12.03.2017 Beograd

Momčilo Pantelić: Jedan za sve

Momčilo Pantelić: Jedan za sve
Ni drevni poklič sloge i solidarnosti “svi za jednog, jedan za sve” više ne važi. Prvi i drugi njegov deo krenuli su suprotnim pravcima.

Demokratija i tržište su odavno dokazali da ne mogu, i ne treba, svi biti za jednog. Drugi deo pomenutog pokliča se, doduše, još prolama, ali u izopačenom značenju.

“Jedan za sve” danas se ironično ispostavlja kao sinonim za autokratiju, sistem u kojem se, čak i pod plaštom demokratije, za sve stvari i u ime svih sunarodnika vaspostavlja svemoć jednog čoveka. Ustrojstvo u kojem, kad radoznali građani i mediji priupitaju bilo kog člana vladajuće ekipe “kako stoje stvari”, ili “šta još može da nas strefi”, ili “da li će biti izbora”, ili “koliko će život poskupeti”, ili “kad ćemo osetiti lični boljitak od proklamovanog opšteg napretka” itd, dobiju isti odgovor: sve će vam reći lider kad on odluči.

Takvi refreni uobičajeni su u diktaturama, ali se sve češće čuju i u sistemima koji važe za tranzicione ka demokratiji, a začudo i od demokratije. Autokratija kao da je ponovo “in”.

Posebnu pažnju privlače nagoveštaji da je i Amerika, sa Donaldom Trampom na čelu, u takvom kolu. Ako ni zbog čega drugog, a ono po inerciji – kako u njoj tako i po svetu.

Iz nje je, međutim, ovoga puta lansirano i upozorenje o štetnosti ovakvog kursa. U magazinu Atlantik uticajni konzervativni analitičar Dejvid Fram, pisac govora predsednika Džordža Buša mlađeg, objavio je dosad najdetaljniju i najargumentovaniju kritiku stranačkog im, republikanskog, kolege Trampa kao kandidata za uvođenje autokratije.

Iz tog opsežnog spisa za nas, izvan Amerike, najznačajnije su naznake koje pomažu da se autokratija prepozna i tamo gde izbegava da se približi formuli “država, to sam ja”. U njemu se, po mom izboru, naročito ističu zaključci da su slobode u savremenim državama više ugrožene laganim demoralizacijama zbog korupcije i vlastodržačkih obmana nego diktatom i nasiljem, više zaštitom krivaca nego proganjanjem nedužnih.

U evidentne mane autokratije se pritom ubrajaju stranačke, poslovne i rodbinske povlastice i privilegije, pa autor u Atlantiku konstatuje da bi se takva izvitoperavanja lako pogrdno etiketirala (verovatno kao izdanci partokratije, plutokratije i nepotizma) da su se registrovala, na primer, u Hondurasu, ali da u Americi izazivaju samo “zbunjenost”. Pominjanje centralnoameričke zemlje (pored susedne joj Nikaragve, dotaknute u Nušićevoj “Gospođi ministarki”) podsetilo me je na Balaševićeve stihove i sada ovde primenljive prema svima koji su nam dozlogrdili: “Nek' idu malo svi u Honduras/ nek' idu svi u lepi Honduras…”

Što je korupcija bezobzirnija, to je jači pritisak na neistomišljenike, sugeriše takođe autor u Atlantiku. Uporedo s tim, nastavlja, kad građani vide da uspeh u biznisu i javnom sektoru bitno zavisi od naklonosti šefa države i njegove klike, teško je zamisliti suštinski boljitak u američkoj, pa i svakoj drugoj sličnoj joj politici. A iz takvog stanja nije se lako vratiti ustavno garantovanom poretku, dodaje.

Autokratija, proizlazi dalje, ne smera da uništi ni opoziciju ni medije jer joj je cilj “samo” da ih diskvalifikuje, da ih predstavi kao elemente koji “podmeću klipove u točkove nacionalnog razvoja”. I da ih natera da se “ne drže zakona kao pijan plota” (kako se ovde poduže nalagalo posle Drugog svetskog rata, da bi se sada suštinski ponavljalo, u raznim nezakonitim postupcima vlasti, na šta liči “fantomsko” rušenje objekata u beogradskoj Savamali).

