11.02.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Manje glave, veće glavobolje

Momčilo Pantelić: Manje glave, veće glavobolje
Toliko smo napredovali da takoreći više nemamo kud, pa smo sasvim blizu – kraju sveta. Ovako nešto bar sugeriše Sat sudnjeg dana, kojim se u Biltenu atomskih naučnika meri koliko nam još sumanutosti fali do nuklearnog Armagedona.

Na njihovoj upozoravajućoj skali sada smo na samo dva minuta do ponoći, opšteg uništenja. Bili smo, prisećaju se hroničari, na istoj distanci i pre tačno 65 godina, pa smo nekako “pretekli”, ali to i nije neka uteha pošto se ovih dana naglo pojačala trka u nuklearnom naoružavanju koja bi mogla i da ubrza otkucavanje Sata sudnjeg dana.

Vanredni podsticaj trci dala je najava nove američke strategije. Predviđa niz modernizacija nuklearnog arsenala.

Pažnju kompetentne javnosti naročito su privukle tri novosti. Prva, da Amerika, iako najveća sila, tek treba da nadoknadi “zaostajanje” za Rusijom i Kinom u nuklearnom osavremenjivanju. Druga, da atomske bombe ona može da upotrebi i protiv “neatomskog” stranog ugrožavanja SAD i njihovih saveznika. I treća, da treba da ima više nuklearnih projektila manje snage jer baš zbog toga oni imaju veću praktičnu vrednost.

Moskva i Peking su promptno obznanili da nikako ne prednjače nad Amerikom i optužili je da ih ona “uzdiže” samo da bi opravdala povećavanje ulaganja u rast svoje vojne premoći. U njihovim odgovorima se, doduše, oseća i doza zadovoljstva što im vodeća sila “priznaje” naraslu konkurentnost.

A šta sve mogu da budu “neatomske” pretnje, pitanje je koje je zainteresovane ubacilo u duboku nedoumicu: neće li se, na primer, pod takvu pretnju podvesti “hakeraj” i druge vrste prodora u infrastrukturu poretka? Ovakvu bojazan Vašington je bar privremeno pokušao da otkloni uveravanjem da o tako nečemu nema ni primisli, ali nije sasvim odagnao slutnje da bi neka vrsta strateškog sajber ili drugačijeg “neatomskog”, konflikta mogla da podstakne nuklearno “uzvraćanje”. Opstajuća nelagoda posredno je prikopčavana i na aferu koja je u Americi dovela do pomne istrage povodom obaveštajnih nalaza da su se ruski hakeri umešali u predsednički izborni proces iz kojeg je Donald Tramp, protivno većini prognoza, uzleteo do šefovanja Belom kućom.

Još više nedokučivosti izazvalo je forsiranje proizvodnje oružja manje nuklearne moći. Prevladava mnjenje da se njime otvara prostor za ispaljivanje atomskih projektila na neprijateljske položaje, što bi, ako se nekim slučajem dogodi, bilo prva njihova ratna upotreba posle američkog bombardovanja Japana 1945.

Tumačenja takve mogućnosti, međutim, krajnje su polemična. Pogotovu što su taktičke nuklearne “minijature”, prema sadašnjim merilima, slične bombama koje su uništile Hirošimu.

Vašington zvanično uverava da je to nova, efikasnija vrsta “odvraćanja” neprijatelja, koji mora da zna da može biti pobeđen jednokratnim, ograničenim, a katastrofalnim udarom. Njegovi kritičari tvrde pak da se projektilima manjeg obima i snage povećavaju strepnje od izbijanja lokalnih nuklearnih ratova koji mogu da prerastu u globalne sukobe.

Ovako ili onako, tek – manje bojeve glave će, po svemu sudeći, izazvati veće nuklearne glavobolje. Protivnici atomskog naoružanja slute da smo na pragu nove vrste Hladnog rata koji se od preživljenog razlikuje po sve većem broju aspiranata za dobijanje atomskog arsenala.

Trenutno devet zemalja poseduje oko 15.000 komada nuklearnog oružja, velikom većinom u rukama Amerikanaca i Rusa. Po kompetentnom Sipriju: Rusija poseduje 7.000, SAD 6.800, Francuska 300, Kina 270, Britanija 215, Pakistan 140, Indija 130, Izrael 80 (koji se o ovome ne izjašnjava) i Severna Koreja 20. Računa se da bi još dvadesetak zemalja moglo da im se pridruži.

Današnji broj nuklearaca daleko je manji nego 1980-ih, kad ih je ukupno bilo oko 70.000, ali se posle istrajnog smanjivanja atomskih arsenala, sada povećava težnja ka njihovoj upotrebnoj vrednosti. Na tome je jedino, među svetskim liderima, upadljivo i javno insistirao samo Tramp, što ne znači da drugi nisu ćuteći radili ono o čemu se on sada raspričao.

Uloga nuklearnog oružja u našim životima takođe se vrlo različito doživljava. Mnoštvo stratega tvrdi da je ono, preteći opštom katastrofom, sprečilo ponavljanje velikih krvoprolića, poput onih u dva svetska rata. Sa druge strane ističe se činjenica da nikad nije spolja napadnuta nijedna “nepodobna” zemlja koja ga poseduje (Severna Koreja, za razliku od Iraka, Libije i Sirije), pa da to stimuliše njegovo širenje što opet povećava rizike, pogotovo ako ga se domognu teroristi.

U svakom slučaju, mislim da smo sve dalji od ideala zvanog nuklearno razoružanje, uprkos tome što ga već ima dovoljno da uništi život na Zemlji. Ta činjenica je jedan od vrhunskih paradoksa. Kamo sreće da su u pravu oni koji tvrde da nas samo pretnja naglim opštim uništenjem može spasti opšteg uništenja.

Ali, Sat sudnjeg dana ubrzano otkucava. Može da ga uspori jedino ako svi mi, ovde i širom sveta, nateramo lidere da odustanu od akcija u kojima je naš opstanak manje važan nego njihov – narcisoidni, lobistički, profiterski, vlastodržački ili bilo koji drugi uskogrudi – napredak.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Vladimir Gligorov: Kosovske carine Vladimir Gligorov: Kosovske carine

    Ako sam dobro razumeo, Kosovo carini uvoz iz Srbije, i Bosne i Hercegovine, po stopi od 100 odsto.

  • Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni

    Pre 22 godine koleginica S. Č. je, izveštavajući sa protesta tadašnje opozicije – slične današnjoj i po idejnoj šarolikosti i po organizacionim ne/sposobnostima – napisala da se na kišoviti i hladni Đurđic okupilo tridesetak hiljada ljudi.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove

    Čini mi se da nam neprijatelji i nisu potrebni jer sami sebi štetimo više. Mnogi naši mediji, političari, intelektualci i “intelektualci” sa malih ekrana utrkuju se u otkrivanju zavera i neprijatelja: “Ameri obučavaju Šiptare za rat protiv Srba”, “Britanski ambasador je najveći zaverenik i direktni eksponent sve-svetske borbe protiv Srbije”, “Impotentna Evropa, koja se raspada, šuruje sa Prištinom protiv nas”, “Između Putina i Tačija postoji tajna veza” , “Susedi se udružuju protiv nas”…

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side