29.04.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Makron, Tramp i drugi

Momčilo Pantelić: Makron, Tramp i drugi
Emanuel Makron je prvi lider koga je Donald Tramp, u 15 meseci svoje vladavine, dočekao s najvišim državnim počastima i to je odmah izazvalo slutnje da se stvara originalni vodeći tandem na Zapadu. Da je, prvi put u novijoj istoriji, Francuska postala najvažniji strateški partner Americi, pretekavši i tradicionalno favorizovanu Britaniju, kao i Nemačku, koja je taj status uživala u prethodna dva mandata Baraka Obame.

Ovakvom tumbanju trostruko je doprinela – hemija. Lična personalna hemija između Makrona i Trampa, njihovo (zajedno s Terezom Mej) bombardovanje hemijskih ciljeva u Siriji, kao i prethodno sankcionisanje Rusije zbog navodnog hemijskog trovanja dvostrukog agenta u Engleskoj.

Odavno nije bilo tako raznovrsne uloge hemije u oblikovanju sveta. Njen najdalekosežniji učinak je, bar zasad, u izmućkavanju “jedinjenja” Tramp – Makron.

Ne postoje, na prvi pogled, dvojica lidera na Zapadu koji se toliko međusobno razlikuju kao njih dvojica. Makron je internacionalista, ideološki centrista, zagovornik homogenizacije Evropske unije i globalne akcije za smanjenje nekontrolisanosti koje doprinose klimatskim lomovima, sve suprotno od Trampa. Čak se isprsio i kao barjaktar protivljenja širenju desničarskog populizma po Evropi, koji Tramp podržava (navijao je, kao i Vladimir Putin, za Makronovu izbornu suparnicu Marin le Pen).

Nije bilo dodirne tačke ni u porodičnim kursevima. Amerikanac je u trećem braku, sa ukupno petoro dece, a Francuz u prvom sa ženom koja je u prethodnom braku rodila troje. Donald (71) je, uz to, stariji od supruge Melanije onoliko koliko je i Emanuel (40) mlađi od supruge Brižite, odnosno 24 godine…

Sličnosti su se, međutim, pokazale presudnijim od razlika. Obojica su pokazali spremnost da menjaju i njihove zemlje i svet, da ih iznenađuju kao i onda kad su kao startni autsajderi pobedili na predsedničkim izborima. S Trampom i Makronom počelo je drastično odvikavanje od nacionalnih i internacionalnih navika, uz privikavanje na njih dvojicu, koje ide sporije od njihovog ličnog zbližavanja.

I Tramp i Makron nastupaju pod parolom “učinimo našu zemlju ponovo velikom”, pri čemu poklič prvog deluje kao reagovanje i dalje jedine supersile na ubrzano stvaranje konkurentskog joj multipolarnog sveta, a nastojanje drugog kao težnja da u tom procesu Pariz ne zaostane. Francuzu je u tom pogledu šire polje delovanja, što znači i teži posao.

Makron je u Vašington došao s nadom da Trampa uveri da je dobro da se upuste u rekonstrukciju Sirije, da nastave borbu protiv terorizma i za stabilizaciju Bliskog istoka, da ojačaju Zapad tako da odoli različitim prodorima Kine i Rusije, da Amerika postane konstruktivnija i ne odustane od važnih međunarodnih sporazuma – kako nuklearnog sa Iranom tako ni od onog za smanjivanje zagađivanja atmosfere. Dok je ovaj tekst išao u štampu, još nije bilo poznato da li su bar neke stvari krenule u pravcu za koji je zalegao.

Šef Jelisejske palate se s kolegom iz Bele kuće zbližava iako je taj potez krajnje nepopularan, kako pokazuju ankete, u većem delu Evrope, a u Francuskoj naročito. Njemu je do toga stalo jer zna da ne može da pribavi svojoj državi ulogu vrhunskog igrača na globalnoj sceni ako nema podršku Amerike, a čijem je lideru to i te kako dobro došlo u situaciji kad mu, dobrim delom zbog njegovog insistiranja na nepredvidljivosti, manjka poverenje u njegove namere i među zapadnim saveznicima.