Kad sam se već upustio u poređenje neuporedivosti između američkog i srpskog cinizma, mogao bih i da kažem da se primećuju sličnosti i u postupcima vlasti prema štampi. Vladajući timovi u obema zemljama kao da se nadmeću ko će više da nagrdi medije, da im zameri za “izdaju” improvizovanih nacionalnih prioriteta sadržanih u floskuli “niko nam nije preči od nas samih”. Kao da takva parola nije oduvek svuda važila i uporno, pod pritiskom zanemarene realnosti, u različitim dozama izneveravana. Ponajviše u zemljama – poput balkanskih – za koje mahom još važi rugalica “mnogo mačku goveđa glava”.

Izdvojio bih za kraj paradoks koji smatram vrhunskim izazovom za doba u kojem živimo. Mimo logike kojom raspolažem ispostavlja se, čini mi se, rekordni raskorak između internacionalnih i nacionalnih procesa.

Dok se u međunarodnim odnosima centri odlučivanja pluralizuju, unutar zemalja sve češće teže da se unitarizuju. Što više zavisimo jedni od drugih, tim više ističemo samobitnost.

Slutim da bi takav raskol mogao da vodi ka velikim konfliktima, ne samo između nego i unutar civilizacija, a nadam se da se varam. Nisam, uostalom, ni izbliza u kategoriji onih gde jedan važi za sve.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve

    Tri izgubljena ljudska života tragičan su epilog katastrofalnog požara u Novom Pazaru. Pred očima nemoćnih komšija, brojnih građana i samih vatrogasaca, na terasi na trećem spratu nesrećnim ženama je očajnički trebala pomoć. Iako su svi isto tako očajnički želeli da pomognu – nisu mogli. Nisu mogli jer nisu imali čime.

  • Nadežda Gaće: ID SRBIJE Nadežda Gaće: ID SRBIJE

    Srbija ima nesvakidašnji problem; živi sa zabunama oko definicije svoje teritorije.

  • Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra

    Samo naizgled deluje paradoksalno da u zemlji kakva je Srbija ima toliko zagovornika širenja javne svojine, mada nas stalno sustižu vesti kako se bezočno ne samo zloupotrebljavaju nego i bukvalno kradu, pa i uništavaju mnoga javna dobra “pod zaštitom države”.

  • Vladimir Gligorov: Rusija i Kina, ponovo Vladimir Gligorov: Rusija i Kina, ponovo

    Posle makedonskog referenduma i glasanja o ustavnim promenama u Skupštini, ruska reakcija je bila da je sve to nelegitimno.

  • Dimitrije Boarov: Ponovo o rudnoj renti Dimitrije Boarov: Ponovo o rudnoj renti

    Pre neki dan, u našoj štampi su se “srele” dve informacije o poslovanju Gaspromovog NIS-a u Srbiji i o veličini rudne rente koja se sliva u naše državne budžete, koje “povezuje” ne ono što je u njima rečeno već ono što tim vestima nedostaje (ili ostaje nejasno).

  • Jelka Jovanović: Atentat pod zaštitom Jelka Jovanović: Atentat pod zaštitom

    Kosovska policija udvostručila je nagradu za informacije koje mogu doprineti rasvetljavanju ubistva predsednika Građanske inicijative SDP Olivera Ivanovića, i ta je svota sada 20.000 evra, potvrdio je portalu Košev zamenik generalnog direktora Policije Kosova Dejan Janković u emisiji Slobodno srpski.

  • Dimitrije Boarov: Šta nas čeka Dimitrije Boarov: Šta nas čeka

    Ovih dana naglo je zahladilo i u Srbiji, što samo po sebi ne mora biti loše, ukoliko ovaj neprijatni meteorološki talas bar malo ohladi i preterana ekonomska očekivanja koja šire naši zvaničnici, a koja su sintetizovana u političkoj poruci da dolazi “zlatno doba” za građane i penzionere.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side