Momčilo Pantelić: Duboka i plitka vlast
10.02.2019 Beograd

Momčilo Pantelić: Duboka i plitka vlast

Momčilo Pantelić: Duboka i plitka vlast
Hroničari su upravo našli za shodno da kažu da je američki filozof Hari Frankfurt baš bio u pravu kad je, još poodavno, sugerisao da su baljezganje, lupetanje, “pričam ti priču” (što sve, i još ponešto, obuhvata reč bullshit) među glavnim karakteristikama savremene komunikacije. Posebno priznanje mu odaju za tvrdnju da su ovakva zastranjivanja postala opasnija i od lažnih vesti.

Lažovi znaju šta je istina, ali je izvrdavaju, objašnjava se, dok je laprdalima bitno samo da svojim blebetanjem privuku svekoliku pažnju i naklonost, a da, zapravo, ne vladaju materijom iako o njoj govore s maksimalnim uverenjem, niti ih se uopšte tiče šta je istina, a šta ne. Prođa ovih drugih je znatno veća jer javni prostor okupiraju neprestanim koještarijama kao “otkrovenjima” koja se ne mogu dokazivati ni pobijati jer su izvan realnosti, a iz koje bi mase nezadovoljnika ionako da se odmetnu, pa nebuloze prihvataju kao melem za rane i inspiraciju za glasanje.

Sijaset toga smo se i ovde naslušali, na svašta nasedali i još nasedamo. Već bezmalo dve decenije, na primer, prija nam kad čujemo da je Kosovo naše iako praktično nije, kao i da smo stub stabilnosti u regionu iako nam se pogoršavaju odnosi sa državama proisteklim iz raspada SFRJ. Ujedno zvanično hrlimo da se integrišemo u EU, pod uslovom da ne kvarimo veze s Moskvom iako se iz Brisela insistira da uskladimo spoljnu politiku s njim, što podrazumeva otklon prema Rusiji, koja nam štiti teritorijalni integritet, gotovo isto onako predano kao što je narušila ukrajinski.

Pamtimo, takođe, da su vrhovi sadašnje vlasti bili i u vlasti koja je ratom izgubila kontrolu nad Kosovom, a da za taj gubitak krivi vlast u međuvremenu. Da su se zaklinjale da će penzioneri biti poslednja, a da su bili prva žrtva (još nedovršenih reformi), kao i da će mediji biti slobodni, a da su potisnuti u još nezavidniji položaj, pa i da će pravosuđe biti nezavisno, a da je izloženo povećanim pritiscima, čak i da sudije, bar selektivno, odmene poligrafi.

Ništa građane ne podbunjuje više nego kad se političari prave važnijim i saosećajnijim nego što jesu. Zato se ovih subota protestno šeta Beogradom i mnogim drugim gradovima Srbije, uz zahteve da vlast prestane s nebulozama, a da opozicija izloži plan koji će uveriti buntovne građane da neće izneveravati njihove nade kao kad je bila na vlasti...

Nekako istovremeno se širom sveta rasplamsala polemika oko pitanja ko je doista na vlasti i na koji način vlada. I na ovom poprištu prednjače priče o Americi.

Prvi put u novijoj istoriji ispostavila su se dva istovremena vrhunska paradoksa. Predsednik Donald Tramp se žali na “duboku državu”, koja je oličena u stubovima poretka (kao što su parlament, pravosuđe, obaveštajne službe, mediji), kao i u birokratiji koja se drži običaja da ništa bitno ne menja prilikom smena na čelu Bele kuće. Ali, njemu neistomišljenici prebacuju da vlada pomoću “plitke države”, to jest da krši niz pravila, po sistemu “država, to sam ja” i da se u administraciji, takoreći, ne zna ko pije, a ko plaća, osim u slučaju nesumnjivog (ne)povinovanja njegovoj promenljivoj ćudi, zbog čega dolazi do ubrzanih smenjivanja i unapređivanja.

O “dubokoj državi” smo se naslušali, da ona predstavlja neku vrstu mešavine – sada nazvane “stabilokratije”, “države u državi”, koja često ume da se nametne izabranoj vlasti. Manje je obrađena “plitka država”, koju je kao savremenu pojavu najdetaljnije opisao tamošnji ekspert Dejvid Rotkopf. Po njegovom mišljenju, nju “odlikuje” ne samo to što ne uvažava osnovna pravila upravljanja zemljom nego se i diči time što ih ne poznaje i što ih potcenjuje.

