12.03.2017 Beograd

Julijana Mojsilović: O Đinđiću, 14 godina posle - Prijatelj i šef

Julijana Mojsilović: O Đinđiću, 14 godina posle - Prijatelj i šef
Godine kućnog prijateljstva i rada sa Zoranom Đinđićem nešto je što bi svačiji život činilo mudrijim, slobodarskijim, duhovitijim, jednostavno – punijim. Ja sam tu sreću imala i danas – nakon toliko godina od njegovog smaknuća – poznanstvo i rad s njim najveći su mi ponos u karijeri

Upoznali smo se nakon što je izabran za odbornika Demokratske stranke na “mom” Vračaru. Posredovao je zajednički prijatelj i kolega koga sam molila da me predstavi mom odborniku. Čvrst stisak ruke i širok osmeh značili su mnogo toga, ali pre svega – ovo je pravi lik na tada, a i sada – užasnoj političkoj sceni u Srbiji, još kratko vreme delu Jugoslavije.

Druženje političara i novinara, naravno, treba da bude na distanci koju oboje, ako su pametni, prihvate i poštuju. Sa Zoranom je dugo godina bilo tako. O svemu smo pričali i “off the record”, pomagao mi je da znam i ono što nije za objavljivanje, ali mi je značilo za razumevanje i analizu političkih događaja.

Za medije za koje sam radila dok je on pokušavao da promeni zemlju objavljivala sam, naravno, samo oficijelni deo razgovora. Nikada nije tražio autorizaciju – nešto što je za današnje političare nezamislivo – čast retkim izuzecima. I kad god bih se vratila s ratišta, morala bih da mu pričam kako je tamo, šta se stvarno događa na terenu.

A onda je postao gradonačelnik u mom rodnom gradu i u avionu na povratku iz Londona, gde je bio gost, a ja izveštač Associated Pressa, pao je dogovor da pređem kod njega i bavim se medijima.

 

KABINET: Zoranov kabinet su činili uglavnom ljudi koje do tada nisam poznavala – neki iz raznih profesija, neki članovi stranke – naravno, osim njegove dugogodišnje sekretarice i saradnice Biljane Stankov. Kliknuli smo na jedan. Odlazak u Stari dvor ujutru bio je radostan, atmosfera opuštena, bez obzira na to koliko je teško bilo raditi u neprijateljskom okruženju na republičkom nivou.

Nije postojao neki strogi kod za oblačenje, ali se sećam da je jednog dana, kada ga nismo očekivali, banuo, pogledao me (u farmerkama i duksu) i rekao – je l’ ovo sportski dan? Otišla sam da se upristojim.

Pisanje saopštenja i komunikacija s medijima (osim Studija B i još nekih) bili su pakao. Posle jednog, koje sam poslala, u Politici – u kojoj sam provela svojih prvih 10-ak godina novinarskog staža – objavljen je faksimil i komentar u kojem sam nazvana – izvesna Julijana Mojsilović. Zafrkavanju u kabinetu nije bilo kraja danima.

 

OLBRAJTOVA, KLINTON, PUTIN: Medlin Olbrajt je želela da se sastane sa Zoranom u vreme posete Beogradu. Pitamo šta da odgovorimo njenom kabinetu, a on kaže – može ako donese ček na one beogradske pare zarobljene sankcijama. Stigne odgovor da je kratko vreme, da je to procedura i da državna sekretarka ovog puta nema vremena. Zoranov odgovor je bio – ne može jer ima unapred preuzete obaveze! Toliko o stranom plaćeniku i špijunu. Nije baš bilo diplomatski, ali jeste hrabro. Ona mu to nikada nije oprostila.

A na doručku u Beloj kući pričao mi je kako je u razgovoru shvatio da Hilari Klinton o Balkanu zna mnogo više od Bila. Zoran mu je ispričao kako je grad izlepljen plakatima na kojima Klinton drži njega na ramenima, što baš i nije zgodno – parodija vlasti na poster Đinđića sa sinom Lukom na ramenima – a Klinton je odgovorio – super, moj lik u Beogradu! Svaka propaganda je dobra! Baš je poznavao Balkan!

Jednom ruskom visokom funkcioneru rekao je na sastanku: “Ako nastavite da podržavate Miloševića, jednog dana kada dođemo na vlast, a doći ćemo sigurno, vaša ambasada će se svesti na nivo onih u nekim bivšim zemljama pod vašim uticajem.”

Malo kasnije, već kao premijer, pričali su mi neki od prisutnih, u poseti Moskvi kod Vladimira Putina, koji je prvo bio oduševljen što su gotovo svi u delegaciji, pa i Zoran, razgovor počeli na ruskom, da bi se kasnije nastavio uz prevođenje, nakon priče o nekim ruskim oligarsima Putin je rekao – pa izgleda da ih vi sve poznajete. Zoran je odgovorio – pa da, zato smo sad došli da upoznamo vas.

