07.02.2019 Beograd

Igor Mihaljević: Loši đaci na poligrafu

Igor Mihaljević: Loši đaci na poligrafu
Izborni apstinenti i oni koji to po prirodi nisu, ali misle da će im samonametnuta politička izolacija sačuvati zdravlje i raspoloženje, odluku da ne učestvuju u kreiranju svog života najčešće pravdaju sintagmom da su “svi oni isti”.

Oko polovine registrovanih srpskih birača ne glasa i tu nakanu svako brani na svoj način; jedni čekaju neukaljanog kandidata/kinju vrednog njihovog glasa, drugi su izgubili nadu da će nešto fundamentalno promeniti, treći su opijeni idejom o magičnoj kontroli izbora koju izvode strani centri moći i finansija, četvrti su idealisti koji u ponudi ne vide opipljive političke ideologije, peti imaju preča posla nedeljom od jutra do mraka. No, većina njih će vam reći da su ipak “svi oni isti” i taj argument je, na prvi pogled, teško oboriti.

 

Pre svega zato što već potrošeni politički lideri jesu isti kada govorimo o shvatanju politike kao oruđu za sticanje novca, uticaja, materijalnog zbrinjavanja voljenih ili izbegavanja krivične odgovornosti. Iz tog ugla stvarno liče jedni drugima kao jaja u korpi i taj korupcijski mehanizam, koji na momente izgleda kao nacionalni usud, glavni je razlog zašto građani i građanke Srbije danas masovno šetaju ulicama. Žele da se konačno stavi tačka na toksičnu političku korupciju zbog koje se građani dele na one prvog, drugog ili trećeg reda. Zato i emigriraju na nivou egzodusa, a pare su, za veliku većinu, tek na drugom mestu spiska razloga.

U prilog tezi da su “svi isti” ide i činjenica da se stanje u zemlji i režim predsednika Aleksandra Vučića otvoreno i često porede sa onim iz vremena Slobodana Miloševića. Tačno je da su neki elementi dva režima identični, da ima podudarnosti u sferi nepotizma, medijske manipulacije i stavljanja ličnih i partijskih interesa ispred građanskih, te da su institucije totalno razorene i podređene vlasti. A ipak, danas u bivšoj Jugoslaviji ne traje rat, barem ne vođen vatrenim oružjem. Srbija nije pod ekonomskim sankcijama, dinar je veštački stabilan, ali i dalje stabilan, naš pasoš bez viza može da nas odvede u skoro celu Evropu i zanimljive delove sveta. Vrlo važno, za razliku od Miloševića, Aleksandar Vučić mora da se izbori sa internetom i telefonima s kamerama visoke rezolucije, zbog čega će stvarno ući u istoriju kao prvi srpski vladar kome su internet botovi bili važan stub opstanka na vrhu zemlje u kojoj je oko polovine populacije bukvalno ili funkcionalno nepismeno.

Krunski dokaz teoriji da političari ipak nisu svi isti mogli bi da ponude novinari koji su imali priliku da, milom ili silom, rade u medijima pod blažom ili jačom kontrolom različitih vlasti, od Miloševića do Vučića. Zbog tog iskustva imam kolosalan problem da zainteresovanima objasnim zašto mi “nedostaje” Slobodan Milošević.

U medijima pod kontrolom Slobodana Miloševića znala su se pravila igre. Nije bilo lažne ljubaznosti i obećanja u ime etike, demokratije, ljudskih prava i ostalih “graždanskih” tričarija. Radi se ovako i ovako, ako nećeš – dobićeš pisaćom mašinom po glavi, pa šut u zadnjicu i marš na ulicu. Vučićevi mediji, oni umiveni, nemaju tako jasna pravila igre. Kod njih načelno možete biti časni, ali u praksi ništa ne radi kako ste zamislili. Na papiru čista demokratija i visoki standardi, a na terenu diktat bezumlja. To dovodi do dubokih podela unutar redakcija, ljudi se fizički raspadaju zbog stresa i teško obolevaju, apsurdni konflikti su deo svakodnevice i to je recept koji savršeno odgovara režimu, po najvišoj ceni za profesiju i živote onih koji se njome bave. Obesmišljava se izgovorena i napisana reč, dok ste kod Miloševića mogli bar da se gorko nasmejete kada pročitate ili čujete notorne gluposti koje su širili njegovi mediji.

Poraznije od toga, “nedostaje” mi Slobodan Milošević zato što je njegova vojska u odelima stvarno verovala da čini pravu stvar. Rekli bi vam da su pametniji i veće patriote od vas i prošli bi na poligrafu. Kakvi god bili, a bili su morbidni i odvratni, ipak se radilo o ljudima koji su imali prave diplome, rukovodili firmama i kombinatima tokom socijalizma, imali relativno jaka uverenja i partiju koja je stvarno – partija. Bili su teži za srušiti, ali u povoljnijim društvenim uslovima.

Vojnici Aleksandra Vučića znaju da imaju lažne diplome i titule. Svesni su da nikada nisu vodili ni mesnu zajednicu, kamoli ministarstvo. Nosioci projekta osvete loših đaka do tančina osećaju svoju nesposobnost da se izbore za položaj u društvu za koji misle da im pripada, u uslovima pravičnim i jednakim za sve, zbog čega su patološki osetljivi i osvetoljubivi. Nemaju politička ubeđenja i pripadajuću moralnu vertikalu, nisu eksperti koji mogu da zarade za hleb bez stranke, pa svakog dana preko odabranih medija moraju više da lažu sebe nego građane i građanke. Imaju apsolutno sve, ali su i dalje nervozni i satire ih spoznaja da su bez partije niko i ništa. To proizvodi ogromnu frustraciju i fatalnu ranjivost na duhovito ismevanje. Kako se protesti budu pojačavali, možemo očekivati još gnusnije i kriminalnije napade uperene protiv svakoga kome obraz ne služi za brisanje cipela, a glava da bi nosio kapu.

 

Igor Mihaljević (1976) novinar je i muzičar iz Novog Sada. Radio je u novosadskom listu Dnevnik i Omladinskom O radiju Radio-televizije Vojvodine. Posle političke čistke na vojvođanskom javnom servisu, samostalno radi i objavljuje na veb-stranici znastizasto.com.

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Vladimir Gligorov: Sledeća kriza Vladimir Gligorov: Sledeća kriza

    Američka centralna banka želi da normalizuje monetarnu politiku. Ovo je praktično promena monetarnog režima, i to ne onog koji je uspostavljen posle 2008, kada je njena kamatna stopa, ona koju zaračunava centralna banka, spuštena na nulu.

  • Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina

    Nema sličnosti, reklo bi se, između francuskih Žutih prsluka, Bregzita, uspona Donalda Trampa, rasta Kine, širenja Rusije, međunarodnog rejtinga EU i strateškog lelujanja Srbije.

  • Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena

    Novogodišnji i božićni praznici tek što su prošli, a imali smo dve vesti koje su nas rastužile. Paradoksalno, otišle su dve legende srpske kulture iako jedan od njih nije bio ličnost iz kulture: jedna je Marko Nikolić, a druga Dragoslav Šekularac, verovatno prva sportska pop-kulturna ikona i prvi jugoslovenski sportista čija popularnost beše tolika da je dobio i film o sebi, “Šeki snima, pazi se” Marijana Vajde iz 1962.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side