29.04.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Makron, Tramp i drugi

Momčilo Pantelić: Makron, Tramp i drugi
Emanuel Makron je prvi lider koga je Donald Tramp, u 15 meseci svoje vladavine, dočekao s najvišim državnim počastima i to je odmah izazvalo slutnje da se stvara originalni vodeći tandem na Zapadu. Da je, prvi put u novijoj istoriji, Francuska postala najvažniji strateški partner Americi, pretekavši i tradicionalno favorizovanu Britaniju, kao i Nemačku, koja je taj status uživala u prethodna dva mandata Baraka Obame.

Ovakvom tumbanju trostruko je doprinela – hemija. Lična personalna hemija između Makrona i Trampa, njihovo (zajedno s Terezom Mej) bombardovanje hemijskih ciljeva u Siriji, kao i prethodno sankcionisanje Rusije zbog navodnog hemijskog trovanja dvostrukog agenta u Engleskoj.

Odavno nije bilo tako raznovrsne uloge hemije u oblikovanju sveta. Njen najdalekosežniji učinak je, bar zasad, u izmućkavanju “jedinjenja” Tramp – Makron.

Ne postoje, na prvi pogled, dvojica lidera na Zapadu koji se toliko međusobno razlikuju kao njih dvojica. Makron je internacionalista, ideološki centrista, zagovornik homogenizacije Evropske unije i globalne akcije za smanjenje nekontrolisanosti koje doprinose klimatskim lomovima, sve suprotno od Trampa. Čak se isprsio i kao barjaktar protivljenja širenju desničarskog populizma po Evropi, koji Tramp podržava (navijao je, kao i Vladimir Putin, za Makronovu izbornu suparnicu Marin le Pen).

Nije bilo dodirne tačke ni u porodičnim kursevima. Amerikanac je u trećem braku, sa ukupno petoro dece, a Francuz u prvom sa ženom koja je u prethodnom braku rodila troje. Donald (71) je, uz to, stariji od supruge Melanije onoliko koliko je i Emanuel (40) mlađi od supruge Brižite, odnosno 24 godine…

Sličnosti su se, međutim, pokazale presudnijim od razlika. Obojica su pokazali spremnost da menjaju i njihove zemlje i svet, da ih iznenađuju kao i onda kad su kao startni autsajderi pobedili na predsedničkim izborima. S Trampom i Makronom počelo je drastično odvikavanje od nacionalnih i internacionalnih navika, uz privikavanje na njih dvojicu, koje ide sporije od njihovog ličnog zbližavanja.

I Tramp i Makron nastupaju pod parolom “učinimo našu zemlju ponovo velikom”, pri čemu poklič prvog deluje kao reagovanje i dalje jedine supersile na ubrzano stvaranje konkurentskog joj multipolarnog sveta, a nastojanje drugog kao težnja da u tom procesu Pariz ne zaostane. Francuzu je u tom pogledu šire polje delovanja, što znači i teži posao.

Makron je u Vašington došao s nadom da Trampa uveri da je dobro da se upuste u rekonstrukciju Sirije, da nastave borbu protiv terorizma i za stabilizaciju Bliskog istoka, da ojačaju Zapad tako da odoli različitim prodorima Kine i Rusije, da Amerika postane konstruktivnija i ne odustane od važnih međunarodnih sporazuma – kako nuklearnog sa Iranom tako ni od onog za smanjivanje zagađivanja atmosfere. Dok je ovaj tekst išao u štampu, još nije bilo poznato da li su bar neke stvari krenule u pravcu za koji je zalegao.

Šef Jelisejske palate se s kolegom iz Bele kuće zbližava iako je taj potez krajnje nepopularan, kako pokazuju ankete, u većem delu Evrope, a u Francuskoj naročito. Njemu je do toga stalo jer zna da ne može da pribavi svojoj državi ulogu vrhunskog igrača na globalnoj sceni ako nema podršku Amerike, a čijem je lideru to i te kako dobro došlo u situaciji kad mu, dobrim delom zbog njegovog insistiranja na nepredvidljivosti, manjka poverenje u njegove namere i među zapadnim saveznicima.

Francuski predsednik je, pritom, hiperaktivan. Počeo je višeboj kakav odavno nije viđen unutar glavnih evropskih aktera.

