06.03.2018 Beograd

Mihailo Gajić: Čari i opasnosti ekonomskog populizma

Mihailo Gajić: Čari i opasnosti ekonomskog populizma
Populizam nije ideologija već tehnika dolaska i opstanka na vlasti. Ekonomski populizam nudi laka rešenja za kompleksne probleme, dajući opravdanja za politike koje vode konsolidaciji vlasti, ali i katastrofalnim ekonomskim rezultatima.

Borba protiv populizma u ekonomiji svodi se na borbu protiv široko rasprostranjenih zabluda i na zahtevima za izgradnju efikasnih tržišnih institucija.

Pitanje populizma u politici postalo je veoma popularno sa usponom “antiestablishment” pokreta u Evropi i SAD. Među ove pojave treba da ubrojimo izbor Donalda Trampa za predsednika SAD, uspeh britanskog referenduma o izlasku iz EU, te rezultat Alternative za Nemačku na saveznim izborima. Politički populizam povezan je sa autoritarnim tendencijama i urušavanjem tekovina liberalne demokratije i najveći broj ljudi mu pristupa sa tog stanovništva. Nažalost, usled toga pitanje ekonomskog populizma često ostaje skrajnuto.

Populizam nije neka zaokružena politička ideologija nego je pre svega tehnika za osvajanje ili ostanak na vlasti. Iako se populistički tonovi prisutni u različitim zemljama međusobno razlikuju, imajući u vidu različite društvene prilike, opšti populistički narativ ima važne sličnosti: poverenje u vođu umesto u bezlične institucije, kolektivizam (levi, klasni ili desni, nacionalni) i sukob na relaciji naroda (shvaćenog kao organske, nepromenljive celine) i grešne elite koja radi protiv interesa naroda.

Populizam u ekonomiji: Ekonomski populizam je pomoćna alatka političkom populizmu. On ne ide nužno protiv demokratskih procedura i procesa, ali kreira mogućnosti da harizmatični vođa, “predstavnik naroda”, proširi svoje nadležnosti i kontrolu nad resursima koji će mu potom omogućiti lakši ostanak na vlasti i veću kontrolu nad društvom različitim vrstama zloupotreba državnih resursa. Populizam se ogleda i u nuđenju lakih kratkoročnih rešenja za kompleksne ekonomske probleme. Ekonomija je oblast koja je posebno podložna ovakvom pristupu jer u njoj dobre namere mogu dati loše posledice, dugoročni troškovi često su znatno viši od kratkoročnih dobiti, dok su skoncentrisani dobici vidljiviji od razuđenih troškova.

Uzmimo, na primer, pitanje minimalne nadnice. Većina sagovornika neekonomista složila bi se da je treba povećati kako bi se obezbedio veći dohodak i standard života najsiromašnijim radnicima. Međutim, većina ekonomista se ne bi složila da je povećanje minimalne nadnice dobar način za povećanje dohotka siromašnijih radnika. Ekonomisti rezonuju da je visina nečije zarade povezana s produktivnošću – što je glavni razlog zašto programeri imaju više zarade od krojača – te da će rast minimalne zarade dovesti do toga da se poslodavcima više neće isplatiti da zapošljavaju neke od radnika koji imaju nižu produktivnost od zahtevane. Uz minimalnu nadnicu plate najniže plaćenih radnika zaista će biti više, ali će ukupan broj zaposlenih biti niži, a nezaposlenost i, shodno tome, lošiji kvalitet života pogodiće upravo one kojima se prvobitno htelo pomoći. Umesto toga, ekonomisti bi se zalagali za smanjenje poreskog opterećenja niskih zarada, poboljšanje privrednog ambijenta, što bi povećalo zapošljavanje i posredno zarade.

