12.03.2017 Beograd

Momčilo Pantelić: Jedan za sve

Momčilo Pantelić: Jedan za sve
Ni drevni poklič sloge i solidarnosti “svi za jednog, jedan za sve” više ne važi. Prvi i drugi njegov deo krenuli su suprotnim pravcima.

Demokratija i tržište su odavno dokazali da ne mogu, i ne treba, svi biti za jednog. Drugi deo pomenutog pokliča se, doduše, još prolama, ali u izopačenom značenju.

“Jedan za sve” danas se ironično ispostavlja kao sinonim za autokratiju, sistem u kojem se, čak i pod plaštom demokratije, za sve stvari i u ime svih sunarodnika vaspostavlja svemoć jednog čoveka. Ustrojstvo u kojem, kad radoznali građani i mediji priupitaju bilo kog člana vladajuće ekipe “kako stoje stvari”, ili “šta još može da nas strefi”, ili “da li će biti izbora”, ili “koliko će život poskupeti”, ili “kad ćemo osetiti lični boljitak od proklamovanog opšteg napretka” itd, dobiju isti odgovor: sve će vam reći lider kad on odluči.

Takvi refreni uobičajeni su u diktaturama, ali se sve češće čuju i u sistemima koji važe za tranzicione ka demokratiji, a začudo i od demokratije. Autokratija kao da je ponovo “in”.

Posebnu pažnju privlače nagoveštaji da je i Amerika, sa Donaldom Trampom na čelu, u takvom kolu. Ako ni zbog čega drugog, a ono po inerciji – kako u njoj tako i po svetu.

Iz nje je, međutim, ovoga puta lansirano i upozorenje o štetnosti ovakvog kursa. U magazinu Atlantik uticajni konzervativni analitičar Dejvid Fram, pisac govora predsednika Džordža Buša mlađeg, objavio je dosad najdetaljniju i najargumentovaniju kritiku stranačkog im, republikanskog, kolege Trampa kao kandidata za uvođenje autokratije.

Iz tog opsežnog spisa za nas, izvan Amerike, najznačajnije su naznake koje pomažu da se autokratija prepozna i tamo gde izbegava da se približi formuli “država, to sam ja”. U njemu se, po mom izboru, naročito ističu zaključci da su slobode u savremenim državama više ugrožene laganim demoralizacijama zbog korupcije i vlastodržačkih obmana nego diktatom i nasiljem, više zaštitom krivaca nego proganjanjem nedužnih.

U evidentne mane autokratije se pritom ubrajaju stranačke, poslovne i rodbinske povlastice i privilegije, pa autor u Atlantiku konstatuje da bi se takva izvitoperavanja lako pogrdno etiketirala (verovatno kao izdanci partokratije, plutokratije i nepotizma) da su se registrovala, na primer, u Hondurasu, ali da u Americi izazivaju samo “zbunjenost”. Pominjanje centralnoameričke zemlje (pored susedne joj Nikaragve, dotaknute u Nušićevoj “Gospođi ministarki”) podsetilo me je na Balaševićeve stihove i sada ovde primenljive prema svima koji su nam dozlogrdili: “Nek' idu malo svi u Honduras/ nek' idu svi u lepi Honduras…”

Što je korupcija bezobzirnija, to je jači pritisak na neistomišljenike, sugeriše takođe autor u Atlantiku. Uporedo s tim, nastavlja, kad građani vide da uspeh u biznisu i javnom sektoru bitno zavisi od naklonosti šefa države i njegove klike, teško je zamisliti suštinski boljitak u američkoj, pa i svakoj drugoj sličnoj joj politici. A iz takvog stanja nije se lako vratiti ustavno garantovanom poretku, dodaje.

Autokratija, proizlazi dalje, ne smera da uništi ni opoziciju ni medije jer joj je cilj “samo” da ih diskvalifikuje, da ih predstavi kao elemente koji “podmeću klipove u točkove nacionalnog razvoja”. I da ih natera da se “ne drže zakona kao pijan plota” (kako se ovde poduže nalagalo posle Drugog svetskog rata, da bi se sada suštinski ponavljalo, u raznim nezakonitim postupcima vlasti, na šta liči “fantomsko” rušenje objekata u beogradskoj Savamali).

Kad sam se već upustio u poređenje neuporedivosti između američkog i srpskog cinizma, mogao bih i da kažem da se primećuju sličnosti i u postupcima vlasti prema štampi. Vladajući timovi u obema zemljama kao da se nadmeću ko će više da nagrdi medije, da im zameri za “izdaju” improvizovanih nacionalnih prioriteta sadržanih u floskuli “niko nam nije preči od nas samih”. Kao da takva parola nije oduvek svuda važila i uporno, pod pritiskom zanemarene realnosti, u različitim dozama izneveravana. Ponajviše u zemljama – poput balkanskih – za koje mahom još važi rugalica “mnogo mačku goveđa glava”.

Izdvojio bih za kraj paradoks koji smatram vrhunskim izazovom za doba u kojem živimo. Mimo logike kojom raspolažem ispostavlja se, čini mi se, rekordni raskorak između internacionalnih i nacionalnih procesa.

Dok se u međunarodnim odnosima centri odlučivanja pluralizuju, unutar zemalja sve češće teže da se unitarizuju. Što više zavisimo jedni od drugih, tim više ističemo samobitnost.

Slutim da bi takav raskol mogao da vodi ka velikim konfliktima, ne samo između nego i unutar civilizacija, a nadam se da se varam. Nisam, uostalom, ni izbliza u kategoriji onih gde jedan važi za sve.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Vladimir Gligorov: Sledeća kriza Vladimir Gligorov: Sledeća kriza

    Američka centralna banka želi da normalizuje monetarnu politiku. Ovo je praktično promena monetarnog režima, i to ne onog koji je uspostavljen posle 2008, kada je njena kamatna stopa, ona koju zaračunava centralna banka, spuštena na nulu.

  • Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina

    Nema sličnosti, reklo bi se, između francuskih Žutih prsluka, Bregzita, uspona Donalda Trampa, rasta Kine, širenja Rusije, međunarodnog rejtinga EU i strateškog lelujanja Srbije.

  • Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena

    Novogodišnji i božićni praznici tek što su prošli, a imali smo dve vesti koje su nas rastužile. Paradoksalno, otišle su dve legende srpske kulture iako jedan od njih nije bio ličnost iz kulture: jedna je Marko Nikolić, a druga Dragoslav Šekularac, verovatno prva sportska pop-kulturna ikona i prvi jugoslovenski sportista čija popularnost beše tolika da je dobio i film o sebi, “Šeki snima, pazi se” Marijana Vajde iz 1962.

  • Draško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju Draško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju

    Ukrajina je religijski fenomen. Ima tri pravoslavne crkve i najveću grkokatoličku crkvu na svetu. Čini se da se Čerčilove reči da Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari mogu preneti i na Ukrajinu.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side