Ljiljana Stojanović: Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom
16.07.2020 Beograd

Ljiljana Stojanović: Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom

Ljiljana Stojanović: Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom Foto: Novi magazin
A što se huligana i navijačkih grupa tiče, zar nije i to tekovina sistema u kome živimo? Mladima nije ostavljeno mnogo izbora; ili da odlaze iz zemlje ili da se pridruže navijačkim grupama i postanu huligani ako neće da budu roblje stranim „investitorima“ za nikakve plate. To su te devedesete koje žive prilagođenim, ali punim intenzitetom i sad.


Dakle, pošto se iz izjava vlasti može zaključiti da su huligani, koji izazivaju nerede na protestima i napadaju policiju – al’ im posle toga ništa ne fali! - identifikovani, valjda je sad red da budu tretirani u skladu sa zakonom, a i državni organi da najzad rade svoj posao i štite ZAKON.

Po tom istom zakonu valjda treba da odgovaraju i policajci koji su prebijali ljude koji su ležali na ulici po sistemu deset na jednoga. I oni u civilu koji su mlatili ljude, a ne zna se da l’ su pravi ili privatni policajci. Jednostavno je, oni koji su plaćeni od našeg novca samo treba da poštuju ZAKON. Činjenicu da su prebijali narod, a ne svoje pajtaše među onima koji su izazivali nered, ne može da promeni trend među botovima/aktivistima SNS da se od jutra na društvenim mrežama kače fotografije huligana-ortaka u akciji protiv policije, koji se predstavljaju kao "građani na demonstracijama", ali ne i slike policajaca koji premlaćuju građane koji leže na pločniku.

UVREDE&POVREDE: Uvod sam napisala 10. jula, posle dramatičnih događaja ispred Skupštine Srbije. Ko bi rekao da je to samo početak i da će stvari da se pogoršaju? U međuvremenu na dnevnom nivou stižu izveštaji o hapšenjima, NE onih koji su ih napadali, već građana koji su, kako tvrde, vređali policiju. Dakle, fizički napad policija iskulira, ali hapsi, a sudije za prekršaje po hitnom postupku presuđuju, za ono što se ocenjuje kao uvreda na verbalnom je nivou.

U trenutku dok pišem ovo sasvim je jasno da se hapse, premlaćuju i ekspresno šalju u zatvor, zapravo, oni koji nemaju nikakve veze sa huliganima. Jer, ako huligani nisu mogli da pokolebaju narod i nateraju ga da ostane kod kuće, uradiće ovi drugi primeri.

A što se huligana i navijačkih grupa tiče, zar nije i to tekovina sistema u kome živimo? Mladima nije ostavljeno mnogo izbora; ili da odlaze iz zemlje ili da se pridruže navijačkim grupama i postanu huligani ako neće da budu roblje stranim „investitorima“ za nikakve plate. To su te devedesete koje žive prilagođenim, ali punim intenzitetom i sad.

Protekli događaji su pokazali još jednu zakonitost; kad vidiš fotoreportera, snimatelja, novinara, slobodno ga napadaj, bilo da si policajca u uniformi, civilu ili si od ovih drugih za koje niko „ne zna ko su i šta su“ ali im je, očigledno, sve dozvoljeno. Naročito da biju ljude iz medija. Jer, da nije tako neko bi ih već zaštitio.

Da li primećujete taj muk? Džaba novinarska udruženja i redakcije traže reakciju nadležnih, nje nema. A kad reakcije nema iz političkih struktura i onih koje oni kontrolišu, jasna je poruka i podrška napadima na novinare.

I sve se to dešava, gle simbolike, baš u vreme kada nadležni sud ponovo razmatra presude u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije koji je ubijen baš u ovakvom političkom miljeu i okruženju.

Iz svedočenja naših kolega koji su napadnuti provajava jedna zakonitost „ajde da bijemo novinare“. Onima koji napadaju ljude iz medija nije nimalo važno iz kog su medija. Zanimljivo je da ljude iz medija bije i policija iako je još na snazi sporazum medijskih udruženja sa MUP-om Srbije i Republičkim tužilaštvom iz koga je proistekla i Stalna radna grupa za bezbednost novinara. Naravno da je savim smisleno pitanje zašto ta Stalna radna grupa uopšte postoji ako policija bije novinare i ne čini ništa da ih zaštiti dok rade svoj posao, prate proteste? Ili možda i policiji smeta kad novinari rade svoj posao pa snime očigledno i ničim izazvano nasilje nad mladićem koji leži na pločniku, a udara ga desetak policajaca da bi ga, na kraju, bacili kao krpu na trotoar.