Pedeset nijansi sive: Iako se postavke ekonomskog populizma različitih populističkih pokreta razlikuju, njihova osnova veoma je slična. Iz idolatrije svemogućeg vođe sledi idolatrija državnih preduzeća kao motora razvoja i predstavljanje države kao uspešnog preduzetnika, te otuda zahtevi za zadržavanjem državnog vlasništva nad preduzećima ili njihovom ponovnom nacionalizacijom. Kolektivizam dodatno hrani ovaj pogled, dodavši mu nepoverenje prema stranim elementima, kao što su preduzeća i naročito banke u stranom vlasništvu, te predstavljanju uvoza kao negativne pojave, a izvoza kao pozitivne.

Pošto ekonomski populizam odgovara na lokalni društveni kontekst, u SAD je on više okrenut pitanju međunarodne trgovine i uvoznoj supstituciji, dok je u Srbiji ovaj segment uglavnom zanemaren, već je daleko važnije pitanje države kao vlasnika i menadžera državnih preduzeća. I u samoj Srbiji populizam nije jedinstven, što se vidi u politici subvencionisanja investicija: populizam vlasti tvrdi da država ume tačno da prepozna uspešna preduzeća i kome i koliko treba dati novca da bi se otvorila radna mesta, dok populizam (dela) opozicije tvrdi da ove subvencije ne treba davati stranim nego domaćim investitorima, umesto da je sama politika subvencija ekonomski štetna.

Posledice ekonomskog populizma: Ekonomski populizam omogućava autoritarnom vođi da dođe do novih moći i da ih koristi ne da bi poboljšao ekonomsko stanje već da se učvrsti na vlasti i oteža delovanje političkih protivnika. Radna mesta u javnom sektoru postaju namenjena samo politički podobnima, državna preduzeća na upravljanje dobijaju partijski aparatčici, kontrolom nad njihovom politikom oglašavanja kupuje se odanost medija, novim propisima olakšava se poslovanje onih bliskih vlastima, a otežava onima koji su bliski opoziciji itd. Međutim, zato što ekonomski populizam dovodi do preuzimanja države i rastakanja institucija, on sa sobom donosi i jako loše ekonomske rezultate. U populizmu nema nezavisnog pravosuđa i drugih institucija, od katastra do poreske uprave, jer bi to moglo da okrnji uticaj vođe. A bez njih nema ni dobrog poslovnog okruženja, a posledično ni novih investicija i ekonomskog rasta već samo stagnacije. Zbog toga je suprotstavljanje ekonomskom populizmu imperativ političkog delovanja u Srbiji, ali i drugim zemljama regiona.

 

Biografija

Mihailo Gajić je ekonomista iz Beograda, gde od 2014. radi u Libertarijanskom klubu Libek kao direktor ekonomskih istraživanja i vodi ekonomski deo istraživanja Barometar slobode Fondacije Fridrih Nauman. Bavi se javnim finansijama, ekonomskim aspektima obrazovanja i značajem ekonomskih sloboda. Ne veruje Danajcima ni kad darove nose.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: O malinama i ruži Mijat Lakićević: O malinama i ruži

    Ruža je, da izvinete, svinjska, ali su zato maline prave. Koje su, da pođem od njih, u Srbiji postale večna tema – čim grane proleće, počne preganjanje. Koju je, međutim, vladajuća partija izgleda rešila da prekine. Pa je oformila radnu grupu koja je nedavno, tj. 20. marta, gde bi nego u Čačku, utvrdila – zamislite šta – proizvođačku cenu maline. Koja iznosi tačno i precizno – 139,3 dinara.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare

    Nekoliko srpskih novina prenelo je pre neki dan agencijsku vest da je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture zatvorilo “nelegalno mesto za pretovar šljunka i peska kod Apatina”.

  • Nadežda Gaće: Autogolovi Nadežda Gaće: Autogolovi

    Ne razumem se u fudbal, ali znam da je glavno dati bar gol više. Naša politička scena mi liči na fudbal u kojem niko ne mrda ispred svoga gola, nikako se ne meša s protivnikom – a rezultat se svodi na prebrojavanje autogolova.

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side