Jelka Jovanović: Bolna neprijatnost
10.04.2019 Beograd

Jelka Jovanović: Bolna neprijatnost

Jelka Jovanović: Bolna neprijatnost
Sa distance, sa ironijom koja je ponekad na granici crnog humora, Kapuščinjski slika “božansku carevinu”, u kojoj jedna jedina ličnost odlučuje o svemu, piše Ljubica Rosić u pogovoru knjige “Car” (u Poljskoj objavljena 1978, u Srbiji 2018. u produkciji “Samizdata” B92) poljskog novinara i pisca Rišarda Kapuščinjskog, koju je prevela do savršenstva.

Ljubica Rosić u pogovoru citira još nekoliko svedočenja koja je autor dobio iz najbližeg kruga dvoranina Hajla Selasija, kao ovo: “...mišljenje je u ono vreme bilo bolna neprijatnost, čak mučna defektnost, a svetli i visoki gospodar, u svojoj neprestanoj brizi za dobro i ugodnost podanika, uvek je nastojao da ih zaštiti od neprijatnosti i defektnosti”.

Tom njenom izboru dodajmo još jedan: “Reći ću otvoreno, plemeniti gospodar više je voleo loše ministre. Više ih je voleo zato što je naš gospodar voleo da predstavlja pozitivan kontrast. A kako bi mogao da predstavlja pozitivan kontrast ako je okružen dobrim ministrima? Narod bi izgubio orijentaciju...”

Gornji citati su prikaz iz prve ruke poslednjih decenija vladavine etiopskog cara Hajla Selasija, na osnovu zapažanja njegovih najbližih saradnika, podanika, sluga, svejedno, jer apsolutistička monarhija trpi svako od tih zaduženja. O kojima, jasno, odlučuje, sam monarh. O postavljenju i kraju mandata, životu i smrti nameštenika.

Srbija nije monarhija i bilo bi netačno reći da nema izbore i institucije koje iz/glasavanjem biraju i postavljaju funkcionere, a onda i činovnike. Nije ovo Afrika pre pola veka već Evropa na kraju druge decenije prvog veka trećeg milenijuma. Srbija nije monarhija i nema vrhovnu ličnost koja je vlasna o svemu da odlučuje. Srbija je republika u kojoj su tri vlasti ravnopravne, parlament kao najviše predstavničko i zakonodavno telo, Vlada i predsednik kao predstavnici izvršne vlasti, te sudska, kao samostalna po slovu Ustava i zakona. I četvrta, kontrolna, u vidu nezavisnih institucija.

Pa ipak, već se godinama stiče utisak, a posebno posle poslednjih predsedničkih izbora, da se sve odluke donose samo na jednom mestu. I ne samo na jednom mestu nego da ih donosi samo jedna ličnost. O tome ne svedoče samo posmatrači koji mogu biti, a često i jesu, pristrasni, već i direktni učesnici u igri odlučivanja, najbliži državni i partijski saradnici koji uvek naglašavaju da će – predsednik odlučiti. O vanrednim izborima, o problemu građana zaduženih u švajcarskim francima... Ili o Kosovu.

Može biti da je utisak pogrešan, da predsednik Srbije sledi Ustav i Zakon, a da greše oni koji ga okružuju prepuštajući njemu da prelomi kad se mora. A on, šta će, lomi! Može biti i da mediji blagonakloni vlasti čine predsedniku medveđu uslugu preuveličavajući njegov značaj. Napokon, može biti da i opozicija greši kad misli da o svemu u zemlji Srbiji danas odlučuje jedan čovek. Možda su, na kraju, svi koji misle malo drugačije neprijatni i defektni. Problem je, međutim, što je to nemoguće razlučiti, uprkos činjenici da u Srbiji zakonito radi više hiljada medija, uz sijaset društvenih mreža i alternativnih izvora obaveštavanja. Izvesno je jedino da je sve to zajedno “bolna neprijatnost” koja prerasta u sve izgledniji sukob pristalica i protivnika.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje

    Ovo što sada gledamo pokazuje da se Aleksandar Vučić trudi da prikaže da se kod Donalda Trampa zapravo ništa bitno nije dogodilo, što je u suprotnosti s navodno “istorijskim karakterom” dogovora sa SAD, kako je to “pismo o namerama”, koje je sa SAD pompezno potpisano, kvalifikovala sama provladina štampa.

  • Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori

    Srpska privredna politika sve se više oslanja na državna ulaganja i potrošnju, što je verovatno suprotno od pravca kojim bi trebalo da ide.

  • Dimitrije Boarov: Mladi lideri Dimitrije Boarov: Mladi lideri

    Među mladim ljudima ima rođenih lidera i vrednica, ali se ovo društvo u promovisanju ličnosti ne vodi fundamentalnim već uglavnom političkim kriterijumima.

  • Nadežda Gaće: 30. avgust Nadežda Gaće: 30. avgust

    Tridesetog avgusta 1963. Hruščov i Kenedi su uspostavili “crveni telefon” u strahu od nuklearnog rata, i time započeli eru, doduše neiskrene, međusobne saradnje dva suštinski suprotna koncepta upravljanja supersilama, koji su se jasno odslikali i na globalna kretanja.

  • Momčilo Pantelić: Porodična politika Momčilo Pantelić: Porodična politika

    Distancirajte se! Ova antipandemijska zapovest mnoge od nas primorala je na svakojaka odricanja, ali retko koga toliko da se odrekne radnog mesta i raskine poslovnu vezu uprkos nepomućenom, čak maksimalizovanom uzajamnom poverenju.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto

    Srbija je, boreći se da reši pitanje krupnih državnih firmi, preko “strateškog političkog partnerstva” uspela da privuče strane investitore, ali se tako uplela u složenu matricu geopolitičkih odnosa, zbog čega je sada u poziciji da bilo kakve promene srpske spoljne politike mogu imati veoma visoku ekonomsku cenu.

  • Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu

    Kad bi se sa stihom Branka Miljkovića “ubi me prejaka reč” bar donekle poistovetili i političari, mnogi među njima već ne bi bili među nama. U ovdašnjoj verbalnoj tiraniji, uglavnom odozgo nadole, ispraćaja na onaj svet bilo bi napretek, a ovih dana, začudo, i u savremenoj, a sve više “balkanizovanoj” Americi.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side