03.02.2019 Beograd

Momčilo Pantelić: Karambol u Karakasu

Momčilo Pantelić: Karambol u Karakasu
Svi smo mi Karakas, moglo bi se prigodno kazati. Doista, gotovo da nema dela sveta koji u dramama prestonice Venecuele ne prepoznaje bar neki delić sebe.

Taj grad je ovih dana vanredno izrastao u simbol dva nova toka globalizacije: i širećeg osporavanja nacionalnih vlasti i obnove nadmetanja velikih sila nalik Hladnom ratu. Gotovo bez modernog presedana, u njemu su se istovremeno ustoličila dva domaća šefa države, od kojih novopečenog Huana Gvaida (35), podržavaju Zapad na čelu sa SAD i većina južnoameričkih zemalja, među kojima Argentina, Brazil, Kolumbija, a zatečenog Nikolasa Madura (56) Orijent – Rusija, Kina, Turska...

Slučaj je višestruko poučan. U najkraćem, svedoči da jedno svojevremeno vrlo prosperitetno društvo može da zapadne u duboku krizu, zatim da se uprkos propadanju sistema održava vlast i, najzad, kako se zbog oba ta zastranjivanja prosto “namešta” za spoljno mešanje.

Venecuela je decenijama važila za oličenje uspešne demokratije, naftašku silu (s najvećim zalihama “tečnog zlata” na svetu) i zemlju s najvišim dohotkom po stanovniku u Južnoj Americi, da bi danas bila na glasu kao poredak u kojem je godišnja inflacija premašila milion odsto, iz koje je izbegao gotovo svaki deseti od njenih 30 miliona stanovnika, u kojoj je gotovo dve trećine življa u krajnjem siromaštvu, gde izvršna vlast obesnažuje i parlament i pravosuđe i gde nadležni posmatrači konstatuju velike izborne neregularnosti.

Do sunovrata je došlo, čini se, pre svega zbog politizacije ekonomije u bar tri čina. Prvo, suprotstavljanjem multinacionalama uz postavljanje nekvalifikovanih partijaca na rukovodeća mesta u privredi. Drugo, maštanjem da će povezivanjem s komunističkom Kubom pokazati da je prevaziđen kapitalizam. I treće, da je lična vlast efikasnija od sadejstva institucija.

Usred plaćanja cehova za takva zanošenja, vlast se održavala populističkim obećanjima da se sve radi u prilog masama. A da su za sve nedaće krivi drugi, od domaće elite do američkog “imperijalizma”, uprkos činjenici da je Venecuela veliki izvoznik nafte u SAD. A sve to uz izrazito jačanje veza sa udaljenim silama, Rusijom i Kinom.

Jedno vreme je samopouzdanost Venecuele toliko odmakla da se njen ondašnji lider Ugo Čaves nije libio da tadašnjeg šefa Bele kuće Džordža Buša mlađeg sa govornice UN nazove “đavolom” i da deli besplatno lož-ulje siromašnima u SAD. Od tada, kao i sada, pod Madurom, Venecuela se programirala na stratešku saradnju s Rusijom i Kinom, otplaćujući naftom isporuke oružja od prve i kredite od druge, pri čemu su oba aranžmana dostizala ukupnu vrednost od oko 80 milijardi dolara.

Ovakva “skretanja” Amerika je doživela kao otvaranje polja za upad “neprijateljskih sila” u prostor koji ona smatra svojim “dvorištem”. Izvesno je da su na takvu vajdu na različite načine računali i Peking i Moskva, dok isto to prebacuju Amerikancima kad “buše” po njihovim “dvorištima”, kao što su bivše sovjetske republike i pacifička Azija.

Situacija u kojoj Rusi i Kinezi brane Madura, a SAD, i verovatno evropske sile kad se usaglase, Gvaida, ne sluti na dobro. Nameće se utisak da bi Venecuela mogla da se izvitoperi u južnoameričku varijantu proširenog Bliskog istoka, takoreći kao u Siriji. Kamermanski uvid u beleške Džona Boltona, savetnika Donalda Trampa za nacionalnu bezbednost, u kojima se pominje “5.000 vojnika za Kolumbiju”, što je protumačeno kao nagoveštaj slanja trupa Amerike u savezničku joj državu za eventualnu intervenciju u Venecueli, kao i vesti da su Maduru u pomoć stigli neformalni ruski komandosi, povećavaju zabrinutost.

U skorašnjim insistiranjima za smenjivanje ili održavanje ugroženih lidera rezultati su vrlo različiti. Zapadne sile su uspele da smene Sadama Huseina i Moamera Gadafija, ali ne i da svojevremeno sačuvaju šaha Rezu Pahlavija, a Rusiji je pošlo za rukom da odbrani Bašara el Asada, ali ne i ukrajinskog lidera Viktora Janukoviča niti svog makedonskog favorita Nikolu Gruevskog...

Postoje, doduše, dvovlašća, ali nijedno slično venecuelanskom. Karambol u Karakasu premijerno otvara mogućnost da se tranzicija na vlasti ostvari udvajanjem predsedničke funkcije. U Moskvi taj fenomen poistovećuju s “neregularnim pokušajem promene režima u verziji Vašingtona”, odakle pak uveravaju da je red da se rukovođenje Venecuelom prenese na predstavnika legalne opozicije nelegitimnom lideru, osumnjičenom da se manipulacijama održava na čelu države.

Ishod nadmetanja je neizvestan dok ovaj tekst ide u štampu. Po svemu sudeći, u prvoj fazi će odlučiti vojska, njena lojalnost Maduru ili svrstavanje uz Gvaida.

Na karikaturi Njujork tajmsa prvi je prikazan golih nogu, a drugi golih grudi. Reklo bi se da niko u tom dvoboju ne može da zabeleži brz i ubedljiv trijumf (pogotovo ne onakav kakav je bio Đokovićev protiv Nadala u Melburnu).

Sva je prilika da će venecuelanska kriza potrajati. Bude li tako, uvaliće Srbiju u još delikatnija spoljnopolitička iskušenja. Neće moći lako ni da se odrekne Madura, koji ne priznaje nezavisnost Kosova, ali ni Gvaida, koga podržavaju demokratije s kojima bi da se “orodimo”. Ali to je već druga i poznata priča o vajkanju što svet nije po našoj meri...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 3.02.2019, 10:31h realitičar

    AMERIKA SA SVOJOM "DEMOKRATIJOM" OSTAVILA JE KRVAVI PEČAT DILJEM ZEMALJSKE KUGLE

Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO

    Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

  • Dimitrije Boarov: Konfuzija Dimitrije Boarov: Konfuzija

    Bizarna izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, da je njegov plan za Kosovo propao jer ga nije prihvatio narod, te da će Srbiju to odbijanje skupo koštati kroz nekoliko decenija, verovatno je namenjena ne samo domaćoj nego i stranoj javnosti.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike

    Nije jednostavno pisati o ekonomskim tokovima u zemlji u kojoj su svi državni (pa i oni vojni) i društveni resursi upregnuti u neprestanu političku bitku za vlast i gde buka sa uličnih mitinga gura privredne vesti na marginu javnog života.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side