Momčilo Pantelić: Duboka i plitka vlast
10.02.2019 Beograd

Momčilo Pantelić: Duboka i plitka vlast

Momčilo Pantelić: Duboka i plitka vlast
Hroničari su upravo našli za shodno da kažu da je američki filozof Hari Frankfurt baš bio u pravu kad je, još poodavno, sugerisao da su baljezganje, lupetanje, “pričam ti priču” (što sve, i još ponešto, obuhvata reč bullshit) među glavnim karakteristikama savremene komunikacije. Posebno priznanje mu odaju za tvrdnju da su ovakva zastranjivanja postala opasnija i od lažnih vesti.

Lažovi znaju šta je istina, ali je izvrdavaju, objašnjava se, dok je laprdalima bitno samo da svojim blebetanjem privuku svekoliku pažnju i naklonost, a da, zapravo, ne vladaju materijom iako o njoj govore s maksimalnim uverenjem, niti ih se uopšte tiče šta je istina, a šta ne. Prođa ovih drugih je znatno veća jer javni prostor okupiraju neprestanim koještarijama kao “otkrovenjima” koja se ne mogu dokazivati ni pobijati jer su izvan realnosti, a iz koje bi mase nezadovoljnika ionako da se odmetnu, pa nebuloze prihvataju kao melem za rane i inspiraciju za glasanje.

Sijaset toga smo se i ovde naslušali, na svašta nasedali i još nasedamo. Već bezmalo dve decenije, na primer, prija nam kad čujemo da je Kosovo naše iako praktično nije, kao i da smo stub stabilnosti u regionu iako nam se pogoršavaju odnosi sa državama proisteklim iz raspada SFRJ. Ujedno zvanično hrlimo da se integrišemo u EU, pod uslovom da ne kvarimo veze s Moskvom iako se iz Brisela insistira da uskladimo spoljnu politiku s njim, što podrazumeva otklon prema Rusiji, koja nam štiti teritorijalni integritet, gotovo isto onako predano kao što je narušila ukrajinski.

Pamtimo, takođe, da su vrhovi sadašnje vlasti bili i u vlasti koja je ratom izgubila kontrolu nad Kosovom, a da za taj gubitak krivi vlast u međuvremenu. Da su se zaklinjale da će penzioneri biti poslednja, a da su bili prva žrtva (još nedovršenih reformi), kao i da će mediji biti slobodni, a da su potisnuti u još nezavidniji položaj, pa i da će pravosuđe biti nezavisno, a da je izloženo povećanim pritiscima, čak i da sudije, bar selektivno, odmene poligrafi.

Ništa građane ne podbunjuje više nego kad se političari prave važnijim i saosećajnijim nego što jesu. Zato se ovih subota protestno šeta Beogradom i mnogim drugim gradovima Srbije, uz zahteve da vlast prestane s nebulozama, a da opozicija izloži plan koji će uveriti buntovne građane da neće izneveravati njihove nade kao kad je bila na vlasti...

Nekako istovremeno se širom sveta rasplamsala polemika oko pitanja ko je doista na vlasti i na koji način vlada. I na ovom poprištu prednjače priče o Americi.

Prvi put u novijoj istoriji ispostavila su se dva istovremena vrhunska paradoksa. Predsednik Donald Tramp se žali na “duboku državu”, koja je oličena u stubovima poretka (kao što su parlament, pravosuđe, obaveštajne službe, mediji), kao i u birokratiji koja se drži običaja da ništa bitno ne menja prilikom smena na čelu Bele kuće. Ali, njemu neistomišljenici prebacuju da vlada pomoću “plitke države”, to jest da krši niz pravila, po sistemu “država, to sam ja” i da se u administraciji, takoreći, ne zna ko pije, a ko plaća, osim u slučaju nesumnjivog (ne)povinovanja njegovoj promenljivoj ćudi, zbog čega dolazi do ubrzanih smenjivanja i unapređivanja.

O “dubokoj državi” smo se naslušali, da ona predstavlja neku vrstu mešavine – sada nazvane “stabilokratije”, “države u državi”, koja često ume da se nametne izabranoj vlasti. Manje je obrađena “plitka država”, koju je kao savremenu pojavu najdetaljnije opisao tamošnji ekspert Dejvid Rotkopf. Po njegovom mišljenju, nju “odlikuje” ne samo to što ne uvažava osnovna pravila upravljanja zemljom nego se i diči time što ih ne poznaje i što ih potcenjuje.

Tezu razrađuju drugi analitičari, uz ilustrovanje da se vladar okružuje “klimoglavcima” koje postavlja za kormilo najvažnijih resora, već prema tome koliko mogu da se saglase s njim. Pa podsećaju kad je Tramp na čelo diplomatije stavio čoveka “koji nije za diplomatiju”, finansije poverio “rasipniku”, a prosvetu kadru “nesklonom javnom obrazovanju”...

