16.02.2017 Beograd

Mijat Lakićević: Javna nabavka profita

Mijat Lakićević: Javna nabavka profita
Sad kad Vučić više neće biti premijer – bilo da pobedi ili izgubi na predsedničkim izborima – možda je moguće ekonomskim temama pristupiti sa manje strasti i emocija.

Ne čudi me, dakle, što šefovi sindikata često daju ocene o čisto poslovnim poduhvatima, o njihovom kvalitetu, isplativosti i slično. Kao što je to, recimo, slučaj sa Aerodromom “Nikola Tesla”. Ako već hoće da se bave menadžmentom, zar ne, zašto ne konkurišu za direktore? U stvari, jasno je što se ne prijavljuju – tu je rizik mnogo veći, o znanju da i ne govorimo.

Čudi me, međutim, što novinari – a i sam to pokušavam da budem već decenijama – naročito vole da sindikalnim liderima postavljaju baš ta, “par exelance” biznis pitanja. Je li to neka koncesija zaostaloj “samoupravnoj ideologiji” ili nakrivo nasađenim “nacionalnim interesima”, nije jasno.

O koncesijama je, dakle, reč. I, čini se, vrlo slično kao kod prodaje Telekoma, da je veći deo javnosti protiv toga da se beogradska “vazdušna luka” izda u koncesiju. Argumenti se manje-više svode na to da će stranac iz tog posla izvlačiti profit. Uopšte, u Srbiji se još uvek “izvlačenje profita” smatra nečasnom rabotom. Takav je nekako bio i ton informacije da su stranci prošle godine iz Srbije izneli 1,4 milijarde evra profita. Kada su pare unosili niko ih nije pitao zašto dolaze u zemlju iz koje svi normalni odlaze. Najbolje bi bilo da nam pošalju pare i da ostanu tamo gde su.

Drugo, iz svih tih komentara probija bezrezervni stav da je profit eventualnom koncesionaru zagarantovan. Tačno je da Aerodrom posluje s profitom (prošle godine, ako je verovati premijeru Vučiću, 30 miliona evra), ali to još nije garancija da će tako biti i ubuduće. Zagreb, Budimpešta, Sofija ozbiljna su konkurencija – prvi je već dat u koncesiju, za treći je procedura u toku – dakle, valja očekivati sve jaču i oštriju utakmicu. Za to će biti potreban zaista vrlo sposoban menadžment. Ali, ništa manje važno, neophodna su povrh toga i ogromna ulaganja (Vučić, opet, kaže – 700 miliona evra) u proširenje kapaciteta i modernizaciju aerodroma.

Ako se u obzir uzme da bi koncesiona naknada (za svih 25 godina, na koliko je ovaj posao oročen) trebalo da iznosi 600 miliona evra (pri čemu se 350 miliona plaća odmah), to znači da će koncesionara čitav ovaj poduhvat koštati celih milijardu i 300 miliona evra. Možda se nekome čini da to nisu velike pare. Kako god, neće biti nimalo jednostavno – i da se ništa nepredviđeno ne desi – taj novac “izvući”. A ni rizici nisu mali. Recimo, šta ako (do kraja) ove godine bude potpisan koncesioni ugovor, a Etihad iduće (pu, pu, daleko bilo) izađe iz Er Srbije. Zar to ne bi bio poslovni zemljotres sa posledicama koje u ovom trenutku nijedan stručnjak ne može da predvidi? I kako to ukalkulisati u cenu?

Koliko su otpori normalnom ekonomskom rasuđivanju jaki i rašireni videlo se nedavno kada je postavljeno pitanje, takoreći zahtev, da RTB Bor, kao preduzeće u državnom vlasništvu, posluje u skladu s pravilima koja važe za javne nabavke. To stvarno nije bilo ni u doba samoupravnog socijalizma. Naravno da poslovna logika nalaže da se (kad god je moguće) raspisuje konkurs i traži najpovoljnija ponuda. Ali, to nema veze sa javnim nabavkama niti njihovom svrhom i suštinom.

U stvari, najbolje bi bilo kada bi se nekako raspisala javna nabavka za profit, pa da onda mi jednostavno uzimamo samo profit, bez ikakvih troškova i rizika. Čudno kako se toga niko dosad nije setio.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nenad Živković: O nelagodi u kulturi Nenad Živković: O nelagodi u kulturi

    Srbija je na svom putu u slavu, večnost i Evropsku uniju zaglavljena ne samo u političkom i emotivnom glibu nerešenog statusa svoje kolevke već i u patetičnim izlučevinama droba severno od svog srca – šta je kome bliže, predmet ili organ; ona je još više, čini se beznadežno, potonula u sopstvenu nesposobnost da se suoči s neophodnošću da se menja zaistinski, temeljno i iznutra, kako bi uopšte postojala.

  • Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra" Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra"

    Kao i u samoj Rusiji, tako i u Srbiji stogodišnjica Velike oktobarske revolucije (7. novembra 1917) oficijelno praktično nije ni spomenuta iako je poredak “socijalizma”, zasnovan na tekovinama ovog epohalnog događaja 20. stoleća, i kod nas trajao skoro pola veka.

  • Dimitrije Boarov: Koska je bačena Dimitrije Boarov: Koska je bačena

    Nakon što je šef delegacije MMF-a za Srbiju Džejms Ruf završio svoju “tehničku posetu” Beogradu, Fiskalni savet je izašao u javnost sa svojom analizom fiskalnih kretanja u našoj zemlji ove godine, a tim povodom Pavle Petrović, šef Saveta, izjavio je krajem prošle sedmice da “postoji prostor za povećanje penzija i plata u javnom sektoru u 2018. i to do pet odsto u proseku, što odgovara rastu BDP-a” (Tanjug, 28. septembra).

  • Dimitrije Boarov: Novo razmatranje o Jugoslaviji Dimitrije Boarov: Novo razmatranje o Jugoslaviji

    Iako je praktično nestala još pre 27 godina, Jugoslavija očigledno ponovo provocira istraživanja i izjašnjavanja u Srbiji.

  • Jelka Jovanović: Roditelji ili krvnici Jelka Jovanović: Roditelji ili krvnici

    Teška optužba? Možda, posebno što nije reč o psihopatama koje zlostavljaju svoju decu na sve zamislive i nezamislive načine.

  • Vladimir Gligorov: Promene Vladimir Gligorov: Promene

    Koliko se privreda promenila u poslednjih nekoliko godina? Odgovor je – ne previše. Ovo se može videti u saopštenju Republičkog zavoda za statistiku o veličini, strukturi i rastu domaćeg proizvoda i dodate vrednosti od 2013. do danas.

  • Nebojša Pešić: Mafija i država Nebojša Pešić: Mafija i država

    Kada je pre godinu dana u sačekuši ubijen Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi, inače vođa navijačke grupe “Janičari”, osuđen za dilovanje droge i nelegalno posedovanje oružja, digao se čitav državni vrh.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side Zemunske kapije festival nauke