Tezu razrađuju drugi analitičari, uz ilustrovanje da se vladar okružuje “klimoglavcima” koje postavlja za kormilo najvažnijih resora, već prema tome koliko mogu da se saglase s njim. Pa podsećaju kad je Tramp na čelo diplomatije stavio čoveka “koji nije za diplomatiju”, finansije poverio “rasipniku”, a prosvetu kadru “nesklonom javnom obrazovanju”...

Zvuči poznato? I pride – da je dotičnom važnije neprestano pojavljivanje na televizijama nego da se upušta u dogovore sa opozicijom (iako je ona tamo upravo ojačala osvojivši većinu u Predstavničkom domu Kongresa).

“Duboka država” se podrazumeva u autokratskim, a naročito u diktatorskim režimima. Ona je, na primer, obezbedila (doduše uz rusku potporu, nasuprot pobunjenicima koje je podržavala Amerika) da Bašar el Asad ostane na vlasti u zaraćenoj Siriji i održava (dok ovaj tekst ide u štampu) Nikolasa Madura u “dvovlašću” Venecuele.

Ali, njoj često doaka kombinacija s “plitkom državom”, sa samovoljom vlastodršca koji na sebe preuzima sve dok se ne ispostavi da je ostao sam. Kako se dogodilo Sadamu Huseinu, Slobodanu Miloševiću, Moameru Gadafiju...

Dok se slični nadaju da će izbeći njihovu sudbinu, jedno je izvesno – kakva god nesreća da stekne podanike, ona se kompletira i postaje nepodnošljiva i buntovna tek kad ih pored “duboke države” strefi i “plitka država”. Amerika to izdržava, ali ona je veliki izuzetak.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
E-pretplata
Pročitajte i...
  • Nadežda Gaće: Stvarno... a šta posle? Nadežda Gaće: Stvarno... a šta posle?

    Stvarno je naslov eseja Ibera Vedrina, bivšeg ministra inostranih poslova Francuske, objavljenog u ovom broju Novog magazina, publikovanog pandemijskog juna 2020, u kojem se bavi pitanjem šta posle Korone? Mnogo je razmišljanja na tu temu, ali kod Vedrina postoji meni inspirativna postavka.

  • Mijat Lakićević: Očarani razočaranjem Mijat Lakićević: Očarani razočaranjem

    Oni kao hoće da nas prime, a mi kao hoćemo da uđemo. Ovom rečenicom – parafrazirajući onog vojnika iz rata u Sloveniji početkom devedesetih – sve češće se na opozicionoj sceni kvalifikuje proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Drugim rečima – niti Srbija hoće zaista da uđe u Evropsku uniju niti EU hoće da primi Srbiju.

  • Dimitrije Boarov: Katastar kao usko grlo Dimitrije Boarov: Katastar kao usko grlo

    Stiče se utisak da se RGZ navikao na birokratsku supremaciju nad vlasništvom (jer tamo gde se o vlasništvu navodno konačno odlučuje, tamo je moć i sve drugo što uz nju ide), a na drugoj strani, i Vladi odgovara hronični svojinski nered u kojem poslednju reč može, u svakom ad hoc slučaju, imati najviša izvršna vlast

  • Dimitrije Boarov: Čari "finansijskih instrumenata" Dimitrije Boarov: Čari "finansijskih instrumenata"

    Stičem utisak da je Vlada Srbije otkrila čari “finansijskih instrumenata” kojima se poskrivećki može dolivati novac poreskih obveznika u državne firme, što upućuje na zaključak da ništa nije skupo kada treba “lakirati” njene poslovne poteze kako bi vladajuća “politika uspeha” ostala nenarušena.

  • Vladimir Gligorov: 100 evra Vladimir Gligorov: 100 evra

    Nije sporno da srpske vlasti nisu podelile (gotovo) svima po 100 evra s ciljem da se umanji siromaštvo ili nejednakost već zato da bi bolje prošli na izborima. To, međutim, ne znači da ta mera nije uticala na društvenu nejednakost.

  • Vladimir Gligorov: Državne plate Vladimir Gligorov: Državne plate

    Kako to već biva, povećanje plata u javnom sektoru sledeće godine najavljeno je, naravno, kao redak svetski uspeh. Malo koja druga zemlja će u tome uspeti, a najverovatnije nijedna. Jer, čini se da je tvrdnja da nemaju prostora u budžetu.

  • Momčilo Pantelić: Magija prazne stolice Momčilo Pantelić: Magija prazne stolice

    Izborno nadmetanje u Americi dodatno se rasplamsalo gašenjem života legendarne članice Vrhovnog suda Rut Bejder Ginsburg (87). Predsednik Donald Tramp i njegov izazivač Džo Bajden u izvesnoj meri su postali taoci njene zaostavštine.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
No? istraživa?a 2020
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side