Momčilo Pantelić: Duboka i plitka vlast
10.02.2019 Beograd

Momčilo Pantelić: Duboka i plitka vlast

Momčilo Pantelić: Duboka i plitka vlast
Hroničari su upravo našli za shodno da kažu da je američki filozof Hari Frankfurt baš bio u pravu kad je, još poodavno, sugerisao da su baljezganje, lupetanje, “pričam ti priču” (što sve, i još ponešto, obuhvata reč bullshit) među glavnim karakteristikama savremene komunikacije. Posebno priznanje mu odaju za tvrdnju da su ovakva zastranjivanja postala opasnija i od lažnih vesti.

Lažovi znaju šta je istina, ali je izvrdavaju, objašnjava se, dok je laprdalima bitno samo da svojim blebetanjem privuku svekoliku pažnju i naklonost, a da, zapravo, ne vladaju materijom iako o njoj govore s maksimalnim uverenjem, niti ih se uopšte tiče šta je istina, a šta ne. Prođa ovih drugih je znatno veća jer javni prostor okupiraju neprestanim koještarijama kao “otkrovenjima” koja se ne mogu dokazivati ni pobijati jer su izvan realnosti, a iz koje bi mase nezadovoljnika ionako da se odmetnu, pa nebuloze prihvataju kao melem za rane i inspiraciju za glasanje.

Sijaset toga smo se i ovde naslušali, na svašta nasedali i još nasedamo. Već bezmalo dve decenije, na primer, prija nam kad čujemo da je Kosovo naše iako praktično nije, kao i da smo stub stabilnosti u regionu iako nam se pogoršavaju odnosi sa državama proisteklim iz raspada SFRJ. Ujedno zvanično hrlimo da se integrišemo u EU, pod uslovom da ne kvarimo veze s Moskvom iako se iz Brisela insistira da uskladimo spoljnu politiku s njim, što podrazumeva otklon prema Rusiji, koja nam štiti teritorijalni integritet, gotovo isto onako predano kao što je narušila ukrajinski.

Pamtimo, takođe, da su vrhovi sadašnje vlasti bili i u vlasti koja je ratom izgubila kontrolu nad Kosovom, a da za taj gubitak krivi vlast u međuvremenu. Da su se zaklinjale da će penzioneri biti poslednja, a da su bili prva žrtva (još nedovršenih reformi), kao i da će mediji biti slobodni, a da su potisnuti u još nezavidniji položaj, pa i da će pravosuđe biti nezavisno, a da je izloženo povećanim pritiscima, čak i da sudije, bar selektivno, odmene poligrafi.

Ništa građane ne podbunjuje više nego kad se političari prave važnijim i saosećajnijim nego što jesu. Zato se ovih subota protestno šeta Beogradom i mnogim drugim gradovima Srbije, uz zahteve da vlast prestane s nebulozama, a da opozicija izloži plan koji će uveriti buntovne građane da neće izneveravati njihove nade kao kad je bila na vlasti...

Nekako istovremeno se širom sveta rasplamsala polemika oko pitanja ko je doista na vlasti i na koji način vlada. I na ovom poprištu prednjače priče o Americi.

Prvi put u novijoj istoriji ispostavila su se dva istovremena vrhunska paradoksa. Predsednik Donald Tramp se žali na “duboku državu”, koja je oličena u stubovima poretka (kao što su parlament, pravosuđe, obaveštajne službe, mediji), kao i u birokratiji koja se drži običaja da ništa bitno ne menja prilikom smena na čelu Bele kuće. Ali, njemu neistomišljenici prebacuju da vlada pomoću “plitke države”, to jest da krši niz pravila, po sistemu “država, to sam ja” i da se u administraciji, takoreći, ne zna ko pije, a ko plaća, osim u slučaju nesumnjivog (ne)povinovanja njegovoj promenljivoj ćudi, zbog čega dolazi do ubrzanih smenjivanja i unapređivanja.

O “dubokoj državi” smo se naslušali, da ona predstavlja neku vrstu mešavine – sada nazvane “stabilokratije”, “države u državi”, koja često ume da se nametne izabranoj vlasti. Manje je obrađena “plitka država”, koju je kao savremenu pojavu najdetaljnije opisao tamošnji ekspert Dejvid Rotkopf. Po njegovom mišljenju, nju “odlikuje” ne samo to što ne uvažava osnovna pravila upravljanja zemljom nego se i diči time što ih ne poznaje i što ih potcenjuje.