 

ORAO: Deljenje vlasti sa Srpskim pokretom obnove nikad nije bilo lako. Do kulminacije je došlo kad je DS uz pomoć kabineta, tokom noći, angažovao alpiniste i na vrh Starog dvora umesto ranije skinute petokrake vratio kopiju pozlaćenog orla, koji tu stajao do 1945. Originalnu petokraku Zoran je poslao u Muzej revolucije, a kopiju iz čamca pustio niz Dunav ili Savu, ne sećam se baš.

SPO je teško podneo tu “podvalu” jer je ideja bila zajednička, ali se oni nisu baš trudili oko sprovođenja – pristalice DS-zlatari orla su pozlatili bez nadoknade, a alpinisti bez nadoknade postavili. Svađa je kulminirala kad je SPO pozvao policiju. Na kraju se sve dobro završilo, a ja u tog orla i danas gledam kao u nešto što će zauvek imati i moj mali pečat.

 

IZBACIVANJE: Naravno, svađali smo se mi. Dolazi on jednog jutra i izdiktira šta treba da uradimo – između ostalog, da kontaktiramo najmanje desetak ljudi. Svi se bacimo na to, odradimo ono što je bilo izvodljivo, da bi on u pet po podne promenio ideju i tražio nešto drugo. Kažemo mu da nismo stigli ni ovo, a on kaže – kad niste, zaboravite, sad radite ovo! Ja mu tada nasamo kažem da ako njegov mozak radi 300 na sat, moj radi nekih 150 i da to treba da ima u vidu. Nasmejao se glasno i rekao – pa potrči! Kao što je u šali govorio da onaj koji se ne penje po dva stepenika odjednom ne može da radi s njim. Nikada nije govorio – za mene.

Kad sam mu rekla da je jedan gradski funkcioner DS traži po tadašnjih 5.000 maraka za građevinsku dozvolu, odgovorio je da je već čuo da dotični to radi i – smenio ga.

A kada su zajedničkim snagama SPO i SPS odlučili da njega smene, pitala sam – ne boriš se? Ne, ne mogu da slušam kako su u Gradu svi lopovi, a da iz toga ne izađem. Izašli smo tako što smo u crnim kesama za smeće noću iznosili dokumentaciju u kola i prenosili je u sedište stranke. Smejali smo se situaciji na kraju XX veka u kojoj vodeća opoziciona stranka i vladajuća u Gradu krišom iseljava gradonačelnikove kancelarije. Ako je glasanje za smenu bilo demokratsko, rastanak sigurno nije.

 

STRANKA: Ceo kabinet je, naravno, prešao da radi u stranci. Meni je, kao funkcionerki u Gradu, ponuđeno da ostanem i radim za v. d. gradonačelnika isti posao jer sam bila nestranački kadar. Zahvalila sam se, a kazna je bila – nema plate šest meseci, na šta je po zakonu funkcioner imao pravo (jer sam odbila ponuđeni posao). Bila je to ponuda koja se nije mogla prihvatiti.

I tako – u punom sastavu – iz Starog dvora u Krunsku. Nas 5-6 delilo je sobu u potkrovlju, svako sa svojim zaduženjima, a između nas i Zoranove kancelarije bila je uvek pripravna Biljana.

Neću reći ništa novo ako kažem da je Zoran imao prirodni talenat za komunikaciju s medijima, ali da nije uvek slušao savet – nije. Vrtim ja kanale i na jednoj od televizija za izbegavanje – Zoran. Nisam imala pojma. I, između ostalog, kaže da sluša i Cecu i Džeja! Sutradan bukvalno preskočim Biljanu, uletim u kabinet i kažem – jesi li ti normalan? Šta je bilo sad? Pa, kako šta? Odeš na tu i tu TV, ne kažeš mi, kod tog i tog voditelja kome si poslužio kao “dokaz” demokratičnosti i još kažeš šta slušaš! Pa šta? Pa misliš li da će oni koji te mrze sad da te vole što slušaš njihovu muziku ili će ti oni koji te vole to zameriti i shvatiti kao pokušaj populizma? Ma nema veze nego, vidi…

 

NEMAČKA POMOĆ: Bajkama o ogromnoj pomoći Nemaca dodajem jednu istinitu priču. Veliki stručnjak za PR iz SPD-a dođe u kabinet da nam sedam dana drži kurs za džabe. U jednom trenutku kaže – vi kao članovi stranke i najbliži saradnici… Mi kažemo – niko od nas nije u stranci. Čovek gleda, ne veruje, prekine kurs i ode kod Zorana. Vrati se i kaže – ja ovakav slučaj nisam imao u karijeri! A her Đinđić kaže – članska karta ne znači ništa. Ja u ove ljude imam više poverenja nego u neke članove. Dugo mu je trebalo da to svari.

