27.01.2019 Beograd

Momčilo Pantelić: Jednu voli, bez druge ne može

Momčilo Pantelić: Jednu voli, bez druge ne može
Masovka priređena Vladimiru Putinu ispred hrama Svetog Save bila je bremenita simbolikom gotovo kao beogradski kolovozi autobusima koji su dovezli mobilisane navijače za jačanje srpsko-ruske veze. Simbolika se nametala čak i u razmenama poklona dvojice lidera.

Naslućivalo se, tako, da je orden dodeljen domaćinu više bio podstrek na preduzimanje kooperativnih radnji koje se od njega tek očekuju nego za dosadašnji učinak. Istovremeno je darivanje šteneta šarplaninca gostu moglo da se doživi kao dvoznačna basna jer se ta sorta ne plaši medveda (metafora za Rusiju), a da je ujedno, budući da je nazvana po planini čiji se deo proteže Kosovom, podesna da se umiljava državniku koji podržava celovitost Srbije sve do Šare...

Ništa od toga, naravno, nije zvanično rečeno. A i sam skup je protekao bez govornika, što može da se upiše kao plus gostu koji se držao svog protokola i poštovao okolnost da je okupljanje sazvano pretežno iz unutrašnjopolitičkih pobuda domaćina.

Krajnje neuobičajeni, pomno organizovani, masovni izliv dobrodošlice jednom stranom lideru sadržao je takođe neizrečenu, ali još jaču i jasniju simboliku od razmene darova. U pogledu tako naciljanih, a neiskazanih dalekosežnosti, Aleksandar Vučić je vodio sa 3:2.

Prvo, poručio je Zapadu da Srbija uz sebe ima veliku silu koja je podržava. Drugo, skup je zamislio kao utuk protestnim šetnjama u Beogradu i još nekim gradovima, o čemu je svedočio transparent “Jedan od 300 miliona” (opet uz pogrešnu računicu jer je to broj stanovnika raspalog SSSR, a ne sadašnje Rusije, čijih je državljana dvostruko manje). I treće, dovoženjem mase iz raznih krajeva Srbije težio je zagrevanju glasačke baze za moguće vanredne izbore, a protiv kojih je opozicija dok se bitno ne promene sadašnji neravnopravni uslovi.

Šef Kremlja je, reklo bi se, imao samo dva takva neiskazana cilja. Prvo, da pokaže kako ima “strateškog partnera” među kandidatima za EU i postojano uporište na Balkanu koji je mahom u NATO ili teži ka njegovom članstvu. I drugo, da kratkom posetom inostranstvu, sa spektakularnim dočekom, popravi sankcijama oslabljeni (mada i dalje nadmoćni) rejting među zemljacima.

Da bi se izbegao utisak kako se Srbija udaljava od Zapada, o čemu govori da se stepen usklađenosti sa spoljnom politikom EU, što je jedan od bitnih kriterijuma za učlanjenje u kontinentalnu zajednicu, smanjio na svega 49 odsto, ovde su se odmah razigrale verzije kako nam uskoro doleću Emanuel Makron i Angela Merkel, a pojavila se i tabloidna verzija da ćemo domamiti i Donalda Trampa. Najavljuje se i dolazak Si Đinpinga...

Ko došao, ko ne došao, ali se pojačava utisak da bi Srbija mogla da se ispostavi kao retka prilika da velike sile dovrše bar jedan sporedan među njihovim mnogim velikim “nedovršenim poslovima”. Pa da, na primer, sazovu konferenciju poput dejtonske krajem 1995, kada je okončan rat u BiH, na kojoj bi i Beogradu i Prištini složno “zavrtali ruke” dok ne izdejstvuju kakav-takav opšteprihvatljiv ishod, bar sličan onome kakav je svojevremeno isposlovan između dve Nemačke.

U ovom trenutku mi se čini da se, uprkos službenom zaklinjanju da nam je prioritet učlanjenje u EU, sve više oslanjamo na snage izvan nje u potrazi za odgovorom na “pitanje Kosova”, koje je zajednički imenitelj za sve ključne poteze Srbije prema svetu. Rekao bih da se težište arbitriranja seli ka SAD i Rusiji.

Na to upućuju i izjave ovdašnjeg lidera, koji je u nekoliko navrata naglašavao da nema rešenja za Kosovo bez Vašingtona i Moskve. Značaj EU je, najblaže rečeno zabašurio prilikom javnih istupa sa gostujućim Putinom.

Činjenica jeste da je otcepljenje Kosova izdejstvovano akcijama Amerike i da je Rusija garant da ono neće biti primljeno u članstvo UN bez dogovora sa Srbijom. U tom pogledu kao da se na ovim prostorima reprizira neka vrsta mini-hladnog rata između Vašingtona i Moskve, preko njihovih “pulena”, s tim što je Priština apsolutno u tom svojstvu, a Beograd vrlo relativno.

Srbija je, zapravo, jedina zemlja na evropskom tlu koja suštinski balansira između Zapada i Rusije, čiji su odnosi, da stvar bude još neugodnija, vrlo zaoštreni. Povremeno liči na raspolućenu ličnost koja se jada što je pred izborom između dve strane. Jedne koju voli (Rusija) i druge bez koje ne može (EU i Zapad u celini) i koja je praktično sa svih strana okružuje.

