12.03.2017 Beograd

Momčilo Pantelić: Jedan za sve

Momčilo Pantelić: Jedan za sve
Ni drevni poklič sloge i solidarnosti “svi za jednog, jedan za sve” više ne važi. Prvi i drugi njegov deo krenuli su suprotnim pravcima.

Demokratija i tržište su odavno dokazali da ne mogu, i ne treba, svi biti za jednog. Drugi deo pomenutog pokliča se, doduše, još prolama, ali u izopačenom značenju.

“Jedan za sve” danas se ironično ispostavlja kao sinonim za autokratiju, sistem u kojem se, čak i pod plaštom demokratije, za sve stvari i u ime svih sunarodnika vaspostavlja svemoć jednog čoveka. Ustrojstvo u kojem, kad radoznali građani i mediji priupitaju bilo kog člana vladajuće ekipe “kako stoje stvari”, ili “šta još može da nas strefi”, ili “da li će biti izbora”, ili “koliko će život poskupeti”, ili “kad ćemo osetiti lični boljitak od proklamovanog opšteg napretka” itd, dobiju isti odgovor: sve će vam reći lider kad on odluči.

Takvi refreni uobičajeni su u diktaturama, ali se sve češće čuju i u sistemima koji važe za tranzicione ka demokratiji, a začudo i od demokratije. Autokratija kao da je ponovo “in”.

Posebnu pažnju privlače nagoveštaji da je i Amerika, sa Donaldom Trampom na čelu, u takvom kolu. Ako ni zbog čega drugog, a ono po inerciji – kako u njoj tako i po svetu.

Iz nje je, međutim, ovoga puta lansirano i upozorenje o štetnosti ovakvog kursa. U magazinu Atlantik uticajni konzervativni analitičar Dejvid Fram, pisac govora predsednika Džordža Buša mlađeg, objavio je dosad najdetaljniju i najargumentovaniju kritiku stranačkog im, republikanskog, kolege Trampa kao kandidata za uvođenje autokratije.

Iz tog opsežnog spisa za nas, izvan Amerike, najznačajnije su naznake koje pomažu da se autokratija prepozna i tamo gde izbegava da se približi formuli “država, to sam ja”. U njemu se, po mom izboru, naročito ističu zaključci da su slobode u savremenim državama više ugrožene laganim demoralizacijama zbog korupcije i vlastodržačkih obmana nego diktatom i nasiljem, više zaštitom krivaca nego proganjanjem nedužnih.

U evidentne mane autokratije se pritom ubrajaju stranačke, poslovne i rodbinske povlastice i privilegije, pa autor u Atlantiku konstatuje da bi se takva izvitoperavanja lako pogrdno etiketirala (verovatno kao izdanci partokratije, plutokratije i nepotizma) da su se registrovala, na primer, u Hondurasu, ali da u Americi izazivaju samo “zbunjenost”. Pominjanje centralnoameričke zemlje (pored susedne joj Nikaragve, dotaknute u Nušićevoj “Gospođi ministarki”) podsetilo me je na Balaševićeve stihove i sada ovde primenljive prema svima koji su nam dozlogrdili: “Nek' idu malo svi u Honduras/ nek' idu svi u lepi Honduras…”

Što je korupcija bezobzirnija, to je jači pritisak na neistomišljenike, sugeriše takođe autor u Atlantiku. Uporedo s tim, nastavlja, kad građani vide da uspeh u biznisu i javnom sektoru bitno zavisi od naklonosti šefa države i njegove klike, teško je zamisliti suštinski boljitak u američkoj, pa i svakoj drugoj sličnoj joj politici. A iz takvog stanja nije se lako vratiti ustavno garantovanom poretku, dodaje.

