12.03.2017 Beograd

Momčilo Pantelić: Jedan za sve

Momčilo Pantelić: Jedan za sve
Ni drevni poklič sloge i solidarnosti “svi za jednog, jedan za sve” više ne važi. Prvi i drugi njegov deo krenuli su suprotnim pravcima.

Demokratija i tržište su odavno dokazali da ne mogu, i ne treba, svi biti za jednog. Drugi deo pomenutog pokliča se, doduše, još prolama, ali u izopačenom značenju.

“Jedan za sve” danas se ironično ispostavlja kao sinonim za autokratiju, sistem u kojem se, čak i pod plaštom demokratije, za sve stvari i u ime svih sunarodnika vaspostavlja svemoć jednog čoveka. Ustrojstvo u kojem, kad radoznali građani i mediji priupitaju bilo kog člana vladajuće ekipe “kako stoje stvari”, ili “šta još može da nas strefi”, ili “da li će biti izbora”, ili “koliko će život poskupeti”, ili “kad ćemo osetiti lični boljitak od proklamovanog opšteg napretka” itd, dobiju isti odgovor: sve će vam reći lider kad on odluči.

Takvi refreni uobičajeni su u diktaturama, ali se sve češće čuju i u sistemima koji važe za tranzicione ka demokratiji, a začudo i od demokratije. Autokratija kao da je ponovo “in”.

Posebnu pažnju privlače nagoveštaji da je i Amerika, sa Donaldom Trampom na čelu, u takvom kolu. Ako ni zbog čega drugog, a ono po inerciji – kako u njoj tako i po svetu.

Iz nje je, međutim, ovoga puta lansirano i upozorenje o štetnosti ovakvog kursa. U magazinu Atlantik uticajni konzervativni analitičar Dejvid Fram, pisac govora predsednika Džordža Buša mlađeg, objavio je dosad najdetaljniju i najargumentovaniju kritiku stranačkog im, republikanskog, kolege Trampa kao kandidata za uvođenje autokratije.

Iz tog opsežnog spisa za nas, izvan Amerike, najznačajnije su naznake koje pomažu da se autokratija prepozna i tamo gde izbegava da se približi formuli “država, to sam ja”. U njemu se, po mom izboru, naročito ističu zaključci da su slobode u savremenim državama više ugrožene laganim demoralizacijama zbog korupcije i vlastodržačkih obmana nego diktatom i nasiljem, više zaštitom krivaca nego proganjanjem nedužnih.

U evidentne mane autokratije se pritom ubrajaju stranačke, poslovne i rodbinske povlastice i privilegije, pa autor u Atlantiku konstatuje da bi se takva izvitoperavanja lako pogrdno etiketirala (verovatno kao izdanci partokratije, plutokratije i nepotizma) da su se registrovala, na primer, u Hondurasu, ali da u Americi izazivaju samo “zbunjenost”. Pominjanje centralnoameričke zemlje (pored susedne joj Nikaragve, dotaknute u Nušićevoj “Gospođi ministarki”) podsetilo me je na Balaševićeve stihove i sada ovde primenljive prema svima koji su nam dozlogrdili: “Nek' idu malo svi u Honduras/ nek' idu svi u lepi Honduras…”

Što je korupcija bezobzirnija, to je jači pritisak na neistomišljenike, sugeriše takođe autor u Atlantiku. Uporedo s tim, nastavlja, kad građani vide da uspeh u biznisu i javnom sektoru bitno zavisi od naklonosti šefa države i njegove klike, teško je zamisliti suštinski boljitak u američkoj, pa i svakoj drugoj sličnoj joj politici. A iz takvog stanja nije se lako vratiti ustavno garantovanom poretku, dodaje.

Autokratija, proizlazi dalje, ne smera da uništi ni opoziciju ni medije jer joj je cilj “samo” da ih diskvalifikuje, da ih predstavi kao elemente koji “podmeću klipove u točkove nacionalnog razvoja”. I da ih natera da se “ne drže zakona kao pijan plota” (kako se ovde poduže nalagalo posle Drugog svetskog rata, da bi se sada suštinski ponavljalo, u raznim nezakonitim postupcima vlasti, na šta liči “fantomsko” rušenje objekata u beogradskoj Savamali).

Kad sam se već upustio u poređenje neuporedivosti između američkog i srpskog cinizma, mogao bih i da kažem da se primećuju sličnosti i u postupcima vlasti prema štampi. Vladajući timovi u obema zemljama kao da se nadmeću ko će više da nagrdi medije, da im zameri za “izdaju” improvizovanih nacionalnih prioriteta sadržanih u floskuli “niko nam nije preči od nas samih”. Kao da takva parola nije oduvek svuda važila i uporno, pod pritiskom zanemarene realnosti, u različitim dozama izneveravana. Ponajviše u zemljama – poput balkanskih – za koje mahom još važi rugalica “mnogo mačku goveđa glava”.

Izdvojio bih za kraj paradoks koji smatram vrhunskim izazovom za doba u kojem živimo. Mimo logike kojom raspolažem ispostavlja se, čini mi se, rekordni raskorak između internacionalnih i nacionalnih procesa.

Dok se u međunarodnim odnosima centri odlučivanja pluralizuju, unutar zemalja sve češće teže da se unitarizuju. Što više zavisimo jedni od drugih, tim više ističemo samobitnost.

Slutim da bi takav raskol mogao da vodi ka velikim konfliktima, ne samo između nego i unutar civilizacija, a nadam se da se varam. Nisam, uostalom, ni izbliza u kategoriji onih gde jedan važi za sve.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam

    Svekolika borba protiv svakojakih ekstremizama trpi istrajne i dalekosežne poraze protiv samo jednog od njih – sistemskog ekstremizma. Gotovo sva ustrojstva su omogućila da minimalna manjina maksimalizuje svoju premoć, ekonomsku, a sve više i političku, nad većinom savremenika – uveravaju internacionalni i nacionalni istraživači.

  • Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić

    Ko drži ključeve Beograda, drži ključeve Srbije. Zato nije čudo što se oštre sablje i koplja za beogradski boj. Beograd ima ogroman ne samo simboličko-politički nego i praktično ekonomski značaj. U stvari, da nije drugog ne bi bilo ni prvog.

  • Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost

    Poznat vam je, svakako, lider koji medije kritikuje kao svoje neprijatelje iako njegovi nastupi dominiraju javnim prostorom, kome se, uprkos zapadnom kursu, istražuju sporne veze sa Rusijom i Kinom i koji za iskušenja domovine najviše krivi njen “bivši režim”. Ali, takvom opisu odgovara, premijerno, i predsednik – Amerike.

  • Vladimir Gligorov: Lokalni izbori Vladimir Gligorov: Lokalni izbori

    Kada stranka na vlasti, pogotovo ako je sklona autoritarizmu, dobije lokalne izbore sa dvotrećinskom većinom (o tročetvrtinskoj da i ne govorimo), to je veoma rđav znak za demokratiju, ali nije dobro ni za tu stranku.

  • Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu

    Ono što je George Harrison bio u Beatlesima, Predrag Lucić bio je u Feral Tribuneu. Samozatajan i marljiv po vlastitom izboru uvijek malo u drugom planu, ne zbog toga što bi ga tamo netko gurao (jer ondje nije ni pripadao), već što se sâm tako postavljao.

  • Vladimir Gligorov: Dva populizma Vladimir Gligorov: Dva populizma

    Najviše je ekonomskih istraživanja populizma u Latinskoj Americi. Ovo i zato što je na tom iskustvu nastao i takozvani Vašingtonski konsenzus (Williamson 1990), koji je posebno predmet kritike ekonomista i komentatora na levici, mada ne samo njih.

  • Mijat Lakićević: Davos, svetski, a srpski Mijat Lakićević: Davos, svetski, a srpski

    Da je Davos bio dve nedelje ranije, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću bi čestitali na makroekonomskoj stabilizaciji i pitali ga za investicione mogućnosti; ovako će ga prepoznavati kao čoveka iz zemlje u kojoj je nedavno ubijen opozicioni lider.

Preporuke prijatelja
FEST 2018
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw