Jelka Jovanović: Kampovi naših duša
25.03.2020 Beograd

Jelka Jovanović: Kampovi naših duša

Jelka Jovanović: Kampovi naših duša
Zaista su potresne fotografije i priče povratnika, građana Srbije koji su ovih sedmica izbegli iz drugih zemalja i posle neizvesnih putešestvija smešteni u kamp-karantin kod Subotice. Neljudski, nehigijenski, hladan, bez tople vode...

E sad, deo čitalaca će, kao i deo ljudi inače, reći “pa šta, tako im i treba, što nisu sedeli tamo?” Drugi deo će osetiti tugu, treći bes, a najmanje će biti onih koji će se setiti da je taj prihvatni centar ono što nudimo izbeglicama koje zovemo migranti, uz poruku da smo dobri kad ih smeštamo tamo. I malo će se njih setiti da ti ljudi koje sada preziremo iz inostranstva šalju u zemlju “doznake”, novac koji čini važan deo ovdašnje ekonomije, čak i kad se sliva na privatne račune njihovih manje srećnih rođaka.

Kao što će se srazmerno malo ljudi setiti da su stariji od 65 godina naši očevi, majke, tetke, susedi, možda malo dosadni u redovna vremena – kao što će svi biti svojim potomcima! – ali oni koji su gajili i svoju decu i decu svoje dece, i koji, brižni, uvek nađu neki dinar i kada zavlada teška oskudica, koji uvek imaju toplu reč, čak i kad su naši namćori. I da, sada jesu najugroženiji, ali ne samo zbog toga što najteže podnose koronavirus već što su nam postali hodajuća opasnost i, da se ne lažemo, veliki teret.

Napokon, mnogi se neće setiti da su neki od tih očeva i majki bukvalno beskućnici i da ih čak ni policija ne tera iz njihovih “domova” pod vedrim nebom, svesna valjda da je njihov pravi dom negde gde ne mogu da kroče nogom, a da su prihvatilišta već prepuna. Možda su, naravno, odrasli beskućnici sami krivi što su to postali, ali ko nije kriv za nešto i može drugome da sudi bez suda i podržava tako surove kazne života. Pa i ako su stariji možda i krivi, šta su deca bez doma skrivila, zar su zaslužili da budu beskućnici? Mogu li svi mali “uličari”, kako ih običan svet najčešće doživljava, u Svratište, da se okrepe, umiju, poigraju kao sva druga deca.

“Pada prvi sneg”, kako je lepo Rani mraz pevao, ne sluteći da će se to dogoditi 24. marta 2020. i da će prvi – bar prvi beogradski – sneg hladne i neudobne “postelje” beskućnika učiniti još hladnijim i vlažnijim. I da će imati još manje onih koji se o njima staraju jer je ova nacija, kao i sve druge u svetu, zauzeta staranjem o sebi. Svetu se, kao u apokaliptičnom Pekićevom “Besnilu”, dogodio virus koji nije u stanju da savlada odmah, a u strahu za sopstveni život, drugi se lako zaboravljaju, često olako.

Naravno, ko ne brine o sebi, ne može ni o drugima. Naravno, mnogi imaju tek nešto više od beskućnika, nesiguran krov nad glavom. Mnogi su bez posla, a mnogi će ostati bez posla i prihoda. Najnesrećnije su Anja s Novog Beograda, koja je u jednoj noći izgubila roditelje, brata i dom – progutala ih je vatra – i devojčica Anamarija, koja nije preživela zemljotres u Zagrebu.

Ali, da ne budemo nakraj srca, na sreću, mnogi će, zatočeni u svoja četiri zida, imati vremena da razmisle i o migrantima, i o povratnicima, i o starijima, i o beskućnicima, i o Anji i njenoj porodici koje nema, i o zagrebačkim stradalnicima, Anamariji i njenoj porodici... I mnogi će tapšati lekarima, sestrama, farmaceutima, prodavačicama, “tetkicama”, poštarima, policajcima i vojnicima...

Jer, onaj subotički kamp i svi kampovi i karantini sveta ne moraju biti kampovi naših duša.

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nikola Lunić: Brat Li Nikola Lunić: Brat Li

    Li Venliang, oftalmolog iz Vuhana, umro je 7. februara ove godine od posledica koronavirusne upale pluća. On je prvi pokušao javno da upozori na zabrinjavajući broj virusnih infekcija koje mogu da prerastu kontrolisane uslove. Međutim, na samom početku virusne infekcije Komunistička partija Kine odlučila je da to ipak sakrije od domaće i svetske javnosti, a dr Li je bio ukoren i prisiljen da potpiše izjavu kako su njegovi stavovi neosnovani i predstavljaju nezakonitu glasinu

  • Momčilo Pantelić: Čoveče, ne ljubi se Momčilo Pantelić: Čoveče, ne ljubi se

    Dok se velike sile nadmeću kako da preurede svet po svom ukusu, novi globalni poredak zavela je minijaturna, nevidljiva avetinja – koronavirus. Presekla je globalizaciju i izazvala zatvaranje granica više od Donalda Trampa, mlavi otpore svojoj svemoći jednostavnije od Vladimira Putina i Si Đinpinga, dodatno umanjuje neophodnu dozu jedinstva u EU i sve njih inspiriše da se međusobno optužuju za njegovu iznenadnu najezdu.

  • Vladimir Gligorov: Tri zablude Vladimir Gligorov: Tri zablude

    Evropska ekonomska zajednica, pa potom Evropska unija uticale su na diktatorske ili autokratske režime, desne ili leve (da ne ulazim u detaljnije karakterizacije) na taj način što su nudile proces evropeizacije.

  • Dimitrije Boarov: Sukob oko Komercijalne banke Dimitrije Boarov: Sukob oko Komercijalne banke

    Nije to baš često u Vučićevoj Srbiji da u javnost prodru veoma različiti pogledi državnih funkcionera na neko krupno privredno pitanje, kao što je sada slučaj u prodaji ili odustajanju od prodaje Komercijalne banke u Beogradu.

  • Dimitrije Boarov: Posle koronavirusa Dimitrije Boarov: Posle koronavirusa

    Iako “korona kriza” još nije širom sveta došla do svojih krajnjih granica i nanela sve moguće štete i mnogobrojne ljudske žrtve, u svetskom javnom mnjenju već se tu i tamo postavlja pitanje da li će ova pandemija ostaviti neke trajne posledice ili će se politički i ekonomski trendovi na planeti nastaviti tamo gde su prekinuti pre nekoliko sedmica, sa osnovnim ciljem da se nadoknadi propušteno?

  • Aleksandra Bosnić Đurić: Više od cenzure Aleksandra Bosnić Đurić: Više od cenzure

    Paradoksalno ali istinito, posao cenzora u svim vremenima i svim sistemima nikada nije bio lak. U krajnjem skoru uvek je bivao osujećen, a sizifovski napori i nalogodavaca i izvođača radova po pravilu su završavali tako što su i jedni i drugi, nakon izvesnog vremena, bivali izloženi javnoj osudi i stubu srama.

  • Nadežda Gaće: Teorije zavere ili život u zaverama Nadežda Gaće: Teorije zavere ili život u zaverama

    “To što sam paranoičan ne znači i da me niko ne juri”, odavno je ovo prepričavano, više kao štos, ali kako vreme prolazi i kako kanali informisanja postaju ne samo svima dostupni nego i otvoreni za sve “autore” – sve je primenljivije.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side