Scena koja, izgleda nije zasmetala jedino ljudima iz kancelarije Zaštitnika građana koji su prošli, nisu reagovali, ali su, kaže njihov šef, „obavestili policiju“. Pobratime (što bi se kolokvijalno reklo u Leskovcu), pa policija ga je i pretukla! Zar ne vidite tu neku nelogičnost u postupanju ljudi koji bi, zapravo, trebali da štite gradjane, bar im to piše u opisu posla.

Nasilju su bili izloženi i opozicioni lideri. Da se razumemo, narod nema baš puno razumevanja za njihove mudrolije, igrokaze, postupanja i uvredljivim pokazivanjem da oni, zapravo, pojma nemaju kako žive obični ljudi, naročito ako su van „kruga dvojke“. Naravno da je to njihovo uživanje u neznanju i nezainteresovanosti neverovatno jer baš taj narod bi trebalo da ih glasa. Jednom . A možda i ne.

Ali, ovoliko medijsko forsiranje da ih „nariod neće“ prosto budi sumnju da je sve režija. A i taj „narod“ koji im pokazuje da ih neće nešto mnogo čudno zvuči.

OPOZICIJA&PATRI(J)OTE: Računica je jednostavna, čak i da je na predhodne izbore izašlo 50 posto upisanih birača, a nije, najveća vladajuća stranka je dobila nešto više od pola od te polovine glasača u Srbiji. Ona druga polovina, koja nije htela da izađe očito ne bi glasala za SNS. Koja je onda računica da je super što je „bojkot uspeo“ (pa, uspeva godinama unazad!) ali niko ne odgovara na pitanje „gospodo, zar to ne znači da bi ste vi, samo malo manje sujetni i bez glumljenja ludila, mogli da smenite vlast“?

Samo pitam, ja nisam političarka i pored činjenice da sam završila političke nauke. A toliko dugo vas pratim kao novinar da bi mogla i iz ove moje južne provincije poneki savet para vredan da vam dam.

Za one među vama, koji su se kasnije uključili ili nisu pazili na času, ujedinjena opozicija je 2000. pobedila Miloševića zahvaljujući samo jednoj paroli: „Izađi i glasaj“.

Mada, ovako iz ovog mog ugla sa juga Srbije, sve se nešto smatram da je upitno da li, zapravo, ova i ovakva opozicija u ovom trenutku želi da osvoji vlast u zemlji Serbijici. Jer, očigledno ovi mnogo moćni žele da završe priču sa Kosovom. Iskustvo sa terena, izgleda da bi i Beograd vrlo rado da završi priču sa Kosovom i Metohijom. To što zamajavaju narod kunući se u patriJotizam i štatijaznamštasvene je samo prazna priča. Jer, da nije tako čemu različite vrste podsticaja Srbima koji su ostali tamo i posle toliko godina - da se sele.

Znam, znam pljuvaće me mnogi zbog ovoga, ali kada se malo družite sa tim narodom na tom „našem“ Kosovu (i Metohiji) vidite koliko, zapravo, oni nemaju nadu da mogu ostati na svojim imanjima. Ne, nije to patriJotska priča iz Beograda , to je njihov život i osećaj da, zapravo, nemaju kome da se obrate za podršku a nije poželjno da smai odlučuju o svojoj sudbini i budužnosti svoje dece na tom Kosovu. Postoje Srbi (ne mali broj) koji žele da ostanu da žive na Kosovu.

Ali, predsednik iz Beograda im poručuju da njih, zapravo, nema. Njih niko više ne pita kako im je, kako žive, kako komšije Albanci, imaju li oni neku ideju šta im je (njima i državi Srbiji) činiti dalje. I kad ih pita poneki, vrlo retki, novinar, ne odlučuju se baš da govore javno. Boje se „trojki“ sa severa Kosova koje ih podsećaju na to da se oni, zaista, ni za šta ne pitaju i da nikoga nije briga ni za njihov život, ni za njihovu budućnost. Jer njih i nema na Kosovu, iako ih je mnogo više nego ovih na severu. Sad, zašto je opozicija dozvolila da ti ljudi apsolutno nestanu iz vidokruga građana u Srbiji? Bez obzira na to što se u predhodnim godinama videlo da se stranke ne biraju zbog ideja već zbog vlasti, ipak su neki od njih imali ozbiljne odbore i ljude na Kosovu.