Ne znam ni za jedan slučaj u svetu sličan našem. Da teži, kao ovdašnja zvanična politika, ka integraciji sa stranom (Zapadom) koja bi da je teritorijalno dezintegriše, a da se pritom oslanja na stranu koja joj podržava teritorijalni integritet, ali se suprotstavlja njenoj poželjnoj internacionalnoj integraciji.

Pred Srbijom je najveći izazov da sebi postane jasna. I odgonetne koje je realno mesto nje u svetu i sveta u njoj.

Na polaganju tog ispita više puta je padala, bar od poslednje decenije prošlog veka. Priređivanjem spektakularnog dočeka onome koga “voli”, sebi je povećala iskušenja.

Sada bi trebalo, bar u skladu s tzv. neutralnošću i sedenjem na dve stolice, da prikaže slično gostoljublje i onima “bez kojih ne može”. Verujem da bi to bilo moguće, pod uslovom da demantujemo krilaticu da “nikad ne propuštamo šansu da propustimo šansu”...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Strah od recesije Dimitrije Boarov: Strah od recesije

    U proteklih nekoliko dana, sa ekonomske tačke gledišta, pojavile su se dve važnije vesti: ona o odluci Narodne banke Srbije da posle samo mesec dana ponovo snizi svoju referentnu kamatnu stopu (na 2,5 odsto) i ponovna najava predsednika države Aleksandra Vučića da će u naredne četiri godine Srbija pokrenuti novi “investicioni ciklus” sa oko 12 milijardi evra javnih ulaganja (ovoga puta sa okvirnom specifikacijom područja investiranja).

  • Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno

    Ogromnoj većini ljudi u Srbiji sigurno je drago što je pre neki dan puštena značajna deonica auto-puta “Miloš Veliki”, koja je spojila Obrenovac i Ljig, pa se sa već otvorenom deonicom prema Čačku put prema Jadranu ovim pravcem praktično veoma unapredio, a putovanje uglavnom skratilo. No, kao što to kod nas obično biva, sreću kvari okolnost da nije dovršen izlaz iz Beograda do tog auto-puta, a nije rekonstruisan ni nadvožnjak na zaobilaznici kod Čačka, zbog čega su gužve na početku i na kraju ove saobraćajnice izgleda velike, pa “što si dobio na mostu, izgubićeš na ćupriji”.

  • Dimitrije Boarov: Ima li spremnih za krizu Dimitrije Boarov: Ima li spremnih za krizu

    Dok na plaži u prelepoj Istri čitam hrvatske novine, vidim da i njihove “visoke dužnosnike” opterećuje pitanje može li se Hrvatska suprotstaviti novoj krizi?

  • Jelena Aleksić: Ne(pristojnost) Jelena Aleksić: Ne(pristojnost)

    “Da li je moguće da se ti tri godine mučiš umesto da smo kao ljudi iz medija povukli neke veze i rešili ti to”, pitaće jedna od koleginica dok objašnjavam kako se nadam da će mi nova inspektorka otpisati kamatu na nepostojeći dug posle tri godine čekanja. Kakav dug?

  • Vojislav Milovančević: Kako da objasnim svom detetu zašto ste toliki licemeri? Vojislav Milovančević: Kako da objasnim svom detetu zašto ste toliki licemeri?

    "Velika je laž njihove nauke da se čovek rađa sa tim sklonostima, to uopšte nije tačno. Rođenje deteta se već vrši u utrobi majke. Čim je začeto, ono je rođeno. Ono se već tada vaspitava. Međutim, majke su sad zaposlene u fiminističkim pokretima, pa nemaju vremena kad da vaspitavaju svoju decu", ovim rečima je jedan od učesnika protesta protiv održavanja Prajda u Beogradu, otac Antonije, obrazložio razloge zbog kojih je protiv ove manifestacije i šta je to što on zamera "onim drugima".

  • Nadežda Gaće: Politika medija ili mediji politike Nadežda Gaće: Politika medija ili mediji politike

    Obrni-okreni, naša politika se vrti oko medija. Opozicija poteže ponašanje nacionalnih televizija i nacionalnih dnevnih novina – navijanje, neravnopravnost … I vlast ima primedbe na medije – pre svega na nedeljnike, jedan dnevni list, nekoliko kablovskih i lokalnih TV stanica, ali i na RTS. Sa druge strane, direktor RTS se pre neki dan osvrnuo i na činjenicu da RTS uživa najveće poverenje.

  • Dimitrije Boarov: Nepoznata teritorija Dimitrije Boarov: Nepoznata teritorija

    To je do juče stvarno delovalo neverovatno – u svetu se za relativno kratko vreme nakupilo 17 biliona državnih i korporativnih obveznica s negativnim prinosima. Uprošćeno, poverioci masovno ulažu pare u takve vrednosne papire, a dužnici obećavaju da će im vratiti manje nego što su pozajmili jer “moderni zelenaši” prihvataju “negativne kamate”.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side