komada nuklearnog oružja, velikom većinom u rukama Amerikanaca i Rusa. Po kompetentnom Sipriju: Rusija poseduje 7.000, SAD 6.800, Francuska 300, Kina 270, Britanija 215, Pakistan 140, Indija 130, Izrael 80 (koji se o ovome ne izjašnjava) i Severna Koreja 20. Računa se da bi još dvadesetak zemalja moglo da im se pridruži.

Današnji broj nuklearaca daleko je manji nego 1980-ih, kad ih je ukupno bilo oko 70.000, ali se posle istrajnog smanjivanja atomskih arsenala, sada povećava težnja ka njihovoj upotrebnoj vrednosti. Na tome je jedino, među svetskim liderima, upadljivo i javno insistirao samo Tramp, što ne znači da drugi nisu ćuteći radili ono o čemu se on sada raspričao.

Uloga nuklearnog oružja u našim životima takođe se vrlo različito doživljava. Mnoštvo stratega tvrdi da je ono, preteći opštom katastrofom, sprečilo ponavljanje velikih krvoprolića, poput onih u dva svetska rata. Sa druge strane ističe se činjenica da nikad nije spolja napadnuta nijedna “nepodobna” zemlja koja ga poseduje (Severna Koreja, za razliku od Iraka, Libije i Sirije), pa da to stimuliše njegovo širenje što opet povećava rizike, pogotovo ako ga se domognu teroristi.

U svakom slučaju, mislim da smo sve dalji od ideala zvanog nuklearno razoružanje, uprkos tome što ga već ima dovoljno da uništi život na Zemlji. Ta činjenica je jedan od vrhunskih paradoksa. Kamo sreće da su u pravu oni koji tvrde da nas samo pretnja naglim opštim uništenjem može spasti opšteg uništenja.

Ali, Sat sudnjeg dana ubrzano otkucava. Može da ga uspori jedino ako svi mi, ovde i širom sveta, nateramo lidere da odustanu od akcija u kojima je naš opstanak manje važan nego njihov – narcisoidni, lobistički, profiterski, vlastodržački ili bilo koji drugi uskogrudi – napredak.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Minimalne plate Vladimir Gligorov: Minimalne plate

    Mislio sam da možda ima smisla videti kako stoje stvari s minimalnim platama u grupi balkanskih zemalja uz Austriju (AT) i Mađarsku (HU). Podaci za Srbiju (RS), Makedoniju (MK), Bugarsku (BG), Rumuniju (RO), Hrvatsku (HR), kao i za Albaniju (AL) i Crnu Goru (ME), uglavnom su dostupni, a u manjoj meri i za Bosnu i Hercegovinu (BA) i Kosovo (XK). Valja imati u vidu da su minimalne plate u većini zemalja, osim u Austriji u kojoj ih nema, uglavnom oko 40 odsto prosečne plate.

  • Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta

    Kažu da se u poslednjih 125 godina vodi 25 ratova godišnje u proseku. U broju sukoba u kojima ima više od hiljadu žrtava (to su onda ratovi) najčešće su sudelovale Kina, Britanija, Francuska, USA i Rusija.

  • Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti

    Dok se ovde raspredaju priče treba li Kosovo da ostane “naš, a svetski” zamrznuti konflikt, smenila su se dva drastično različita zagrevanja na jednom od najdugotrajnijih zamrznutih konflikata – na Korejskom poluostrvu. U prvom, donedavnom – samo što se nije izmetnuo u vreli konflikt, i to nuklearni, a u drugom, ovih dana – počelo je diplomatsko otopljavanje odnosa koje budi nade u postepeno nekonfliktno odmrzavanje tog relikta Hladnog rata.

  • Mijat Lakićević: Kolo sreće Mijat Lakićević: Kolo sreće

    Da li će Janković biti Vučiću ono što je Vučić bio Tadiću? Evropska alternativa.

  • Andrej Zarević: Hoće li biti rata Andrej Zarević: Hoće li biti rata

    Svet se, naoko, odjednom suočio ne s jednim već sa dva rata – diplomatskim i trgovinskim. Zapad i Rusija su se, ne može se reći neočekivano, upustili u masovno proterivanje diplomata posle afere “Skripalj”. Trgovinski rat, takođe ne neočekivano, tiho se rasplamsava preteći da uništi ono malo optimizma u svetskoj privredi.

  • Dimitrije Boarov: Mala privreda i "domaćinska ekonomija" Dimitrije Boarov: Mala privreda i "domaćinska ekonomija"

    Pre neki dan zapala mi je za oko informacija Gradske uprave za imovinu Novog Sada da 118 poslovnih prostora u gradu zvrji prazno i čeka zakupce.

  • Momčilo Pantelić: Velesila velesili nije meta Momčilo Pantelić: Velesila velesili nije meta

    Kao jedini nesporni rezultat američko-francusko-britanskog bombardovanja Sirije može se doživeti okolnost da nije bilo kolateralne štete, koja bi mogla da bude mnogo veća od ciljanog razaranja.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw