Kakofonija
19.12.2012 Beograd

Kakofonija

Kakofonija
Mnogo je lucidnih misli ostalo iza velikog Vojina Dimitrijevića, tako i ona da Srbija zapravo nema Vladu, nego konfederaciju ministarstava.

U efektno opisanom autohtonom državnom uređenju, izraslom na konspiraciji i urotničkoj kulturi, nema ničeg prirodnijeg nego da se 'državni vrh' sastane u pola noći, nedelja na ponedeljak, i zagonetno, u pola glasa, kako takvoj nadustavnoj kategoriji i priliči, raspravlja o – javnim preduzećima.

Specifičnost podneblja je i da je tajnovitost prilično rastegljiv pojam, pa se vrlo brzo „pročulo“ da je dogovoreno i da vlada obustavi davanje garancija za zaduživanje državnih preduzeća.

Garancije dostižu 2,5 milijardi evra, jednu sedminu javnog duga. Pri tome, aktivirano je pola od toga pa će država, svi mi dakle, vratiti bar 1,2 milijarde. Oni koji su taj novac pozajmili bez plana da ga vrate (takvih nije malo među desetak hiljada direktora državnih firmi koje godišnje plaćamo i više od sto miliona evra), nastaviće uspešno da rukovode neuspešnim galimatijasima.

Srpske državne firme su osvedočeni gubitaši. Prema podacima Unije poslodavaca, od 2000. javna preduzeća su napravila oko četiri i po milijarde evra gubitka. Nimalo slučajno – one su partijski alat za nagrađivanje kadrova i nepresušni izvor finansiranja stranaka, a njihovi poslovni potezi ponekad bi zadivili i čuvene “barone razbojnike”.

Ukidanje garancija za pozajmice ne znači da se u budžetu neće naći „gimnastika“ da se namire gladna državna čeda. Kao što umeju da kažu savremeni strateški planeri – čvrsta pravila postoje da bi se znalo od čega se odstupa.

U opštoj kakofoniji mogućih rešenja prepoznaje se konstanta – stvarne rešenosti nema. U tom kontekstu najopasnija su senzacionalistička rešenja. I dosad je bilo „dekreta“, pompezno predstavljanih na prigodnim „iventima“ kao poslednji, nedostajući detalj kojim će sistem konačno zaokrenuti ka upravljanju, umesto gazdovanju državnom imovinom. Nepromenljivost sistema, međutim, očitavala je koliko se radilo o stvarnim namerama, a koliko o vodviljima. Danas su ponovo krupne reči aktuelne – departizacija, profesionalizacija, racionalizacija...

MMF je odličan izgovor za reforme, pa tako i za onu javnih preduzeća, mada se pregovori sa tom organizacijom uglavnom vode kao da je reč o partiji mica, pa se u pauzama sastanaka “preknjižavaju” stavke ne bi li se namere Vlade uklavirile u smernice stranih pregovarača koji onda, sa mnogo razumevanja za globalni trenutak, zažmure pred „kreativnošću“ domaćeg establišmenta.

Privatizacija negde može da bude rešenje, ali se treba čuvati ideološkog pristupa „serijske“ prodaje bez prethodnog utvrđivanja kapaciteta za poštenu konkurenciju. Inače će se državni monopol samo ustupitidrugima, a u vreme divljačkog kapitalizma pobesnelih oligarha bez socijalne zaštite jasno je kako će se potrošači provesti.

Pretpostavimo li da je ljudima na vlasti ipak stalo da se preobraze kao Savle, sledi im neobično težak zadatak da promene apsurdni model gazdovanja u čijem su kreiranju i dovođenju do karikaturalnih dimenzija i sami učestvovali. Pri tome će, paradoksalno ali i zasluženo, stalno morati da dokazuju svoju ispravnost, umesto da drugi dokazuju da su krivi.

autor: Vojislav Stevanović izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 19.12.2012, 11:39h darkos (2)

    Objaviti spisak privilegija svih drzavnih i javnih firmi pa ce se videti odakle najvise curi ! U Hrvatskoj su imali snage da to objave. Zasto je to ovde veliki problem ? Ogromni su viskovi zaposlenih u tim firmama. Ne mozemo ih isterati na ulicu, rekose vlastodrsci! Ali zato je bilo moguce veoma lako stotine hiljada radnika isterati iz fabrika na ulicu, bez icega, iako su te fabrike stvarali decenijama. Sa ovakvom demagogijom i populizmom se nemoze krenuti iz blasta u kome smo.

Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

  • Vladimir Gligorov: Lična vlast Vladimir Gligorov: Lična vlast

    U Srbiji je zapravo skandal sve što je povezano sa epidemijom. Sa stanovišta vlasti, to što je izmakla kontroli. Vladar nije garantor sigurnosti već sam deluje nesigurno.

  • Vladimir Gligorov: Improvizacije Vladimir Gligorov: Improvizacije

    Kako već i biva sa improvizacijama, i ova oko susreta u Americi neslavno je prošla. Slično će, međutim, biti i sa briselskim zabludama.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side