NE BEŽI: U svom tom vrtlogu postalo je pitanje „građanske“ i one druge pripadnosti i skandiranje na protestima ispred Skupštine „Kosovo je Srbija“. Naravno da i ti koji skandiraju i „dogodine u Prizrenu“ (što ne sad odmah, Prizren nije zabranjen grad i, gle čuda, ipak ima i Srba u njemu) zapravo, uopšte, ne misle na te ljude, koji su, političkom voljom Beograda izbrisani i nepostojeći. Niti ih oni zanimaju. Niti znaju kako stvarno žive. Pitanje je i da li lidere vlasti i opozicije uopšte zanimaju ljudi. Ili bilo ko van tog ćarobnog „kruga dvojke“.

Kosovo je zato vruć krompir. Zapravo, dolazimo do toga da su poneki, sve rušeći Borisa Tadića, a do juče mu bili stranački ortaci, zapravo ozbiljno trasirali put ovome u čemu sada živimo. Ali nije sigurno koliko svi oni zajedno, vlast i opozicija, shvataju koliko je zeznut ovaj bes naroda. A ima ga svuda. Naročito u redovima za testiranje na koronu, u redovimna za prijem u bolnice, u redovima za čuvenih 100 evra koji, zapravo, najbolje pokazuju do kog nivoa  bede i lošeg života je običan čovek srozan. To je i poruka detetu tog običnog čoveka da se ispravan život i mukotrpan rad ne isplate, u odnosu na raskoš u kojoj može da se uživa kao deo „ekipe“. Što, naravno, ima i svoju cenu koja se plaća i delovanjem ispred Skupštine.

Sa druge strane mu se nudi toliko popularna floskula „beži odavde, idi iz ove zemlje“. Zašto da deca beže i idu odavde? Pa ovo je njihova zemlja. Prelepa i, očigledno, vrlo bogata kada i pored svih koji su je snašli sa džepovima koje ubrzano pune, opstaje. Zašto da vam deca ne žive tu, pored vas? Zato što glasate za one koji uvek stvar preokrenu u svoj – A iz vašeg džepa? Zato ste i obavezni da stvari popravljate, svaki put iznova. I da radite za svoju, a ne njihovu decu kakogod da im se „vika tatko i majka“. Mislite o tome uvek.

Naročito kad vam biju, hapse i zatvaraju decu.

I naročito, poštovane kolege i koleginice, kada nas biju i sa jedne i sa druge strane zato što bukvalno  samo radimo svoj posao i zato smo, očigledno, nezgodni svedoci. I čuvajte se. Bez obzira na to da li verujete da korona postoji ili verujete u svetske zavere. Ipak se pričuvajte. Vašu decu i ovu nesrećnu zemlju treba neko da voli, podržava i „izvede na put“. Zato ste svi vi tu. I mi, nezgodni savedoci.

Ljiljana Stojanović je diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Glavna i odgovorna urednica je Regionalne informativne agencije JUGpress već 14 godina. Pisala za mnoge, i sada za poneke,  ali radila/radi uvek i samo u interesu javnosti. I dalje veruje da je novinarstvo časno zanimanje.
 

autor: IG izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Mijat Lakićević: Avioni, milioni Mijat Lakićević: Avioni, milioni

    Para ima, ima li pameti? Tako je glasio naslov teksta od pre nekoliko brojeva (NM 481) nakon što je Aleksandar Vučić izjavio kako država nema “ćup s parama” i “ne može da obezbedi još novca za pomoć privredi”.

  • Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada

    Čini se da Vučić najviše zazire od “razdvajanja gaća” od naslednika Miloševićeve ideologije i politike, okupljenih oko Ivice Dačića.

  • Jelka Jovanović: Oluja u srcima Jelka Jovanović: Oluja u srcima

    Milošević u Kninu posle četvrt veka od krvavog progona srpskog naroda iz Krajine!

  • Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici

    Zemlja propada otkad su ljudi koji su na vlasti u Srbiji počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako? Tako što će se građani pretvoriti u navijače

  • Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta

    “Paradoksalno je da je demokratizacija društva dovela do smanjenja poverenja u demokratske institucije”, jedna je od uvodnih rečenica Ivana Krastava u knjizi “S verom u nepoverenje”, koja je štampana 2013. Izdvojiću samo još dve rečenice iz tog uvoda “da građansko nepoverenje kada prekorači određeni prag slabi poziciju građana” i citata Semjuela Džonsa: “Bolje je nekada biti prevaren nego uopšte ne verovati”.

  • Vladimir Gligorov: Sada Belorusija Vladimir Gligorov: Sada Belorusija

    Lukašenko će najverovatnije biti prepušten sudbini. O čemu bi valjalo da razmišljaju ruski klijenti na Balkanu.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side