Tezu razrađuju drugi analitičari, uz ilustrovanje da se vladar okružuje “klimoglavcima” koje postavlja za kormilo najvažnijih resora, već prema tome koliko mogu da se saglase s njim. Pa podsećaju kad je Tramp na čelo diplomatije stavio čoveka “koji nije za diplomatiju”, finansije poverio “rasipniku”, a prosvetu kadru “nesklonom javnom obrazovanju”...

Zvuči poznato? I pride – da je dotičnom važnije neprestano pojavljivanje na televizijama nego da se upušta u dogovore sa opozicijom (iako je ona tamo upravo ojačala osvojivši većinu u Predstavničkom domu Kongresa).

“Duboka država” se podrazumeva u autokratskim, a naročito u diktatorskim režimima. Ona je, na primer, obezbedila (doduše uz rusku potporu, nasuprot pobunjenicima koje je podržavala Amerika) da Bašar el Asad ostane na vlasti u zaraćenoj Siriji i održava (dok ovaj tekst ide u štampu) Nikolasa Madura u “dvovlašću” Venecuele.

Ali, njoj često doaka kombinacija s “plitkom državom”, sa samovoljom vlastodršca koji na sebe preuzima sve dok se ne ispostavi da je ostao sam. Kako se dogodilo Sadamu Huseinu, Slobodanu Miloševiću, Moameru Gadafiju...

Dok se slični nadaju da će izbeći njihovu sudbinu, jedno je izvesno – kakva god nesreća da stekne podanike, ona se kompletira i postaje nepodnošljiva i buntovna tek kad ih pored “duboke države” strefi i “plitka država”. Amerika to izdržava, ali ona je veliki izuzetak.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje

    Ovo što sada gledamo pokazuje da se Aleksandar Vučić trudi da prikaže da se kod Donalda Trampa zapravo ništa bitno nije dogodilo, što je u suprotnosti s navodno “istorijskim karakterom” dogovora sa SAD, kako je to “pismo o namerama”, koje je sa SAD pompezno potpisano, kvalifikovala sama provladina štampa.

  • Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori

    Srpska privredna politika sve se više oslanja na državna ulaganja i potrošnju, što je verovatno suprotno od pravca kojim bi trebalo da ide.

  • Dimitrije Boarov: Mladi lideri Dimitrije Boarov: Mladi lideri

    Među mladim ljudima ima rođenih lidera i vrednica, ali se ovo društvo u promovisanju ličnosti ne vodi fundamentalnim već uglavnom političkim kriterijumima.

  • Nadežda Gaće: 30. avgust Nadežda Gaće: 30. avgust

    Tridesetog avgusta 1963. Hruščov i Kenedi su uspostavili “crveni telefon” u strahu od nuklearnog rata, i time započeli eru, doduše neiskrene, međusobne saradnje dva suštinski suprotna koncepta upravljanja supersilama, koji su se jasno odslikali i na globalna kretanja.

  • Momčilo Pantelić: Porodična politika Momčilo Pantelić: Porodična politika

    Distancirajte se! Ova antipandemijska zapovest mnoge od nas primorala je na svakojaka odricanja, ali retko koga toliko da se odrekne radnog mesta i raskine poslovnu vezu uprkos nepomućenom, čak maksimalizovanom uzajamnom poverenju.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto

    Srbija je, boreći se da reši pitanje krupnih državnih firmi, preko “strateškog političkog partnerstva” uspela da privuče strane investitore, ali se tako uplela u složenu matricu geopolitičkih odnosa, zbog čega je sada u poziciji da bilo kakve promene srpske spoljne politike mogu imati veoma visoku ekonomsku cenu.

  • Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu

    Kad bi se sa stihom Branka Miljkovića “ubi me prejaka reč” bar donekle poistovetili i političari, mnogi među njima već ne bi bili među nama. U ovdašnjoj verbalnoj tiraniji, uglavnom odozgo nadole, ispraćaja na onaj svet bilo bi napretek, a ovih dana, začudo, i u savremenoj, a sve više “balkanizovanoj” Americi.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side