Zvuči poznato? I pride – da je dotičnom važnije neprestano pojavljivanje na televizijama nego da se upušta u dogovore sa opozicijom (iako je ona tamo upravo ojačala osvojivši većinu u Predstavničkom domu Kongresa).

“Duboka država” se podrazumeva u autokratskim, a naročito u diktatorskim režimima. Ona je, na primer, obezbedila (doduše uz rusku potporu, nasuprot pobunjenicima koje je podržavala Amerika) da Bašar el Asad ostane na vlasti u zaraćenoj Siriji i održava (dok ovaj tekst ide u štampu) Nikolasa Madura u “dvovlašću” Venecuele.

Ali, njoj često doaka kombinacija s “plitkom državom”, sa samovoljom vlastodršca koji na sebe preuzima sve dok se ne ispostavi da je ostao sam. Kako se dogodilo Sadamu Huseinu, Slobodanu Miloševiću, Moameru Gadafiju...

Dok se slični nadaju da će izbeći njihovu sudbinu, jedno je izvesno – kakva god nesreća da stekne podanike, ona se kompletira i postaje nepodnošljiva i buntovna tek kad ih pored “duboke države” strefi i “plitka država”. Amerika to izdržava, ali ona je veliki izuzetak.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nikola Lunić: Brat Li Nikola Lunić: Brat Li

    Li Venliang, oftalmolog iz Vuhana, umro je 7. februara ove godine od posledica koronavirusne upale pluća. On je prvi pokušao javno da upozori na zabrinjavajući broj virusnih infekcija koje mogu da prerastu kontrolisane uslove. Međutim, na samom početku virusne infekcije Komunistička partija Kine odlučila je da to ipak sakrije od domaće i svetske javnosti, a dr Li je bio ukoren i prisiljen da potpiše izjavu kako su njegovi stavovi neosnovani i predstavljaju nezakonitu glasinu

  • Momčilo Pantelić: Čoveče, ne ljubi se Momčilo Pantelić: Čoveče, ne ljubi se

    Dok se velike sile nadmeću kako da preurede svet po svom ukusu, novi globalni poredak zavela je minijaturna, nevidljiva avetinja – koronavirus. Presekla je globalizaciju i izazvala zatvaranje granica više od Donalda Trampa, mlavi otpore svojoj svemoći jednostavnije od Vladimira Putina i Si Đinpinga, dodatno umanjuje neophodnu dozu jedinstva u EU i sve njih inspiriše da se međusobno optužuju za njegovu iznenadnu najezdu.

  • Vladimir Gligorov: Tri zablude Vladimir Gligorov: Tri zablude

    Evropska ekonomska zajednica, pa potom Evropska unija uticale su na diktatorske ili autokratske režime, desne ili leve (da ne ulazim u detaljnije karakterizacije) na taj način što su nudile proces evropeizacije.

  • Dimitrije Boarov: Sukob oko Komercijalne banke Dimitrije Boarov: Sukob oko Komercijalne banke

    Nije to baš često u Vučićevoj Srbiji da u javnost prodru veoma različiti pogledi državnih funkcionera na neko krupno privredno pitanje, kao što je sada slučaj u prodaji ili odustajanju od prodaje Komercijalne banke u Beogradu.

  • Dimitrije Boarov: Posle koronavirusa Dimitrije Boarov: Posle koronavirusa

    Iako “korona kriza” još nije širom sveta došla do svojih krajnjih granica i nanela sve moguće štete i mnogobrojne ljudske žrtve, u svetskom javnom mnjenju već se tu i tamo postavlja pitanje da li će ova pandemija ostaviti neke trajne posledice ili će se politički i ekonomski trendovi na planeti nastaviti tamo gde su prekinuti pre nekoliko sedmica, sa osnovnim ciljem da se nadoknadi propušteno?

  • Dimitrije Boarov: Korona i gorivo Dimitrije Boarov: Korona i gorivo

    Još se ne vidi kuda će nas odvesti rat za udele na skučenom svetskom naftnom tržištu, koji se između najvećih proizvođača rasplamsao zajedno s pandemijom koronavirusa i startom svetske privredne recesije.

  • Aleksandra Bosnić Đurić: Više od cenzure Aleksandra Bosnić Đurić: Više od cenzure

    Paradoksalno ali istinito, posao cenzora u svim vremenima i svim sistemima nikada nije bio lak. U krajnjem skoru uvek je bivao osujećen, a sizifovski napori i nalogodavaca i izvođača radova po pravilu su završavali tako što su i jedni i drugi, nakon izvesnog vremena, bivali izloženi javnoj osudi i stubu srama.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side