12.03.2017 Beograd

Julijana Mojsilović: O Đinđiću, 14 godina posle - Prijatelj i šef

Julijana Mojsilović: O Đinđiću, 14 godina posle - Prijatelj i šef
Godine kućnog prijateljstva i rada sa Zoranom Đinđićem nešto je što bi svačiji život činilo mudrijim, slobodarskijim, duhovitijim, jednostavno – punijim. Ja sam tu sreću imala i danas – nakon toliko godina od njegovog smaknuća – poznanstvo i rad s njim najveći su mi ponos u karijeri

Upoznali smo se nakon što je izabran za odbornika Demokratske stranke na “mom” Vračaru. Posredovao je zajednički prijatelj i kolega koga sam molila da me predstavi mom odborniku. Čvrst stisak ruke i širok osmeh značili su mnogo toga, ali pre svega – ovo je pravi lik na tada, a i sada – užasnoj političkoj sceni u Srbiji, još kratko vreme delu Jugoslavije.

Druženje političara i novinara, naravno, treba da bude na distanci koju oboje, ako su pametni, prihvate i poštuju. Sa Zoranom je dugo godina bilo tako. O svemu smo pričali i “off the record”, pomagao mi je da znam i ono što nije za objavljivanje, ali mi je značilo za razumevanje i analizu političkih događaja.

Za medije za koje sam radila dok je on pokušavao da promeni zemlju objavljivala sam, naravno, samo oficijelni deo razgovora. Nikada nije tražio autorizaciju – nešto što je za današnje političare nezamislivo – čast retkim izuzecima. I kad god bih se vratila s ratišta, morala bih da mu pričam kako je tamo, šta se stvarno događa na terenu.

A onda je postao gradonačelnik u mom rodnom gradu i u avionu na povratku iz Londona, gde je bio gost, a ja izveštač Associated Pressa, pao je dogovor da pređem kod njega i bavim se medijima.

 

KABINET: Zoranov kabinet su činili uglavnom ljudi koje do tada nisam poznavala – neki iz raznih profesija, neki članovi stranke – naravno, osim njegove dugogodišnje sekretarice i saradnice Biljane Stankov. Kliknuli smo na jedan. Odlazak u Stari dvor ujutru bio je radostan, atmosfera opuštena, bez obzira na to koliko je teško bilo raditi u neprijateljskom okruženju na republičkom nivou.

Nije postojao neki strogi kod za oblačenje, ali se sećam da je jednog dana, kada ga nismo očekivali, banuo, pogledao me (u farmerkama i duksu) i rekao – je l’ ovo sportski dan? Otišla sam da se upristojim.

Pisanje saopštenja i komunikacija s medijima (osim Studija B i još nekih) bili su pakao. Posle jednog, koje sam poslala, u Politici – u kojoj sam provela svojih prvih 10-ak godina novinarskog staža – objavljen je faksimil i komentar u kojem sam nazvana – izvesna Julijana Mojsilović. Zafrkavanju u kabinetu nije bilo kraja danima.

 

OLBRAJTOVA, KLINTON, PUTIN: Medlin Olbrajt je želela da se sastane sa Zoranom u vreme posete Beogradu. Pitamo šta da odgovorimo njenom kabinetu, a on kaže – može ako donese ček na one beogradske pare zarobljene sankcijama. Stigne odgovor da je kratko vreme, da je to procedura i da državna sekretarka ovog puta nema vremena. Zoranov odgovor je bio – ne može jer ima unapred preuzete obaveze! Toliko o stranom plaćeniku i špijunu. Nije baš bilo diplomatski, ali jeste hrabro. Ona mu to nikada nije oprostila.

A na doručku u Beloj kući pričao mi je kako je u razgovoru shvatio da Hilari Klinton o Balkanu zna mnogo više od Bila. Zoran mu je ispričao kako je grad izlepljen plakatima na kojima Klinton drži njega na ramenima, što baš i nije zgodno – parodija vlasti na poster Đinđića sa sinom Lukom na ramenima – a Klinton je odgovorio – super, moj lik u Beogradu! Svaka propaganda je dobra! Baš je poznavao Balkan!

Jednom ruskom visokom funkcioneru rekao je na sastanku: “Ako nastavite da podržavate Miloševića, jednog dana kada dođemo na vlast, a doći ćemo sigurno, vaša ambasada će se svesti na nivo onih u nekim bivšim zemljama pod vašim uticajem.”

Malo kasnije, već kao premijer, pričali su mi neki od prisutnih, u poseti Moskvi kod Vladimira Putina, koji je prvo bio oduševljen što su gotovo svi u delegaciji, pa i Zoran, razgovor počeli na ruskom, da bi se kasnije nastavio uz prevođenje, nakon priče o nekim ruskim oligarsima Putin je rekao – pa izgleda da ih vi sve poznajete. Zoran je odgovorio – pa da, zato smo sad došli da upoznamo vas.

