29.04.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Makron, Tramp i drugi

Momčilo Pantelić: Makron, Tramp i drugi
Emanuel Makron je prvi lider koga je Donald Tramp, u 15 meseci svoje vladavine, dočekao s najvišim državnim počastima i to je odmah izazvalo slutnje da se stvara originalni vodeći tandem na Zapadu. Da je, prvi put u novijoj istoriji, Francuska postala najvažniji strateški partner Americi, pretekavši i tradicionalno favorizovanu Britaniju, kao i Nemačku, koja je taj status uživala u prethodna dva mandata Baraka Obame.

Ovakvom tumbanju trostruko je doprinela – hemija. Lična personalna hemija između Makrona i Trampa, njihovo (zajedno s Terezom Mej) bombardovanje hemijskih ciljeva u Siriji, kao i prethodno sankcionisanje Rusije zbog navodnog hemijskog trovanja dvostrukog agenta u Engleskoj.

Odavno nije bilo tako raznovrsne uloge hemije u oblikovanju sveta. Njen najdalekosežniji učinak je, bar zasad, u izmućkavanju “jedinjenja” Tramp – Makron.

Ne postoje, na prvi pogled, dvojica lidera na Zapadu koji se toliko međusobno razlikuju kao njih dvojica. Makron je internacionalista, ideološki centrista, zagovornik homogenizacije Evropske unije i globalne akcije za smanjenje nekontrolisanosti koje doprinose klimatskim lomovima, sve suprotno od Trampa. Čak se isprsio i kao barjaktar protivljenja širenju desničarskog populizma po Evropi, koji Tramp podržava (navijao je, kao i Vladimir Putin, za Makronovu izbornu suparnicu Marin le Pen).

Nije bilo dodirne tačke ni u porodičnim kursevima. Amerikanac je u trećem braku, sa ukupno petoro dece, a Francuz u prvom sa ženom koja je u prethodnom braku rodila troje. Donald (71) je, uz to, stariji od supruge Melanije onoliko koliko je i Emanuel (40) mlađi od supruge Brižite, odnosno 24 godine…

Sličnosti su se, međutim, pokazale presudnijim od razlika. Obojica su pokazali spremnost da menjaju i njihove zemlje i svet, da ih iznenađuju kao i onda kad su kao startni autsajderi pobedili na predsedničkim izborima. S Trampom i Makronom počelo je drastično odvikavanje od nacionalnih i internacionalnih navika, uz privikavanje na njih dvojicu, koje ide sporije od njihovog ličnog zbližavanja.

I Tramp i Makron nastupaju pod parolom “učinimo našu zemlju ponovo velikom”, pri čemu poklič prvog deluje kao reagovanje i dalje jedine supersile na ubrzano stvaranje konkurentskog joj multipolarnog sveta, a nastojanje drugog kao težnja da u tom procesu Pariz ne zaostane. Francuzu je u tom pogledu šire polje delovanja, što znači i teži posao.

Makron je u Vašington došao s nadom da Trampa uveri da je dobro da se upuste u rekonstrukciju Sirije, da nastave borbu protiv terorizma i za stabilizaciju Bliskog istoka, da ojačaju Zapad tako da odoli različitim prodorima Kine i Rusije, da Amerika postane konstruktivnija i ne odustane od važnih međunarodnih sporazuma – kako nuklearnog sa Iranom tako ni od onog za smanjivanje zagađivanja atmosfere. Dok je ovaj tekst išao u štampu, još nije bilo poznato da li su bar neke stvari krenule u pravcu za koji je zalegao.

Šef Jelisejske palate se s kolegom iz Bele kuće zbližava iako je taj potez krajnje nepopularan, kako pokazuju ankete, u većem delu Evrope, a u Francuskoj naročito. Njemu je do toga stalo jer zna da ne može da pribavi svojoj državi ulogu vrhunskog igrača na globalnoj sceni ako nema podršku Amerike, a čijem je lideru to i te kako dobro došlo u situaciji kad mu, dobrim delom zbog njegovog insistiranja na nepredvidljivosti, manjka poverenje u njegove namere i među zapadnim saveznicima.

Francuski predsednik je, pritom, hiperaktivan. Počeo je višeboj kakav odavno nije viđen unutar glavnih evropskih aktera.

Reforme preduzete za nacionalno odolevanje sve žešćoj vanevropskoj konkurenciji nailaze mu na popriličan otpor, kao i predlozi za neophodno reformisanje Evropske unije. U principu, Makron je u pravu. I Francuska i EU moraju da se bitno menjaju, ali u pravcu prokletstva “dabogda imao, pa nemao”, koje svuda, koliko god bilo neizbežno, izaziva revolt građana.

Ovde nas je usplahirila Makronova izjava po kojoj je on protiv proširenja EU na Zapadni Balkan dok se EU ne sredi unutar sebe. Mada je njegova poruka delovala logično. Niko ne prima pridošlice u kuću pre nego što je uredi, pogotovo ako im sa sobom donose još nereda...

Nered, međutim, može da se poveća. Rastući nacionalizam na kontinentu Makron je okarakterisao kao “vrstu građanskog rata”, u kojem “nacionalne sebičnosti” nadiru na “ono što nas drži zajedno”. “Ne bih voleo da se rat vrati na Balkan, tako da moramo da držimo vrata otvorena” za njegovo priključenje EU, upozorio je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker.

Balkan nije bio pomenut u pristupnim besedama Trampa i Makrona. Bile su posvećene istorijskim postignućima saradnje Amerikanaca i Francuza.

Ostavljale su utisak da se stvara novo vrhunsko zapadno partnerstvo. Nagovešteno davanje američke prednosti Francuskoj nad Britanijom i Nemačkom, kao i eventualno izrastanje Pariza, umesto Berlina, u “telefonski broj za EU”, predstavljali bi, ako se obistine, veliku promenu. Koja ne bi smela, ni u njenom još nejasnom začetku, da se olako, automatski odbaci kao nerealna bilo gde, pa ni na Balkanu. Nije izgledalo realno ni da će Makron i Tramp dogurati dokle su stigli...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: O malinama i ruži Mijat Lakićević: O malinama i ruži

    Ruža je, da izvinete, svinjska, ali su zato maline prave. Koje su, da pođem od njih, u Srbiji postale večna tema – čim grane proleće, počne preganjanje. Koju je, međutim, vladajuća partija izgleda rešila da prekine. Pa je oformila radnu grupu koja je nedavno, tj. 20. marta, gde bi nego u Čačku, utvrdila – zamislite šta – proizvođačku cenu maline. Koja iznosi tačno i precizno – 139,3 dinara.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare

    Nekoliko srpskih novina prenelo je pre neki dan agencijsku vest da je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture zatvorilo “nelegalno mesto za pretovar šljunka i peska kod Apatina”.

  • Nadežda Gaće: Autogolovi Nadežda Gaće: Autogolovi

    Ne razumem se u fudbal, ali znam da je glavno dati bar gol više. Naša politička scena mi liči na fudbal u kojem niko ne mrda ispred svoga gola, nikako se ne meša s protivnikom – a rezultat se svodi na prebrojavanje autogolova.

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side