Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni
12.12.2018 Beograd

Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni

Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni
Pre 22 godine koleginica S. Č. je, izveštavajući sa protesta tadašnje opozicije – slične današnjoj i po idejnoj šarolikosti i po organizacionim ne/sposobnostima – napisala da se na kišoviti i hladni Đurđic okupilo tridesetak hiljada ljudi.

Direktiva u tadašnjoj Politici ekspres, političkom tabloidu vladajuće vrhuške, bila je jasna – šačica huligana, a u nešto blažoj verziji “šačica slučajnih prolaznika”, što joj je urednik i sugerisao.

“Poslušala” je i napisala otprilike “ispred sedišta DS u Kolarčevoj sinoć se okupila šačica prolaznika sa 30.000 kišobrana”. Nije prošlo, naravno, bio je tu pravovremeni Tanjug da se zaustavi na “šačici”, kao i većina tadašnjih medija, uglavnom državnih, koji su iz dana u dan obaveštavali javnost o nepočinstvima opozicije.

Čemu reminiscencija na, mnogima sada izgleda, divne dane nade i poleta, kada se dobar deo Beograda, a i priličan deo Srbije, bunio protiv notorne izborne krađe? Prosto, kako kaže znameniti grafit, sve je isto, samo njega nema. Mada ima drugog vlastodršca sa još razuđenijom medijskom podrškom i strašnom logistikom u vidu stranačke armije uvek spremne. Neformalne vojske predsednika Srbije i Srpske napredne strane Aleksandra Vučića, koji se, uprkos nezabeleženoj političkoj moći, sa većim žarom nego ondašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević verbalno obračunava sa demonstrantima, u ovom slučaju sa ljudima koji su se u subotu okupili u Beogradu na protestu “stop krvavim košuljama”.

Povod je nedavni težak napad u Kruševcu na jednog od opozicionih prvaka Borka Stefanovića i jedini zahtev je – stop krvavim košuljama, stop batinašima koji, poneti pravovernošću ili nalogom, tuku bez milosti i bez bojazni od posledica. Po žrtvu. I bez straha da će biti kažnjeni.

Nije, dabome, na platou ispred Filozofskog fakulteta bilo 30.000 “kišobrana”, ali jeste bilo hiljade ljudi koji su, u znak protesta, prošetali gradskim ulicama do parlamenta, koji je u međuvremenu postao leglo političke nekulture, blago rečeno, kao i do javnog servisa RTS. Javni servis nije ni nalik nekadašnjoj u svakom smislu ubitačnoj beogradskoj televiziji, ali jeste kao i ona zabran za iole ozbiljnije kritičko mišljenje i izveštavanje; posebice je zabran za opoziciju, koja samo incidentno prolazi kroz etar. Sa skupštinskih sednica, primerice, na kojima ne može da zastupa stavove građana koji su je birali (narodne poslanike).

No, tu je Studio B, u međuvremenu privatizovani, koji se bez pardona obračunava sa aktuelnim “huliganima”. Dakle, liči. Isuviše. Doda li se tome da sem nedostajućih krvavih ratova u regionu odavno nisu bili zaoštreniji odnosi Srbije sa susedima sa prostora bivše SFRJ, kockice se slažu u sumorni mozaik straha i beznađa, koji postaje znakovitiji ako prvi čovek Srbije kaže: “Može i pet miliona da vas se skupi, nijedan zahtev neću da ispunim”. Iako je, zasad, samo jedan na dnevnom redu.

A izbori, naravno, zavise od njegove dobre (?) volje. I medija koji skaču i pre njegovog miga. I onih operativaca s metalnim štanglama.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
E-pretplata
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Očarani razočaranjem Mijat Lakićević: Očarani razočaranjem

    Oni kao hoće da nas prime, a mi kao hoćemo da uđemo. Ovom rečenicom – parafrazirajući onog vojnika iz rata u Sloveniji početkom devedesetih – sve češće se na opozicionoj sceni kvalifikuje proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Drugim rečima – niti Srbija hoće zaista da uđe u Evropsku uniju niti EU hoće da primi Srbiju.

  • Dimitrije Boarov: Katastar kao usko grlo Dimitrije Boarov: Katastar kao usko grlo

    Stiče se utisak da se RGZ navikao na birokratsku supremaciju nad vlasništvom (jer tamo gde se o vlasništvu navodno konačno odlučuje, tamo je moć i sve drugo što uz nju ide), a na drugoj strani, i Vladi odgovara hronični svojinski nered u kojem poslednju reč može, u svakom ad hoc slučaju, imati najviša izvršna vlast

  • Dimitrije Boarov: Čari "finansijskih instrumenata" Dimitrije Boarov: Čari "finansijskih instrumenata"

    Stičem utisak da je Vlada Srbije otkrila čari “finansijskih instrumenata” kojima se poskrivećki može dolivati novac poreskih obveznika u državne firme, što upućuje na zaključak da ništa nije skupo kada treba “lakirati” njene poslovne poteze kako bi vladajuća “politika uspeha” ostala nenarušena.

  • Vladimir Gligorov: 100 evra Vladimir Gligorov: 100 evra

    Nije sporno da srpske vlasti nisu podelile (gotovo) svima po 100 evra s ciljem da se umanji siromaštvo ili nejednakost već zato da bi bolje prošli na izborima. To, međutim, ne znači da ta mera nije uticala na društvenu nejednakost.

  • Vladimir Gligorov: Državne plate Vladimir Gligorov: Državne plate

    Kako to već biva, povećanje plata u javnom sektoru sledeće godine najavljeno je, naravno, kao redak svetski uspeh. Malo koja druga zemlja će u tome uspeti, a najverovatnije nijedna. Jer, čini se da je tvrdnja da nemaju prostora u budžetu.

  • Ivan Jovanović: Nove i stare normalnosti Ivan Jovanović: Nove i stare normalnosti

    Koliko smo puta čuli kovanicu “nova normalnost” u poslednjih nekoliko meseci? Verovatno previše. Uostalom, anglosaksonski izraz “new normal” zvuči rogobatno kad se prevede. Maltene kao što rogobatno zvuči i njegova suština navikavanja na odvikavanje od nekakvog stare “normalnosti”. A tu normalnost ostatak sveta živi sedamdesetak, a mi u Srbiji tačno dvadeset godina.

  • Dimitrije Boarov: Smena putem unapređenja Dimitrije Boarov: Smena putem unapređenja

    Vučić je prebacivanjem Dačića u Narodnu skupštinu i nastavkom koalicije sa SPS-om verovatno jeftino dobio i ono što mu je izgleda najvažnije – podršku socijalista na budućim predsedničkim izborima u proleće 2022. godine

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
No? istraživa?a 2020
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side