11.02.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Manje glave, veće glavobolje

Momčilo Pantelić: Manje glave, veće glavobolje
Toliko smo napredovali da takoreći više nemamo kud, pa smo sasvim blizu – kraju sveta. Ovako nešto bar sugeriše Sat sudnjeg dana, kojim se u Biltenu atomskih naučnika meri koliko nam još sumanutosti fali do nuklearnog Armagedona.

Na njihovoj upozoravajućoj skali sada smo na samo dva minuta do ponoći, opšteg uništenja. Bili smo, prisećaju se hroničari, na istoj distanci i pre tačno 65 godina, pa smo nekako “pretekli”, ali to i nije neka uteha pošto se ovih dana naglo pojačala trka u nuklearnom naoružavanju koja bi mogla i da ubrza otkucavanje Sata sudnjeg dana.

Vanredni podsticaj trci dala je najava nove američke strategije. Predviđa niz modernizacija nuklearnog arsenala.

Pažnju kompetentne javnosti naročito su privukle tri novosti. Prva, da Amerika, iako najveća sila, tek treba da nadoknadi “zaostajanje” za Rusijom i Kinom u nuklearnom osavremenjivanju. Druga, da atomske bombe ona može da upotrebi i protiv “neatomskog” stranog ugrožavanja SAD i njihovih saveznika. I treća, da treba da ima više nuklearnih projektila manje snage jer baš zbog toga oni imaju veću praktičnu vrednost.

Moskva i Peking su promptno obznanili da nikako ne prednjače nad Amerikom i optužili je da ih ona “uzdiže” samo da bi opravdala povećavanje ulaganja u rast svoje vojne premoći. U njihovim odgovorima se, doduše, oseća i doza zadovoljstva što im vodeća sila “priznaje” naraslu konkurentnost.

A šta sve mogu da budu “neatomske” pretnje, pitanje je koje je zainteresovane ubacilo u duboku nedoumicu: neće li se, na primer, pod takvu pretnju podvesti “hakeraj” i druge vrste prodora u infrastrukturu poretka? Ovakvu bojazan Vašington je bar privremeno pokušao da otkloni uveravanjem da o tako nečemu nema ni primisli, ali nije sasvim odagnao slutnje da bi neka vrsta strateškog sajber ili drugačijeg “neatomskog”, konflikta mogla da podstakne nuklearno “uzvraćanje”. Opstajuća nelagoda posredno je prikopčavana i na aferu koja je u Americi dovela do pomne istrage povodom obaveštajnih nalaza da su se ruski hakeri umešali u predsednički izborni proces iz kojeg je Donald Tramp, protivno većini prognoza, uzleteo do šefovanja Belom kućom.

Još više nedokučivosti izazvalo je forsiranje proizvodnje oružja manje nuklearne moći. Prevladava mnjenje da se njime otvara prostor za ispaljivanje atomskih projektila na neprijateljske položaje, što bi, ako se nekim slučajem dogodi, bilo prva njihova ratna upotreba posle američkog bombardovanja Japana 1945.

Tumačenja takve mogućnosti, međutim, krajnje su polemična. Pogotovu što su taktičke nuklearne “minijature”, prema sadašnjim merilima, slične bombama koje su uništile Hirošimu.

Vašington zvanično uverava da je to nova, efikasnija vrsta “odvraćanja” neprijatelja, koji mora da zna da može biti pobeđen jednokratnim, ograničenim, a katastrofalnim udarom. Njegovi kritičari tvrde pak da se projektilima manjeg obima i snage povećavaju strepnje od izbijanja lokalnih nuklearnih ratova koji mogu da prerastu u globalne sukobe.

Ovako ili onako, tek – manje bojeve glave će, po svemu sudeći, izazvati veće nuklearne glavobolje. Protivnici atomskog naoružanja slute da smo na pragu nove vrste Hladnog rata koji se od preživljenog razlikuje po sve većem broju aspiranata za dobijanje atomskog arsenala.

Trenutno devet zemalja poseduje oko 15.000 komada nuklearnog oružja, velikom većinom u rukama Amerikanaca i Rusa. Po kompetentnom Sipriju: Rusija poseduje 7.000, SAD 6.800, Francuska 300, Kina 270, Britanija 215, Pakistan 140, Indija 130, Izrael 80 (koji se o ovome ne izjašnjava) i Severna Koreja 20. Računa se da bi još dvadesetak zemalja moglo da im se pridruži.

