27.06.2018 Beograd

Mijat Lakićević: Nek idu svi u lepi Honduras

Mijat Lakićević: Nek idu svi u lepi Honduras
Možda će se Srbija plasirati, tj. možda se već plasirala u osminu finala Svetskog fudbalskog prvenstva. Mi to u utorak, kada ovaj broj NM odlazi u štampu, ne znamo, jer se odlučujuća utakmica sa superfavoritom Brazilom igra u sredu, ali sportski je boriti se i nadati se do kraja. No ovde je, nažalost, najmanje reč o sportu. A bogami i nade je sve manje.

Radi se o tome da je “najvažnija sporedna stvar na svetu” u Srbiji postala “sluškinja politike”, i to u najsurovijem i najsirovijem smislu. I TV spot u kojem su fudbaleri bili prinuđeni da učestvuju takav je kao da igrači, a bogami i navijači, kreću u rat, a ne na jedno sportsko takmičenje. Logična je posledica takvog “miljea” da se jedan poraz objašnjava svetskom zaverom i da se jedan (kakav god da je) fudbalski sudija šalje u Hag, “gde je i nama suđeno”. Stvar je, međutim, jednostavna i oko toga ne treba trošiti previše reči: pošto su fudbalske i sportske interese nacije podredili svojim sopstvenim finansijskim interesima, dvojac Kokeza – Krstajić, sa inspiratorom, ako već ne i kormilarom na Andrićevom vencu, morao je da za svoj neuspeh optuži nekog drugog i da pažnju javnosti skrene na drugu stranu. A pošto su već videli kako to radi čovek za koga tvrde da im je uzor, nisu žalili pirotehničkog materijala. Tako da je izgledalo da se Srbija sprema da ponovo objavi rat celom svetu. Ili makar “tzv. Kosovu”, kako se sve češće naziva (nekadašnja) južna srpska pokrajina, koja, dakle, više nije ni “lažna država” ni “takozvana republika” nego – tzv. Kosovo.

“Provokacija, provokacija!” – kreštali su prorežimski mediji zbog toga što je fudbaler Švajcarske Đerdan(!?) Šaćiri na jednu kopačku stavio zastavu Kosova. Kada je, pre godinu-dve dana, fudbaler Austrije Marko Arnautović na utakmici nosio kopačku sa imenom i zastavom Srbije – na drugoj su bili ime i zastava Austrije – isti ti mediji vikali su: “Bravo, bravo, kakav patriotizam.”

Ovo buđenje iz “Ruske bajke”, kako su na RTS-u nazvali specijalnu emisiju posvećenu svetskom prvenstvu, podsetilo je – u obilju drugih (pedeseto)godišnjica koje ovih dana obeležavamo – na jedan pravi “fudbalski rat” pre gotovo tačno pola veka, 1969. godine. Reč je o ratu – koji još zovu i “stosatnim” jer je trajao od 14. do 20. jula – između Salvadora i Hondurasa. Povod za taj sukob bila je fudbalska utakmica između dve zemlje u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo u Meksiku, tj. tuča koja je izbila nakon meča. Uzgred, u toj utakmici pobedio je Salvador, koji se tako prvi i jedini put plasirao na Mundijal. A u ratu je, iako je trajao manje od nedelju dana, poginulo oko 5.000 ljudi. Ah, da, uzrok rata bio je spor oko granice.

Nešto što izgleda kao da je iz sasvim drugog vica, ali je zapravo deo iste matrice, tj. istog procesa “proizvodnje ludila”, jeste izjava Nenada Popovića. Ministar bez portfelja zadužen za visoke tehnologije uputio je predsedniku Aleksandru Vučiću (bilo bi logičnije premijerki Ani Brnabić – mada, kad se malo bolje razmisli, možda i nije) predlog da se formira radna grupa za borbu protiv lažnih vesti. Kad čovek pročita tu vest, prvo što pomisli to je da je – lažna. Jer, zbilja, kome ozbiljnom tako nešto uopšte može pasti na pamet. Pa toga bi se i njuznetovci teško setili.

Sve je otišlo u Honduras, kako davno (2006) reče Đorđe Balašević u pesmi čiji poslednji stihovi glase: “Nek idu svi malo u Honduras. Ili u Kaunas. Ne, bolje u Honduras”.

Eee, Đole, Đole. Dno dna!

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama

    Nakon što je fudbalski klub “Crvena zvezda”, uz pomoć Fudbalskog saveza Srbije i još ko zna koga drugog, dobio priliku da u proteklu subotu, a ne u četvrtak, kada su svi drugi ligaši igrali poslednje takmičarsko kolo, pompezno u Beogradu proslavi zvanično 28. titulu prvaka (nezvanično 29. titulu), došlo je do očekivane “demonstracije navijačke sile”, sa bakljadom i paljenjem autobusa u kojem su likovali fudbaleri našeg šampiona.

  • Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije

    Vulin ima pravo na svoje mišljenje, ali državna politika je nešto drugo. To je rekla Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije, povodom jedne izjave “ministra vojnog”. U ovom kontekstu nevažno je šta je “Aleksandar drugi” rekao – važna je premijerkina “percepcija” – ali, u najkraćem, iz (polu)rečenice Sema Fabricija, šefa evropskog predstavništva u Beogradu, da je “Kosovo ključno za EU”, Vulin je izvukao zaključak da u tom slučaju “Srbija treba da nastavi svojim putem”.

  • Dimitrije Boarov: Malinari i oružari Dimitrije Boarov: Malinari i oružari

    Mada nemam preciznu statistiku, mislim da za poslednjih dvadeset godina nije prošla nijedna, a da “malinari” i “oružari” Srbije nisu organizovali javne proteste i štrajkove.

  • Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji

    Tramp je Kimu pustio futuristički film o Koreji, Severnoj, ako prihvati mir, odrekne se nuklearnog naoružanja i posveti se, uz pomoć SAD, privrednom razvoju.

  • Momčilo Pantelić: Par, raspar Momčilo Pantelić: Par, raspar

    Najzad smo doživeli da svetska vest dana bude događaj koji nas ne zabrinjava i podseća na vremena kad smo rasli uz bajke.

  • Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna

    Ovih dana počela je žetva pšenice, koja je u Srbiji zasejana na (poslednje dve decenije) rekordnih 675.000 hektara. Seljaci očekuju dobar, natprosečan rod, u Vojvodini prosečno oko šest tona po hektaru, a u Šumadiji nešto preko pet tona po hektaru. To bi značilo da će se u narednim sedmicama u Srbiji ovršiti oko 3,3 miliona tona pšenice, što dalje upućuje na zaključak da bi se ove sezone moglo izvesti oko 1,7 miliona tona hlebnog žita.

  • Andrej Zarević: Kandidati i zamajavanje Andrej Zarević: Kandidati i zamajavanje

    Parlamentarni izbori u Italiji održani su 4. marta, kada i izbori u Beogradu za gradsku vlast. Izbori u Italiji, za razliku od beogradskih, nisu imali jasnog pobednika. Najveći broj glasova i poslanika dobile su populističke stranke koje nemaju mnogo zajedničkog, pa je s rascepkanim parlamentom bilo teško doći do saglasja kako bi vlada mogla izgledati i ko bi je mogao voditi.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side