Na protestima uoči 5. oktobra, na Brankovom mostu, kad je policajac udario Zorana pendrekom, u bežanju od razjarene mase u uniformama pala sam i iščašila rame. Tada sam već radila za Reuters, a Ružica i Zoran su posle nekoliko dana došli kod mene da me posete.

Ipak, mislim da je moj povratak novinarstvu doživeo kao neku vrstu izdaje. Kad god bismo se viđali otkad je postao premijer – službeno jednom mesečno za intervju – prvo bi pitao – kako u Reutersu? Ima para? Više nego ovde sigurno, rekla bih mu.

 

KRAJ: Poslednji intervju za Reuters radili smo početkom februara 2003. Do tada su me kolege više puta zvale da pitaju znam li je li bio neki pokušaj atentata ili da mi kažu da ima informacija da mu se sprema ubistvo i sl. Svaki put bih ga pozvala i rekla mu to. Uvek bi se nasmejao i rekao da im poručim da ne brinu.

Tog 4. februara 2003. bilo je drugačije.

Na kraju službenog dela, kad sam isključila snimanje, pitala sam ga brine li za svoju bezbednost jer su se u poslednje vreme glasine utišale. Nikad ga nisam videla da tako izgubi živce. “Hajde, još i ti! Svi ste mi se popeli s tim pitanjima. Morao sam da se preselim na Dedinje. Dosta mi je toga. Ako nekog hoće da ubiju, ubiće ga. Ubili su Kenedija. misliš li ti da Vlada sve kontroliše u ovoj državi? Dosta mi je tih priča!”

Zaćutala sam, ne što ne bih imala nešto da kažem nego zato što u tom trenutku nisam mogla da razumem fatalizam koji nikada nije pokazivao.

Marta 12, u 12:35, ako se ne varam, dogodilo se. Rekla sam u redakciji da nema šanse da su ga ubili, samo je ranjen, sigurno, preživeće, borac je. Nije imao šansi da se bori.

Godinu dana posle napustila sam novinarstvo. Vratila sam mu se deset godina nakon njegovog smaknuća. I eto, sećam se svega. I nedostaje.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Novo razmatranje o Jugoslaviji Dimitrije Boarov: Novo razmatranje o Jugoslaviji

    Iako je praktično nestala još pre 27 godina, Jugoslavija očigledno ponovo provocira istraživanja i izjašnjavanja u Srbiji.

  • Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra" Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra"

    Kao i u samoj Rusiji, tako i u Srbiji stogodišnjica Velike oktobarske revolucije (7. novembra 1917) oficijelno praktično nije ni spomenuta iako je poredak “socijalizma”, zasnovan na tekovinama ovog epohalnog događaja 20. stoleća, i kod nas trajao skoro pola veka.

  • Dimitrije Boarov: Kako iskoristiti svetski oporavak Dimitrije Boarov: Kako iskoristiti svetski oporavak

    U poslednjem, novembarskom broju MAT-a (Makroekonomske analize i trendovi) skreće se pažnja na činjenicu da najnoviji MMF-ov pregled svetskih ekonomskih kretanja donosi za iduću godinu niz optimističnih poruka i pozitivnih iznenađenja – to jest, da globalna ekonomija hvata zalet i da oporavak ide željenim pravcem i intenzitetom, stimulisan investicijama, trgovinom i industrijskom proizvodnjom.

  • Nenad Živković: O nelagodi u kulturi Nenad Živković: O nelagodi u kulturi

    Srbija je na svom putu u slavu, večnost i Evropsku uniju zaglavljena ne samo u političkom i emotivnom glibu nerešenog statusa svoje kolevke već i u patetičnim izlučevinama droba severno od svog srca – šta je kome bliže, predmet ili organ; ona je još više, čini se beznadežno, potonula u sopstvenu nesposobnost da se suoči s neophodnošću da se menja zaistinski, temeljno i iznutra, kako bi uopšte postojala.

  • Dimitrije Boarov: Koliko je nastradala poljoprivreda Dimitrije Boarov: Koliko je nastradala poljoprivreda

    Nakon ovogodišnje strahovite suše bilo je jesenas različitih procena o visini štete koju je pretrpela naša poljoprivreda.

  • Jelka Jovanović: Roditelji ili krvnici Jelka Jovanović: Roditelji ili krvnici

    Teška optužba? Možda, posebno što nije reč o psihopatama koje zlostavljaju svoju decu na sve zamislive i nezamislive načine.

  • Vladimir Gligorov: Kineska i ruska ulaganja Vladimir Gligorov: Kineska i ruska ulaganja

    Zemlje koje imaju suficite u razmeni sa svetom moraju da ih ulože u inostranstvu. Zašto ne kod kuće? To nije pitanje lišeno smisla, ali onda naravno ne bi bilo tih suficita.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije festival nauke bmw