Autokratija, proizlazi dalje, ne smera da uništi ni opoziciju ni medije jer joj je cilj “samo” da ih diskvalifikuje, da ih predstavi kao elemente koji “podmeću klipove u točkove nacionalnog razvoja”. I da ih natera da se “ne drže zakona kao pijan plota” (kako se ovde poduže nalagalo posle Drugog svetskog rata, da bi se sada suštinski ponavljalo, u raznim nezakonitim postupcima vlasti, na šta liči “fantomsko” rušenje objekata u beogradskoj Savamali).

Kad sam se već upustio u poređenje neuporedivosti između američkog i srpskog cinizma, mogao bih i da kažem da se primećuju sličnosti i u postupcima vlasti prema štampi. Vladajući timovi u obema zemljama kao da se nadmeću ko će više da nagrdi medije, da im zameri za “izdaju” improvizovanih nacionalnih prioriteta sadržanih u floskuli “niko nam nije preči od nas samih”. Kao da takva parola nije oduvek svuda važila i uporno, pod pritiskom zanemarene realnosti, u različitim dozama izneveravana. Ponajviše u zemljama – poput balkanskih – za koje mahom još važi rugalica “mnogo mačku goveđa glava”.

Izdvojio bih za kraj paradoks koji smatram vrhunskim izazovom za doba u kojem živimo. Mimo logike kojom raspolažem ispostavlja se, čini mi se, rekordni raskorak između internacionalnih i nacionalnih procesa.

Dok se u međunarodnim odnosima centri odlučivanja pluralizuju, unutar zemalja sve češće teže da se unitarizuju. Što više zavisimo jedni od drugih, tim više ističemo samobitnost.

Slutim da bi takav raskol mogao da vodi ka velikim konfliktima, ne samo između nego i unutar civilizacija, a nadam se da se varam. Nisam, uostalom, ni izbliza u kategoriji onih gde jedan važi za sve.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna

    Ovih dana počela je žetva pšenice, koja je u Srbiji zasejana na (poslednje dve decenije) rekordnih 675.000 hektara. Seljaci očekuju dobar, natprosečan rod, u Vojvodini prosečno oko šest tona po hektaru, a u Šumadiji nešto preko pet tona po hektaru. To bi značilo da će se u narednim sedmicama u Srbiji ovršiti oko 3,3 miliona tona pšenice, što dalje upućuje na zaključak da bi se ove sezone moglo izvesti oko 1,7 miliona tona hlebnog žita.

  • Vladimir Gligorov: Strana ulaganja Vladimir Gligorov: Strana ulaganja

    Ulaganjima stranci zarađuju, što je gore nego ista ta ulaganja, ali od domaćih preduzetnika. To nije tačno. Zašto?

  • Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt

    Vaša mila devojčica je umorna, podočnjaci su joj do pola lica, naprasita je, naglo menja raspoloženje, ne interesuje je ništa više u kući... Eh, tinejdžeri, a do juče je bila med i mleko. Dečkić se vuče kao prebijen, a onda skakuće, ma skače, pa sikće, pun je snage, pa se zatvori u sobu, sam ili s najboljim drugarom, simpatijom...

  • Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska

    Ali za to je potrebno, kao što stoji u naslovu ovog teksta, da Francuska ponovo bude Francuska; zemlja sa vizijom i misijom.

  • Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

    Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

  • Vladimir Gligorov: Ruski problem Vladimir Gligorov: Ruski problem

    Ima, zapravo, dva dela. Jedan je u neravnoteži između relativno ograničenih privrednih mogućnosti i vojne moći. Drugi je u prisustvu u svim ključnim svetskim kriznim područjima, uz odlučujuću ulogu praktično samo u malom broju onih u bliskom susedstvu, koji su uglavnom posledica upravo ruske politike.

  • Momčilo Pantelić: Pomama za fudbalom Momčilo Pantelić: Pomama za fudbalom

    Ko god se zaželeo da ga nešto zabezekne izvan političkih ujdurmi, neka pogleda tabele posle prvog kola Mundijala u Rusiji.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side