Francuski predsednik je, pritom, hiperaktivan. Počeo je višeboj kakav odavno nije viđen unutar glavnih evropskih aktera.

Reforme preduzete za nacionalno odolevanje sve žešćoj vanevropskoj konkurenciji nailaze mu na popriličan otpor, kao i predlozi za neophodno reformisanje Evropske unije. U principu, Makron je u pravu. I Francuska i EU moraju da se bitno menjaju, ali u pravcu prokletstva “dabogda imao, pa nemao”, koje svuda, koliko god bilo neizbežno, izaziva revolt građana.

Ovde nas je usplahirila Makronova izjava po kojoj je on protiv proširenja EU na Zapadni Balkan dok se EU ne sredi unutar sebe. Mada je njegova poruka delovala logično. Niko ne prima pridošlice u kuću pre nego što je uredi, pogotovo ako im sa sobom donose još nereda...

Nered, međutim, može da se poveća. Rastući nacionalizam na kontinentu Makron je okarakterisao kao “vrstu građanskog rata”, u kojem “nacionalne sebičnosti” nadiru na “ono što nas drži zajedno”. “Ne bih voleo da se rat vrati na Balkan, tako da moramo da držimo vrata otvorena” za njegovo priključenje EU, upozorio je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker.

Balkan nije bio pomenut u pristupnim besedama Trampa i Makrona. Bile su posvećene istorijskim postignućima saradnje Amerikanaca i Francuza.

Ostavljale su utisak da se stvara novo vrhunsko zapadno partnerstvo. Nagovešteno davanje američke prednosti Francuskoj nad Britanijom i Nemačkom, kao i eventualno izrastanje Pariza, umesto Berlina, u “telefonski broj za EU”, predstavljali bi, ako se obistine, veliku promenu. Koja ne bi smela, ni u njenom još nejasnom začetku, da se olako, automatski odbaci kao nerealna bilo gde, pa ni na Balkanu. Nije izgledalo realno ni da će Makron i Tramp dogurati dokle su stigli...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna

    Ovih dana počela je žetva pšenice, koja je u Srbiji zasejana na (poslednje dve decenije) rekordnih 675.000 hektara. Seljaci očekuju dobar, natprosečan rod, u Vojvodini prosečno oko šest tona po hektaru, a u Šumadiji nešto preko pet tona po hektaru. To bi značilo da će se u narednim sedmicama u Srbiji ovršiti oko 3,3 miliona tona pšenice, što dalje upućuje na zaključak da bi se ove sezone moglo izvesti oko 1,7 miliona tona hlebnog žita.

  • Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu? Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu?

    Velika tema Evrope danas je – ruska propaganda. Ona, ta propaganda, ne bi trebalo nikoga da iznenađuje – značajna su iskustva i ruskih tajnih službi i raznih “agitpropova”, i o tome se i mnogo zna i mnogo se pisalo.

  • Vladimir Gligorov: Strana ulaganja Vladimir Gligorov: Strana ulaganja

    Ulaganjima stranci zarađuju, što je gore nego ista ta ulaganja, ali od domaćih preduzetnika. To nije tačno. Zašto?

  • Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt

    Vaša mila devojčica je umorna, podočnjaci su joj do pola lica, naprasita je, naglo menja raspoloženje, ne interesuje je ništa više u kući... Eh, tinejdžeri, a do juče je bila med i mleko. Dečkić se vuče kao prebijen, a onda skakuće, ma skače, pa sikće, pun je snage, pa se zatvori u sobu, sam ili s najboljim drugarom, simpatijom...

  • Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska

    Ali za to je potrebno, kao što stoji u naslovu ovog teksta, da Francuska ponovo bude Francuska; zemlja sa vizijom i misijom.

  • Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

    Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

  • Vladimir Gligorov: Ruski problem Vladimir Gligorov: Ruski problem

    Ima, zapravo, dva dela. Jedan je u neravnoteži između relativno ograničenih privrednih mogućnosti i vojne moći. Drugi je u prisustvu u svim ključnim svetskim kriznim područjima, uz odlučujuću ulogu praktično samo u malom broju onih u bliskom susedstvu, koji su uglavnom posledica upravo ruske politike.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side