Reforme preduzete za nacionalno odolevanje sve žešćoj vanevropskoj konkurenciji nailaze mu na popriličan otpor, kao i predlozi za neophodno reformisanje Evropske unije. U principu, Makron je u pravu. I Francuska i EU moraju da se bitno menjaju, ali u pravcu prokletstva “dabogda imao, pa nemao”, koje svuda, koliko god bilo neizbežno, izaziva revolt građana.

Ovde nas je usplahirila Makronova izjava po kojoj je on protiv proširenja EU na Zapadni Balkan dok se EU ne sredi unutar sebe. Mada je njegova poruka delovala logično. Niko ne prima pridošlice u kuću pre nego što je uredi, pogotovo ako im sa sobom donose još nereda...

Nered, međutim, može da se poveća. Rastući nacionalizam na kontinentu Makron je okarakterisao kao “vrstu građanskog rata”, u kojem “nacionalne sebičnosti” nadiru na “ono što nas drži zajedno”. “Ne bih voleo da se rat vrati na Balkan, tako da moramo da držimo vrata otvorena” za njegovo priključenje EU, upozorio je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker.

Balkan nije bio pomenut u pristupnim besedama Trampa i Makrona. Bile su posvećene istorijskim postignućima saradnje Amerikanaca i Francuza.

Ostavljale su utisak da se stvara novo vrhunsko zapadno partnerstvo. Nagovešteno davanje američke prednosti Francuskoj nad Britanijom i Nemačkom, kao i eventualno izrastanje Pariza, umesto Berlina, u “telefonski broj za EU”, predstavljali bi, ako se obistine, veliku promenu. Koja ne bi smela, ni u njenom još nejasnom začetku, da se olako, automatski odbaci kao nerealna bilo gde, pa ni na Balkanu. Nije izgledalo realno ni da će Makron i Tramp dogurati dokle su stigli...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve

    Tri izgubljena ljudska života tragičan su epilog katastrofalnog požara u Novom Pazaru. Pred očima nemoćnih komšija, brojnih građana i samih vatrogasaca, na terasi na trećem spratu nesrećnim ženama je očajnički trebala pomoć. Iako su svi isto tako očajnički želeli da pomognu – nisu mogli. Nisu mogli jer nisu imali čime.

  • Mijat Lakićević: Na granici Mijat Lakićević: Na granici

    Vrednoća predsednika Srbije već je postala legendarna. To što on sam može da obiđe za jedan dan, ne mogu desetorica drugih. Čovek prosto ruši zakone fizike. Ali sad će se izgleda naći pred istinskim iskušenjem.

  • Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra

    Samo naizgled deluje paradoksalno da u zemlji kakva je Srbija ima toliko zagovornika širenja javne svojine, mada nas stalno sustižu vesti kako se bezočno ne samo zloupotrebljavaju nego i bukvalno kradu, pa i uništavaju mnoga javna dobra “pod zaštitom države”.

  • Vladimir Gligorov: Kineske investicije Vladimir Gligorov: Kineske investicije

    O tome sam pisao više puta. Ali kako raste interes da se razumeju kineske namere na Balkanu i u Evropi, možda da sažmem kako ih ja vidim

  • Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo

    Kriza u pulskom brodogradilištu Uljanik, koje nije u stanju da isplati julske plate za oko 4.500 zaposlenih u svom “škveru” i u riječkom brodogradilištu “3. maj” (koje je pre koju godinu “kupilo” hrvatskim državnim parama, to jest preko kojeg je dokapitalizovano državnim parama u jednoj zamaskiranoj dotacionoj operaciji), ima niz klasičnih karakteristika finansijskog sloma jednog velikog preduzeća, ali i nekoliko specifičnosti koje zaslužuju pažnju i srpske javnosti.

  • Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija

    Ne mogu da kažem da razumem gospodu Vučića i Dačića, već ovaj drugi sada najavljuje međunarodnu konferenciju o Kosovu, drugi Dejton takoreći. Na njoj će, ako sam to dobro razumeo, da se dogovori razgraničenje Srbije od Kosova.

  • Dimitrije Boarov: Šta nas čeka Dimitrije Boarov: Šta nas čeka

    Ovih dana naglo je zahladilo i u Srbiji, što samo po sebi ne mora biti loše, ukoliko ovaj neprijatni meteorološki talas bar malo ohladi i preterana ekonomska očekivanja koja šire naši zvaničnici, a koja su sintetizovana u političkoj poruci da dolazi “zlatno doba” za građane i penzionere.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side