Današnji broj nuklearaca daleko je manji nego 1980-ih, kad ih je ukupno bilo oko 70.000, ali se posle istrajnog smanjivanja atomskih arsenala, sada povećava težnja ka njihovoj upotrebnoj vrednosti. Na tome je jedino, među svetskim liderima, upadljivo i javno insistirao samo Tramp, što ne znači da drugi nisu ćuteći radili ono o čemu se on sada raspričao.

Uloga nuklearnog oružja u našim životima takođe se vrlo različito doživljava. Mnoštvo stratega tvrdi da je ono, preteći opštom katastrofom, sprečilo ponavljanje velikih krvoprolića, poput onih u dva svetska rata. Sa druge strane ističe se činjenica da nikad nije spolja napadnuta nijedna “nepodobna” zemlja koja ga poseduje (Severna Koreja, za razliku od Iraka, Libije i Sirije), pa da to stimuliše njegovo širenje što opet povećava rizike, pogotovo ako ga se domognu teroristi.

U svakom slučaju, mislim da smo sve dalji od ideala zvanog nuklearno razoružanje, uprkos tome što ga već ima dovoljno da uništi život na Zemlji. Ta činjenica je jedan od vrhunskih paradoksa. Kamo sreće da su u pravu oni koji tvrde da nas samo pretnja naglim opštim uništenjem može spasti opšteg uništenja.

Ali, Sat sudnjeg dana ubrzano otkucava. Može da ga uspori jedino ako svi mi, ovde i širom sveta, nateramo lidere da odustanu od akcija u kojima je naš opstanak manje važan nego njihov – narcisoidni, lobistički, profiterski, vlastodržački ili bilo koji drugi uskogrudi – napredak.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Daleko je inovativna privreda Dimitrije Boarov: Daleko je inovativna privreda

    Premijerka Srbije Ana Brnabić dala je poslednjih dana nekoliko rutinskih izjava i intervjua, ali je, za one koji i dalje tragaju za njenom osnovnom koncepcijom razvojne politike, najzanimljiviji insert iz njenog razgovora sa urednikom Blica Rankom Pivljaninom (12. decembra).

  • Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam

    Svekolika borba protiv svakojakih ekstremizama trpi istrajne i dalekosežne poraze protiv samo jednog od njih – sistemskog ekstremizma. Gotovo sva ustrojstva su omogućila da minimalna manjina maksimalizuje svoju premoć, ekonomsku, a sve više i političku, nad većinom savremenika – uveravaju internacionalni i nacionalni istraživači.

  • Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić

    Ko drži ključeve Beograda, drži ključeve Srbije. Zato nije čudo što se oštre sablje i koplja za beogradski boj. Beograd ima ogroman ne samo simboličko-politički nego i praktično ekonomski značaj. U stvari, da nije drugog ne bi bilo ni prvog.

  • Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost

    Poznat vam je, svakako, lider koji medije kritikuje kao svoje neprijatelje iako njegovi nastupi dominiraju javnim prostorom, kome se, uprkos zapadnom kursu, istražuju sporne veze sa Rusijom i Kinom i koji za iskušenja domovine najviše krivi njen “bivši režim”. Ali, takvom opisu odgovara, premijerno, i predsednik – Amerike.

  • Vladimir Gligorov: Lokalni izbori Vladimir Gligorov: Lokalni izbori

    Kada stranka na vlasti, pogotovo ako je sklona autoritarizmu, dobije lokalne izbore sa dvotrećinskom većinom (o tročetvrtinskoj da i ne govorimo), to je veoma rđav znak za demokratiju, ali nije dobro ni za tu stranku.

  • Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu

    Ono što je George Harrison bio u Beatlesima, Predrag Lucić bio je u Feral Tribuneu. Samozatajan i marljiv po vlastitom izboru uvijek malo u drugom planu, ne zbog toga što bi ga tamo netko gurao (jer ondje nije ni pripadao), već što se sâm tako postavljao.

  • Vladimir Gligorov: Dva populizma Vladimir Gligorov: Dva populizma

    Najviše je ekonomskih istraživanja populizma u Latinskoj Americi. Ovo i zato što je na tom iskustvu nastao i takozvani Vašingtonski konsenzus (Williamson 1990), koji je posebno predmet kritike ekonomista i komentatora na levici, mada ne samo njih.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw