Jelka Jovanović: Bolna neprijatnost
10.04.2019 Beograd

Jelka Jovanović: Bolna neprijatnost

Jelka Jovanović: Bolna neprijatnost
Sa distance, sa ironijom koja je ponekad na granici crnog humora, Kapuščinjski slika “božansku carevinu”, u kojoj jedna jedina ličnost odlučuje o svemu, piše Ljubica Rosić u pogovoru knjige “Car” (u Poljskoj objavljena 1978, u Srbiji 2018. u produkciji “Samizdata” B92) poljskog novinara i pisca Rišarda Kapuščinjskog, koju je prevela do savršenstva.

Ljubica Rosić u pogovoru citira još nekoliko svedočenja koja je autor dobio iz najbližeg kruga dvoranina Hajla Selasija, kao ovo: “...mišljenje je u ono vreme bilo bolna neprijatnost, čak mučna defektnost, a svetli i visoki gospodar, u svojoj neprestanoj brizi za dobro i ugodnost podanika, uvek je nastojao da ih zaštiti od neprijatnosti i defektnosti”.

Tom njenom izboru dodajmo još jedan: “Reći ću otvoreno, plemeniti gospodar više je voleo loše ministre. Više ih je voleo zato što je naš gospodar voleo da predstavlja pozitivan kontrast. A kako bi mogao da predstavlja pozitivan kontrast ako je okružen dobrim ministrima? Narod bi izgubio orijentaciju...”

Gornji citati su prikaz iz prve ruke poslednjih decenija vladavine etiopskog cara Hajla Selasija, na osnovu zapažanja njegovih najbližih saradnika, podanika, sluga, svejedno, jer apsolutistička monarhija trpi svako od tih zaduženja. O kojima, jasno, odlučuje, sam monarh. O postavljenju i kraju mandata, životu i smrti nameštenika.

Srbija nije monarhija i bilo bi netačno reći da nema izbore i institucije koje iz/glasavanjem biraju i postavljaju funkcionere, a onda i činovnike. Nije ovo Afrika pre pola veka već Evropa na kraju druge decenije prvog veka trećeg milenijuma. Srbija nije monarhija i nema vrhovnu ličnost koja je vlasna o svemu da odlučuje. Srbija je republika u kojoj su tri vlasti ravnopravne, parlament kao najviše predstavničko i zakonodavno telo, Vlada i predsednik kao predstavnici izvršne vlasti, te sudska, kao samostalna po slovu Ustava i zakona. I četvrta, kontrolna, u vidu nezavisnih institucija.

Pa ipak, već se godinama stiče utisak, a posebno posle poslednjih predsedničkih izbora, da se sve odluke donose samo na jednom mestu. I ne samo na jednom mestu nego da ih donosi samo jedna ličnost. O tome ne svedoče samo posmatrači koji mogu biti, a često i jesu, pristrasni, već i direktni učesnici u igri odlučivanja, najbliži državni i partijski saradnici koji uvek naglašavaju da će – predsednik odlučiti. O vanrednim izborima, o problemu građana zaduženih u švajcarskim francima... Ili o Kosovu.

Može biti da je utisak pogrešan, da predsednik Srbije sledi Ustav i Zakon, a da greše oni koji ga okružuju prepuštajući njemu da prelomi kad se mora. A on, šta će, lomi! Može biti i da mediji blagonakloni vlasti čine predsedniku medveđu uslugu preuveličavajući njegov značaj. Napokon, može biti da i opozicija greši kad misli da o svemu u zemlji Srbiji danas odlučuje jedan čovek. Možda su, na kraju, svi koji misle malo drugačije neprijatni i defektni. Problem je, međutim, što je to nemoguće razlučiti, uprkos činjenici da u Srbiji zakonito radi više hiljada medija, uz sijaset društvenih mreža i alternativnih izvora obaveštavanja. Izvesno je jedino da je sve to zajedno “bolna neprijatnost” koja prerasta u sve izgledniji sukob pristalica i protivnika.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
E-pretplata
Pročitajte i...
  • Nadežda Gaće: Stvarno... a šta posle? Nadežda Gaće: Stvarno... a šta posle?

    Stvarno je naslov eseja Ibera Vedrina, bivšeg ministra inostranih poslova Francuske, objavljenog u ovom broju Novog magazina, publikovanog pandemijskog juna 2020, u kojem se bavi pitanjem šta posle Korone? Mnogo je razmišljanja na tu temu, ali kod Vedrina postoji meni inspirativna postavka.

  • Mijat Lakićević: Očarani razočaranjem Mijat Lakićević: Očarani razočaranjem

    Oni kao hoće da nas prime, a mi kao hoćemo da uđemo. Ovom rečenicom – parafrazirajući onog vojnika iz rata u Sloveniji početkom devedesetih – sve češće se na opozicionoj sceni kvalifikuje proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Drugim rečima – niti Srbija hoće zaista da uđe u Evropsku uniju niti EU hoće da primi Srbiju.

  • Dimitrije Boarov: Katastar kao usko grlo Dimitrije Boarov: Katastar kao usko grlo

    Stiče se utisak da se RGZ navikao na birokratsku supremaciju nad vlasništvom (jer tamo gde se o vlasništvu navodno konačno odlučuje, tamo je moć i sve drugo što uz nju ide), a na drugoj strani, i Vladi odgovara hronični svojinski nered u kojem poslednju reč može, u svakom ad hoc slučaju, imati najviša izvršna vlast

  • Dimitrije Boarov: Čari "finansijskih instrumenata" Dimitrije Boarov: Čari "finansijskih instrumenata"

    Stičem utisak da je Vlada Srbije otkrila čari “finansijskih instrumenata” kojima se poskrivećki može dolivati novac poreskih obveznika u državne firme, što upućuje na zaključak da ništa nije skupo kada treba “lakirati” njene poslovne poteze kako bi vladajuća “politika uspeha” ostala nenarušena.

  • Vladimir Gligorov: 100 evra Vladimir Gligorov: 100 evra

    Nije sporno da srpske vlasti nisu podelile (gotovo) svima po 100 evra s ciljem da se umanji siromaštvo ili nejednakost već zato da bi bolje prošli na izborima. To, međutim, ne znači da ta mera nije uticala na društvenu nejednakost.

  • Vladimir Gligorov: Državne plate Vladimir Gligorov: Državne plate

    Kako to već biva, povećanje plata u javnom sektoru sledeće godine najavljeno je, naravno, kao redak svetski uspeh. Malo koja druga zemlja će u tome uspeti, a najverovatnije nijedna. Jer, čini se da je tvrdnja da nemaju prostora u budžetu.

  • Momčilo Pantelić: Magija prazne stolice Momčilo Pantelić: Magija prazne stolice

    Izborno nadmetanje u Americi dodatno se rasplamsalo gašenjem života legendarne članice Vrhovnog suda Rut Bejder Ginsburg (87). Predsednik Donald Tramp i njegov izazivač Džo Bajden u izvesnoj meri su postali taoci njene zaostavštine.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
No? istraživa?a 2020
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side