12.03.2017 Beograd

Momčilo Pantelić: Jedan za sve

Momčilo Pantelić: Jedan za sve
Ni drevni poklič sloge i solidarnosti “svi za jednog, jedan za sve” više ne važi. Prvi i drugi njegov deo krenuli su suprotnim pravcima.

Demokratija i tržište su odavno dokazali da ne mogu, i ne treba, svi biti za jednog. Drugi deo pomenutog pokliča se, doduše, još prolama, ali u izopačenom značenju.

“Jedan za sve” danas se ironično ispostavlja kao sinonim za autokratiju, sistem u kojem se, čak i pod plaštom demokratije, za sve stvari i u ime svih sunarodnika vaspostavlja svemoć jednog čoveka. Ustrojstvo u kojem, kad radoznali građani i mediji priupitaju bilo kog člana vladajuće ekipe “kako stoje stvari”, ili “šta još može da nas strefi”, ili “da li će biti izbora”, ili “koliko će život poskupeti”, ili “kad ćemo osetiti lični boljitak od proklamovanog opšteg napretka” itd, dobiju isti odgovor: sve će vam reći lider kad on odluči.

Takvi refreni uobičajeni su u diktaturama, ali se sve češće čuju i u sistemima koji važe za tranzicione ka demokratiji, a začudo i od demokratije. Autokratija kao da je ponovo “in”.

Posebnu pažnju privlače nagoveštaji da je i Amerika, sa Donaldom Trampom na čelu, u takvom kolu. Ako ni zbog čega drugog, a ono po inerciji – kako u njoj tako i po svetu.

Iz nje je, međutim, ovoga puta lansirano i upozorenje o štetnosti ovakvog kursa. U magazinu Atlantik uticajni konzervativni analitičar Dejvid Fram, pisac govora predsednika Džordža Buša mlađeg, objavio je dosad najdetaljniju i najargumentovaniju kritiku stranačkog im, republikanskog, kolege Trampa kao kandidata za uvođenje autokratije.

Iz tog opsežnog spisa za nas, izvan Amerike, najznačajnije su naznake koje pomažu da se autokratija prepozna i tamo gde izbegava da se približi formuli “država, to sam ja”. U njemu se, po mom izboru, naročito ističu zaključci da su slobode u savremenim državama više ugrožene laganim demoralizacijama zbog korupcije i vlastodržačkih obmana nego diktatom i nasiljem, više zaštitom krivaca nego proganjanjem nedužnih.

U evidentne mane autokratije se pritom ubrajaju stranačke, poslovne i rodbinske povlastice i privilegije, pa autor u Atlantiku konstatuje da bi se takva izvitoperavanja lako pogrdno etiketirala (verovatno kao izdanci partokratije, plutokratije i nepotizma) da su se registrovala, na primer, u Hondurasu, ali da u Americi izazivaju samo “zbunjenost”. Pominjanje centralnoameričke zemlje (pored susedne joj Nikaragve, dotaknute u Nušićevoj “Gospođi ministarki”) podsetilo me je na Balaševićeve stihove i sada ovde primenljive prema svima koji su nam dozlogrdili: “Nek' idu malo svi u Honduras/ nek' idu svi u lepi Honduras…”

Što je korupcija bezobzirnija, to je jači pritisak na neistomišljenike, sugeriše takođe autor u Atlantiku. Uporedo s tim, nastavlja, kad građani vide da uspeh u biznisu i javnom sektoru bitno zavisi od naklonosti šefa države i njegove klike, teško je zamisliti suštinski boljitak u američkoj, pa i svakoj drugoj sličnoj joj politici. A iz takvog stanja nije se lako vratiti ustavno garantovanom poretku, dodaje.

Autokratija, proizlazi dalje, ne smera da uništi ni opoziciju ni medije jer joj je cilj “samo” da ih diskvalifikuje, da ih predstavi kao elemente koji “podmeću klipove u točkove nacionalnog razvoja”. I da ih natera da se “ne drže zakona kao pijan plota” (kako se ovde poduže nalagalo posle Drugog svetskog rata, da bi se sada suštinski ponavljalo, u raznim nezakonitim postupcima vlasti, na šta liči “fantomsko” rušenje objekata u beogradskoj Savamali).