 

ORAO: Deljenje vlasti sa Srpskim pokretom obnove nikad nije bilo lako. Do kulminacije je došlo kad je DS uz pomoć kabineta, tokom noći, angažovao alpiniste i na vrh Starog dvora umesto ranije skinute petokrake vratio kopiju pozlaćenog orla, koji tu stajao do 1945. Originalnu petokraku Zoran je poslao u Muzej revolucije, a kopiju iz čamca pustio niz Dunav ili Savu, ne sećam se baš.

SPO je teško podneo tu “podvalu” jer je ideja bila zajednička, ali se oni nisu baš trudili oko sprovođenja – pristalice DS-zlatari orla su pozlatili bez nadoknade, a alpinisti bez nadoknade postavili. Svađa je kulminirala kad je SPO pozvao policiju. Na kraju se sve dobro završilo, a ja u tog orla i danas gledam kao u nešto što će zauvek imati i moj mali pečat.

 

IZBACIVANJE: Naravno, svađali smo se mi. Dolazi on jednog jutra i izdiktira šta treba da uradimo – između ostalog, da kontaktiramo najmanje desetak ljudi. Svi se bacimo na to, odradimo ono što je bilo izvodljivo, da bi on u pet po podne promenio ideju i tražio nešto drugo. Kažemo mu da nismo stigli ni ovo, a on kaže – kad niste, zaboravite, sad radite ovo! Ja mu tada nasamo kažem da ako njegov mozak radi 300 na sat, moj radi nekih 150 i da to treba da ima u vidu. Nasmejao se glasno i rekao – pa potrči! Kao što je u šali govorio da onaj koji se ne penje po dva stepenika odjednom ne može da radi s njim. Nikada nije govorio – za mene.

Kad sam mu rekla da je jedan gradski funkcioner DS traži po tadašnjih 5.000 maraka za građevinsku dozvolu, odgovorio je da je već čuo da dotični to radi i – smenio ga.

A kada su zajedničkim snagama SPO i SPS odlučili da njega smene, pitala sam – ne boriš se? Ne, ne mogu da slušam kako su u Gradu svi lopovi, a da iz toga ne izađem. Izašli smo tako što smo u crnim kesama za smeće noću iznosili dokumentaciju u kola i prenosili je u sedište stranke. Smejali smo se situaciji na kraju XX veka u kojoj vodeća opoziciona stranka i vladajuća u Gradu krišom iseljava gradonačelnikove kancelarije. Ako je glasanje za smenu bilo demokratsko, rastanak sigurno nije.

 

STRANKA: Ceo kabinet je, naravno, prešao da radi u stranci. Meni je, kao funkcionerki u Gradu, ponuđeno da ostanem i radim za v. d. gradonačelnika isti posao jer sam bila nestranački kadar. Zahvalila sam se, a kazna je bila – nema plate šest meseci, na šta je po zakonu funkcioner imao pravo (jer sam odbila ponuđeni posao). Bila je to ponuda koja se nije mogla prihvatiti.

I tako – u punom sastavu – iz Starog dvora u Krunsku. Nas 5-6 delilo je sobu u potkrovlju, svako sa svojim zaduženjima, a između nas i Zoranove kancelarije bila je uvek pripravna Biljana.

Neću reći ništa novo ako kažem da je Zoran imao prirodni talenat za komunikaciju s medijima, ali da nije uvek slušao savet – nije. Vrtim ja kanale i na jednoj od televizija za izbegavanje – Zoran. Nisam imala pojma. I, između ostalog, kaže da sluša i Cecu i Džeja! Sutradan bukvalno preskočim Biljanu, uletim u kabinet i kažem – jesi li ti normalan? Šta je bilo sad? Pa, kako šta? Odeš na tu i tu TV, ne kažeš mi, kod tog i tog voditelja kome si poslužio kao “dokaz” demokratičnosti i još kažeš šta slušaš! Pa šta? Pa misliš li da će oni koji te mrze sad da te vole što slušaš njihovu muziku ili će ti oni koji te vole to zameriti i shvatiti kao pokušaj populizma? Ma nema veze nego, vidi…

 

NEMAČKA POMOĆ: Bajkama o ogromnoj pomoći Nemaca dodajem jednu istinitu priču. Veliki stručnjak za PR iz SPD-a dođe u kabinet da nam sedam dana drži kurs za džabe. U jednom trenutku kaže – vi kao članovi stranke i najbliži saradnici… Mi kažemo – niko od nas nije u stranci. Čovek gleda, ne veruje, prekine kurs i ode kod Zorana. Vrati se i kaže – ja ovakav slučaj nisam imao u karijeri! A her Đinđić kaže – članska karta ne znači ništa. Ja u ove ljude imam više poverenja nego u neke članove. Dugo mu je trebalo da to svari.

Na protestima uoči 5. oktobra, na Brankovom mostu, kad je policajac udario Zorana pendrekom, u bežanju od razjarene mase u uniformama pala sam i iščašila rame. Tada sam već radila za Reuters, a Ružica i Zoran su posle nekoliko dana došli kod mene da me posete.

Ipak, mislim da je moj povratak novinarstvu doživeo kao neku vrstu izdaje. Kad god bismo se viđali otkad je postao premijer – službeno jednom mesečno za intervju – prvo bi pitao – kako u Reutersu? Ima para? Više nego ovde sigurno, rekla bih mu.

 

KRAJ: Poslednji intervju za Reuters radili smo početkom februara 2003. Do tada su me kolege više puta zvale da pitaju znam li je li bio neki pokušaj atentata ili da mi kažu da ima informacija da mu se sprema ubistvo i sl. Svaki put bih ga pozvala i rekla mu to. Uvek bi se nasmejao i rekao da im poručim da ne brinu.

Tog 4. februara 2003. bilo je drugačije.

Na kraju službenog dela, kad sam isključila snimanje, pitala sam ga brine li za svoju bezbednost jer su se u poslednje vreme glasine utišale. Nikad ga nisam videla da tako izgubi živce. “Hajde, još i ti! Svi ste mi se popeli s tim pitanjima. Morao sam da se preselim na Dedinje. Dosta mi je toga. Ako nekog hoće da ubiju, ubiće ga. Ubili su Kenedija. misliš li ti da Vlada sve kontroliše u ovoj državi? Dosta mi je tih priča!”

Zaćutala sam, ne što ne bih imala nešto da kažem nego zato što u tom trenutku nisam mogla da razumem fatalizam koji nikada nije pokazivao.

Marta 12, u 12:35, ako se ne varam, dogodilo se. Rekla sam u redakciji da nema šanse da su ga ubili, samo je ranjen, sigurno, preživeće, borac je. Nije imao šansi da se bori.

Godinu dana posle napustila sam novinarstvo. Vratila sam mu se deset godina nakon njegovog smaknuća. I eto, sećam se svega. I nedostaje.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Momčilo Pantelić: Sve manje nevinih Momčilo Pantelić: Sve manje nevinih

    Zlatna olimpijska medalja u hokeju najveća je pobeda Rusa posle američkih predsedničkih izbora 2016.

  • Momčilo Pantelić: Glasovi ne poznaju granice Momčilo Pantelić: Glasovi ne poznaju granice

    Birači raznih sorti ovih dana dosežu domete pevača belosvetskih hitova. I njihovi skromni glasovi, takoreći glasići, kao da više ne poznaju granice.

  • Erik Gordi: Univerzitetski štrajk - zašto, kako i šta Erik Gordi: Univerzitetski štrajk - zašto, kako i šta

    Već dve sedmice zaposleni na univerzitetima širom Velike Britanije su u štrajku, koji sigurno ide u treću nedelju, pa ako ne dođe do rešenja, onda možda i u četvrtu. Događaj predstavlja najmasovniji pokret zaposlenih na britanskim univerzitetima u istoriji i prvu takvu uspešnu akciju za mnogo godina

  • Nebojša Pešić: Posmrtno pljačkanje sirotinje Nebojša Pešić: Posmrtno pljačkanje sirotinje

    Od svih skandaloznih vesti po kojima se Srbija razlikuje od ostatka sveta, čini se da je najskandaloznija bila ona iz Niša o posmrtnom pljačkanju sirotinje. Radna grupa koja je kontrolisala poslovanje niškog JKP “Gorica”, koje održava tamošnje groblje, ustanovila je da su takozvani socijalni slučajevi, odnosno siromašni ljudi, sahranjivani u ćebadima i sanducima sklepanim od dasaka iako je Grad Niš iz budžeta plaćao po 24.000 dinara za pogrebnu opremu i sahranu dostojnu čoveka.

  • Dimitrije Boarov: Daleko je pravna država Dimitrije Boarov: Daleko je pravna država

    Izveštaj o radu sudova u 2017. godini, koji je prošle sedmice na skupu u Palati “Srbija” podneo Dragomir Milojević, predsednik Vrhovnog kasacionog suda, iako pozitivno ocenjuje izvesne pomake u našoj sudskoj praksi, ipak potvrđuje rašireno uverenje da je naš sudski sistem i dalje nedovoljno efikasan i spor, da su sudovi pretrpani sporovima i da je u Srbiji parnica sve više – to jest da su u prethodne dve godine naši sudovi primili “milion i trista hiljada predmeta više nego što je bilo očekivano”.

  • Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti

    Dok se ovde raspredaju priče treba li Kosovo da ostane “naš, a svetski” zamrznuti konflikt, smenila su se dva drastično različita zagrevanja na jednom od najdugotrajnijih zamrznutih konflikata – na Korejskom poluostrvu. U prvom, donedavnom – samo što se nije izmetnuo u vreli konflikt, i to nuklearni, a u drugom, ovih dana – počelo je diplomatsko otopljavanje odnosa koje budi nade u postepeno nekonfliktno odmrzavanje tog relikta Hladnog rata.

  • Andrej Zarević: Hoće li biti rata Andrej Zarević: Hoće li biti rata

    Svet se, naoko, odjednom suočio ne s jednim već sa dva rata – diplomatskim i trgovinskim. Zapad i Rusija su se, ne može se reći neočekivano, upustili u masovno proterivanje diplomata posle afere “Skripalj”. Trgovinski rat, takođe ne neočekivano, tiho se rasplamsava preteći da uništi ono malo optimizma u svetskoj privredi.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw