13.07.2017 Beograd

Ivan Ninić: Kad će “srpski Sanader”?

Ivan Ninić: Kad će “srpski Sanader”? Foto: prtscr ytb
“Prima socijalnu pomoć 7.000 dinara i nema šta da jede, a uplatio stranci 650.000 dinara” – ovako su 2015. godine izveštavali mediji o donatoru SPS.

Identitet ovog “fanatika” ostao je, naravno, tajna i dan-danas. Zbog imidža Srbije tako je i najbolje. Ginisova knjiga rekorda ne beleži osobu koja je 7,7 godina bila uspešna u “gladovanju”. Jer to je precizan vremenski period “posebnog” režima ishrane u okviru kojeg je bilo moguće uštedeti doniranu sumu novca. Zamislite da se, tim povodom, u Beograd sjate vodeći svetski mediji. Kako im objasniti neobjašnjivo? Kojim eksperimentom dokazati da jedan “socijalista” može 93 meseca da preživi glad? Možete li da zamislite Ivicu Dačića kako ovakav fenomen ubedljivo pravda pred publikom CNN, BBC ili Nacionalne geografije? Nema sumnje da bi Dačić bio veoma uspešan u tom poduhvatu. Zasenio bi čak i sve svoje političke neistomišljenike.

Međutim, samo dve godine kasnije istorija se ponavlja. Sada je u istom sosu i aktuelni predsednik države i SNS Aleksandar Vučić. Njegovu ovogodišnju izbornu kampanju podržalo je oko 7.000 građana i svi oni donirali su po 40.000 dinara. Doduše, bilo je i onih koji su donirali 39.600 dinara. Pun iznos donacije su morali da “okrnje” za 400 dinara zbog bankarske provizije. Ukupan prihod SNS od “priloga fizičkih lica” je “dobacio” do 274 miliona dinara. Na spisku donatora su zabeleženi i korisnici socijalne pomoći. Drugim rečima, donacije su uplaćivale i osobe koje ostvaruju jedini mesečni prihod od oko 8.000 dinara. Računica je jasna – ko preskoči ručak imaće novca za voljenu partiju. Drugim rečima, ko istinski voli svoju partiju, ne mora baš svakog dana da ruča! Zar ne? Ako jedan socijalista može da “gladuje” 93 meseca, onda prosečan naprednjak može bez problema da “izgura” 5 meseci.

Za razliku od SPS i SNS, utisak je opšti da donatori kampanje Vuka Jeremića nijedan dan nisu “gladovali”. Nema, bar za sada, podataka da su Jeremića “pogurali” korisnici socijalne pomoći. On je u kampanji prikupio 224 miliona dinara zahvaljujući pojedinačnim uplatama primljenim od 400 građana. Jeremić je sam sebe donirao, a na spisku su njegova uža familija i bliski saradnici. Optimistično zvuči u prvi mah, međutim, i ovde “pravo” poreklo novca ostaje misterija. Ipak, ne treba isključiti mogućnosti da su i Jeremićevi simpatizeri redukovali režim ishrane. Jer “odvajanje od usta” je legitimno, ali pod uslovom da su usta vaša, a ne tuđa.

Sofisticirani srpski ili balkanski model finansiranja partija glatko možemo da patentiramo i da izvozimo u svet. Inovativni smo u tome, zato valja pokušati. Možda se naš pelcer “primi” u Švajcarskoj, Švedskoj, Norveškoj, Finskoj, Kanadi... Doduše, ima tu samo jedan “mali” problem – građani ovih država će, ukoliko primene naš recept, izvesno izgubiti socijalnu pomoć. Teško da će izbeći i krivičnu odgovornost. I onda, naravno, dolazimo do zaključka da je “srpski” model ipak najuspešniji u Srbiji? Smetnju ne predstavlja ni to što je za prikrivanje finansijera stranačkih aktivnosti zaprećena kazna zatvora do šest godina.

Neko će reći da je loš zakon, ali to nije tačno. Zakon je dobar, samo se ne primenjuje. Od njegovog usvajanja 2011. pa do danas niko nije krivično osuđen. Gde je zapelo? Čini se da ovakav sistem odgovara svakoj političkoj stranci. Stranke se smenjuju na vlasti, ali sistem ostaje isti. Budžetski novac za redovno finansiranje političke kampanje je skroman. Stvarni troškovi “strančarenja” su višestruko veći od legalnih prihoda. Praksa je to pokazala. Ne tako davno Goranu Kneževiću, eksfunkcioneru DS, u sefu jedne banke pronađeno je 160.000 evra. Nakon hapšenja Knežević je tvrdio da je to stranački novac, a njegove tvrdnje DS je oštro demantovao. Kasnije, kada je pravosnažno oslobođen, stranka mu je tražila novac nazad. On, naravno, novac nije želeo da vrati, tvrdeći da će lično novac “vratiti donatorima”. Imena donatora nikada nije javno saopštio. Dakle, novac koji u radu stranke zafali lako i na “kreativan” način nadomeste iz “sive zone”. Prave se fiktivni ugovori, “šteluju” mali i veliki tenderi, isplaćuju dotacije i subvencije, odobravaju krediti... Ono što rade “veliki” šefovi na višem nivou vlasti, to rade “mali” na nižem nivou vlasti. Nekome je merak da za svoju partiju “kraducka” kroz asfaltiranje koridora, a nekome kroz nekategorisane seoske puteve. Jer, sve zavisi od mogućnosti i iskustva. Kroz takve aranžmane, po običaju, deo budžetskog novca vraća se političkoj stranci. Koliko smo puta samo mogli da vidimo da se po meri određenog tajkuna donose zakoni, uredbe i pravilnici, pa čak i sudske presude. Slučajevi Rodoljuba Radulovića, poznatijeg kao Miša Banana, i Darka Šarića potvrđuju da čak i novac od narko-tržišta na kraju završi u slamaricama političkih stranaka. Ceo problem nastane onda kada “prljav” novac ili deo tog novca ne može da se prikaže kao legalan prihod političke stranke. Tada na scenu stupaju gorespomenuti fiktivni “donatori” i pomažu stranci da “upumpa” novac u legalne tokove.

U takvoj partijskoj akciji se, bez dileme, zloupotrebljavaju korisnici socijalne pomoći. Iako je reč o egzistencijalno ugroženim osobama, skromnog imovnog stanja i obrazovanja, svi oni učestvuju u izvršenju krivičnog dela. Uglavnom ih partijske kolege teše rečima – “bez brige, ovo svi rade”. Nisu daleko od istine i nije za utehu, ali valja istaći da ništa bolja situacija nije ni u našem “komšiluku”. Isti model finansiranja političkih stranaka karakterističan je za ceo Balkan. Za razliku od Srbije, u Hrvatskoj je partijska slamarica HDZ“rašivena” u sudskom postupku. Ono što se u Srbiji još toleriše, pravosuđe Hrvatske je procesuiralo. Nakon silaska sa funkcije bivši hrvatski premijer Ivo Sanader se preselio na optuženičku klupu. U jednom od postupaka Sanader se tereti da je preko firme Fimi media izvukao oko 10 miliona evra. Od toga je oko 4 miliona evra završilo u “crnom fondu” HDZ. Reč je o modelu izvlačenja novca preko marketinških usluga. Korisnici stvarnih, ali i fiktivnih usluga na “štelovanim” tenderima bile su državne firme i institucije u Hrvatskoj. Svaku transakciju iz “crnog fonda” blagajnica HDZ-a je uredno beležila u svesci koju je pre istrage zakopala u svojoj bašti. Najbliži Sanaderovi savetnici su pred sudom tvrdili da su nosili torbe s novcem lično njemu.

Nije slučajno to što u Srbiji godinama provejava enigma ko će i kada postati “srpski Sanader”?! Valjda to neće biti ovi korisnici socijalne pomoći koji “gladuju” zato što bezrezervno vole svoju partiju? Ali svako čudo je moguće u Srbiji.

 

Biografija

Autor je diplomirani pravnik i radi u advokatskoj kancelariji u Novom Sadu. Bio je konsultant Misije OEBS, osnivač je i izvršni direktor NVO “Centar za vladavinu prava”. Radio je u Narodnoj skupštini, Ministarstvu privrede i Agenciji za privatizaciju. Bavio se novinarskim pozivom (2009-2013).

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Ime i zamrznuti konflikti Vladimir Gligorov: Ime i zamrznuti konflikti

    Ivica Dačić je zapretio da će promeniti zvanično, za Srbiju, ime Makedonije u Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, “kako je zove ceo svet”, kaže on. Ovo drugo nije tačno, ali nije zapravo preterano važno.

  • Vladimir Gligorov: Slobodna trgovina Vladimir Gligorov: Slobodna trgovina

    Pre 200 godina objavljena su Načela političke ekonomije Davida Rikarda. Savremeni, u smislu današnji, interes je najviše za njegovo zalaganje za slobodnu trgovinu. I uopšte, za njegovu teoriju spoljne trgovine.

  • Dimitrije Boarov: "Naša zemlja" i stranci Dimitrije Boarov: "Naša zemlja" i stranci

    Nakon isprazne rasprave o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu u Skupštini Srbije, postavlja se krupno pitanje – zašto ova prilika nije iskorišćena da se doista utvrdi čemu služi prohibicija prometa obradivog zemljišta kojoj će biti izloženi državljani zemalja članica Evropske unije i zašto se baš njima, faktički, u narednih deset godina zabranjuje da učestvuju u neminovnom procesu ukrupnjavanja poseda u zemlji u kojoj prosečan vlasnik ima njivu od samo četiri hektara?

  • Aleksandar Simić: Nekad i sad Aleksandar Simić: Nekad i sad

    Mislim da nisam još pošao ni u osnovnu školu, kada sam prvi put osetio duboku nostalgiju za "dobrim starim vremenima".

  • Dimitrije Boarov: Drveni filozofi Dimitrije Boarov: Drveni filozofi

    Konačno stupanje famozne švedske industrije nameštaja Ikea na srpsko tržište, putem otvaranja velike robne kuće u Beogradu protekle sedmice, ponovo je u javnosti pokrenulo pitanje nije li u naše dvorište Vlada Srbije pripustila konkurenta koji će potpuno uništiti domaću drvnu industriju, a posebno onaj njen deo koji proizvodi nameštaj.

  • Vladimir Gligorov: Javni dug, bankrotstvo i održivost Vladimir Gligorov: Javni dug, bankrotstvo i održivost

    Šta znači kada se kaže da je država pred bankrotstvom? I kako se to ispoljava? Jedan je slučaj kada vlasti cene da je bolje da ne izvršavaju obaveze prema poveriocima nego da dodatno oporezuju.

  • Dimitrije Boarov: Tabela profitne uspešnosti Dimitrije Boarov: Tabela profitne uspešnosti

    U nekim novinama primetio sam da se u prvih deset kompanija po visini profita, prošle, 2016. godine, u Srbiji probilo Javno komunalno preduzeće Beogradske elektrane.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side Vinarija Milovanovic