Kad sam se već upustio u poređenje neuporedivosti između američkog i srpskog cinizma, mogao bih i da kažem da se primećuju sličnosti i u postupcima vlasti prema štampi. Vladajući timovi u obema zemljama kao da se nadmeću ko će više da nagrdi medije, da im zameri za “izdaju” improvizovanih nacionalnih prioriteta sadržanih u floskuli “niko nam nije preči od nas samih”. Kao da takva parola nije oduvek svuda važila i uporno, pod pritiskom zanemarene realnosti, u različitim dozama izneveravana. Ponajviše u zemljama – poput balkanskih – za koje mahom još važi rugalica “mnogo mačku goveđa glava”.

Izdvojio bih za kraj paradoks koji smatram vrhunskim izazovom za doba u kojem živimo. Mimo logike kojom raspolažem ispostavlja se, čini mi se, rekordni raskorak između internacionalnih i nacionalnih procesa.

Dok se u međunarodnim odnosima centri odlučivanja pluralizuju, unutar zemalja sve češće teže da se unitarizuju. Što više zavisimo jedni od drugih, tim više ističemo samobitnost.

Slutim da bi takav raskol mogao da vodi ka velikim konfliktima, ne samo između nego i unutar civilizacija, a nadam se da se varam. Nisam, uostalom, ni izbliza u kategoriji onih gde jedan važi za sve.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Minimalne plate Vladimir Gligorov: Minimalne plate

    Mislio sam da možda ima smisla videti kako stoje stvari s minimalnim platama u grupi balkanskih zemalja uz Austriju (AT) i Mađarsku (HU). Podaci za Srbiju (RS), Makedoniju (MK), Bugarsku (BG), Rumuniju (RO), Hrvatsku (HR), kao i za Albaniju (AL) i Crnu Goru (ME), uglavnom su dostupni, a u manjoj meri i za Bosnu i Hercegovinu (BA) i Kosovo (XK). Valja imati u vidu da su minimalne plate u većini zemalja, osim u Austriji u kojoj ih nema, uglavnom oko 40 odsto prosečne plate.

  • Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta

    Kažu da se u poslednjih 125 godina vodi 25 ratova godišnje u proseku. U broju sukoba u kojima ima više od hiljadu žrtava (to su onda ratovi) najčešće su sudelovale Kina, Britanija, Francuska, USA i Rusija.

  • Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti

    Dok se ovde raspredaju priče treba li Kosovo da ostane “naš, a svetski” zamrznuti konflikt, smenila su se dva drastično različita zagrevanja na jednom od najdugotrajnijih zamrznutih konflikata – na Korejskom poluostrvu. U prvom, donedavnom – samo što se nije izmetnuo u vreli konflikt, i to nuklearni, a u drugom, ovih dana – počelo je diplomatsko otopljavanje odnosa koje budi nade u postepeno nekonfliktno odmrzavanje tog relikta Hladnog rata.

  • Mijat Lakićević: Kolo sreće Mijat Lakićević: Kolo sreće

    Da li će Janković biti Vučiću ono što je Vučić bio Tadiću? Evropska alternativa.

  • Andrej Zarević: Hoće li biti rata Andrej Zarević: Hoće li biti rata

    Svet se, naoko, odjednom suočio ne s jednim već sa dva rata – diplomatskim i trgovinskim. Zapad i Rusija su se, ne može se reći neočekivano, upustili u masovno proterivanje diplomata posle afere “Skripalj”. Trgovinski rat, takođe ne neočekivano, tiho se rasplamsava preteći da uništi ono malo optimizma u svetskoj privredi.

  • Mijat Lakićević: Misija Mijat Lakićević: Misija

    Dim iz kosovskih “termoelektrana” prekrio celu Srbiju, “pod njima se ništa ne vidi”, što bi rekao Borin gazda Mitke. Pa tako ni vesti koje su od još dalekosežnijeg značaja, mada možda na prvi pogled tako ne izgleda. Recimo vest da “Ruska IT kompanija Jandeks (Yandex) dolazi u Srbiju”.

  • Dimitrije Boarov: Mala privreda i "domaćinska ekonomija" Dimitrije Boarov: Mala privreda i "domaćinska ekonomija"

    Pre neki dan zapala mi je za oko informacija Gradske uprave za imovinu Novog Sada da 118 poslovnih prostora u gradu zvrji prazno i čeka zakupce.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw