06.03.2018 London

Erik Gordi: Univerzitetski štrajk - zašto, kako i šta

Erik Gordi: Univerzitetski štrajk - zašto, kako i šta Foto: prtscr ytb
Već dve sedmice zaposleni na univerzitetima širom Velike Britanije su u štrajku, koji sigurno ide u treću nedelju, pa ako ne dođe do rešenja, onda možda i u četvrtu. Događaj predstavlja najmasovniji pokret zaposlenih na britanskim univerzitetima u istoriji i prvu takvu uspešnu akciju za mnogo godina

Povod za štrajk je predlog organizacije univerzitetskih poslodavaca Universities UK (UUK) o velikim promenama u penzijskom sistemu. Prema tom predlogu, prosečan univerzitetski radnik bi pretrpeo smanjenje penzije od 40 odstoili u proseku oko 10.000 funti godišnje. UUK opravdava plan procenom da penzijskom fondu preti deficit, mada je ta procena krajnje sporna: zasad fond ima suficit, a deficit je predviđen u slučaju da se dese stvari koje su vrlo malo verovatne (npr. da plate rastu redovno i da svi univerziteti bankrotiraju u isto vreme). Zbog čudnog obrazloženja postavilo se pitanje jesu li namere UUK-a iskrene i imaju li možda drugu motivaciju za to što, u praksi, prebacuju institucionalni kreditni rizik sa samih institucija na zaposlene.

 

PRVE DVE NEDELJE: Plan je naišao na veliki otpor među zaposlenima na univerzitetima, pa kada je organizacija poslodavaca odbila nastavak pregovora, 88 odsto članova univerzitetskog sindikata glasalo je za štrajk. Protest zaposlenih počeoje 22. februara i još traje.

Već krajem drugog dana štrajka došloje do pomaka: organizacija poslodavaca zatražila je nastavak pregovora, a kad su oni počeli, pristala je na posredovanje medijatora. Brzina ishoda ukazuje ne samo na to da su poslodavci bili iznenađeni masovnošću i jačinom štrajka nego da su bili svesni i štetnosti sukoba. Mogli su nastaviti pregovore i pristati na medijaciju ranije, da nisu bili ubeđeni da mogu izdejstvovati smanjenje penzija zbog slabe sindikalne organizacije.

Imali su razloga da očekuju da će reakcija sindikata biti slaba. Poslednjih 10 godina poslodavci su uspeli da daju povišice plata ispod nivoa inflacije, što efektivno znači smanjenje, uglavnom zbog toga što većina članova sindikata ili nije podržala štrajkače ili nije bila dovoljno motivisanada uopšte glasa o štrajku (po zakonu mora većina od najmanje 50 odsto članova za izglasavanjeobustaverada).

Ovog puta su univerzitetski šefovi ti koji su bili nejedinstveni. Od rektora 61 univerziteta koji učestvuju u štrajku, 17 njih su otvoreno stali na stranu štrajkača. Nagli preokret organizacije poslodavaca u pravcu fleksibilnosti sugeriše da jenesloga veća od ispoljene.Sve se više čini da je organizacija UniverzitetaUK precenila svoju moć i preterala sa inicijativom koju je ogromna većina zaposlenih odbacila. Nije trebalo mnogo vremena da postane očigledno kako je ovaj spor uvećao već postojeće tenzije između naučnika i univerzitetskih uprava koje će nadživeti ovaj štrajk, a možda i trajno promeniti odnos snaga u akademskim ustanovama.

Poslodavci su očekivali da će studenti stati na stranu uprave i kriviti nastavnike za prekid nastave. Umesto toga, studenti su pokazali velikusolidarnost sa štrajkačima, učestvuju u manifestacijama, organizuju čaj i ručkove za štrajkače i na dva univerziteta (Liverpul i UCL) zauzeli su i okupirali rektorske kancelarije u znak protesta. I na sve to, kao posledicu marketizacijeuniverziteta studenti seorganizuju kao potrošači, pa traže nadoknadu školarine za dane bez nastave, što povećava pritisak na poslodavce.

Neočekivani uspeh sindikalne akcije doveo je do preporoda univerzitetskog sindikata. Ova naizgled uspavana organizacija dobila je za prvih nedelju dana štrajka 3.000 novih članova, među kojima suljudi koji se nikad nisu učlanili u sindikat ili učestvovali u ovakvim manifestacijama.

 

ŠTASE VAS TIČE: Čitaoci će se pitati šta se njih tiče jedna radnička akcija u dalekoj Britaniji, gde ljudi uživaju u radnim uslovima koji su neuporedivo bolji od lokalnih. Ne pitaju se bez razloga, ali ipak nijerečo čistoj egzotici. Ovo što vidimo sada jedna je od nizaeskalacija u dugom procesudiktata marketingakoji je nametnut univerzitetima (kao što je nametnut zdravstvenom sistemu, pošti, lokalnoj samoupravi, stambenom sistemu, itd.) odozgo, iz ideoloških razloga. Svaki eksperiment s marketizacijom javnih dobara će, ako uspe (a možda i ako ne uspe) kad-tad stići do vas.

Čini se da ovde ipak nijerečsamo o novcu. Članovi našeg sindikata nisu glasali za štrajk kada je bilo u pitanju efektivno smanjenje plata, a ovog puta jesu. Tačno je da su ljudi ustali da brane svoju sigurnost u budućnosti, ali jačina ovog odjeka sugeriše da su uočili da napad na penzijski sistem predstavlja deo većeg napada na svrhu i identitet univerziteta i na položaj znanja u društvu. Političari koji govore da je “svima dosta eksperata” (kao što je rekao ministar MajklGouvna referendumuo Bregzitu) i univerzitetski rukovodioci koji usmeravaju prihod od povećanih školarina na špekulaciju nekretninom povezani su delovi sveobuhvatne preorijentacije društvenog kapitala uprivatne tokove.

Inače su raniji neuspesi sa štrajkovima očekivani. Ljudi iz akademskog sveta su (za izuzetke znate iz čitanki) uglavnom nesigurni, uplašeni, tihi i veoma poslušni.

Što duže traje štrajk, organizacija poslodavaca se pokazuje sve slabijom i nekredibilnijom,te zahtevi zaposlenih i studenata postaju sve radikalniji. Penzije su dale konkretan povod za štrajk, ali razgovori su prešli na teme koje se tiču ne samo novca nego i suštinskog karaktera univerziteta – od uprave se traži odgovornost, traži se ponovno uvođenje demokratije pri izboru uprave i veća autonomija od stranačke politike. Jasno je svima da ako pobeda u ovom sporu znači izbegavanje veštački proizvedene krize, uslovi koji su proizveli krizu su u vladinom insistiranju na marketizaciji svega i svačega, pa i univerziteta.

Obustava rada dokazuje da bez naučnihradnika univerzitet ne postoji. Bez ovakve uprave i te kako postoji. Ta činjenica otvara pitanja zašto postoji univerzitet i za koga – pitanja koja dugo nisu postavljena, a trebalo bida budu kakodruštvo ne bi bilo zapostavljeno.

 

*Erik Gordi je profesor na UCL, Koledž univerzitetu u Londonu, na katedri za Jugoistočne evropske politike

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 6.03.2018, 22:28h Slobodan (1)

    U Britaniji su digli glas profesori univerziteta, a kod nas kada su digli glas prosvetari, plate im nisu bile povecane od strane Borisa Tadica. Isti je slucaj i danas.

Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Minimalne plate Vladimir Gligorov: Minimalne plate

    Mislio sam da možda ima smisla videti kako stoje stvari s minimalnim platama u grupi balkanskih zemalja uz Austriju (AT) i Mađarsku (HU). Podaci za Srbiju (RS), Makedoniju (MK), Bugarsku (BG), Rumuniju (RO), Hrvatsku (HR), kao i za Albaniju (AL) i Crnu Goru (ME), uglavnom su dostupni, a u manjoj meri i za Bosnu i Hercegovinu (BA) i Kosovo (XK). Valja imati u vidu da su minimalne plate u većini zemalja, osim u Austriji u kojoj ih nema, uglavnom oko 40 odsto prosečne plate.

  • Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama

    Nakon što je fudbalski klub “Crvena zvezda”, uz pomoć Fudbalskog saveza Srbije i još ko zna koga drugog, dobio priliku da u proteklu subotu, a ne u četvrtak, kada su svi drugi ligaši igrali poslednje takmičarsko kolo, pompezno u Beogradu proslavi zvanično 28. titulu prvaka (nezvanično 29. titulu), došlo je do očekivane “demonstracije navijačke sile”, sa bakljadom i paljenjem autobusa u kojem su likovali fudbaleri našeg šampiona.

  • Nadežda Gaće: U susret prošlosti Nadežda Gaće: U susret prošlosti

    Da mi na Balkanu konzumiramo previše prošlosti, opšte je mesto i nekako ko god to pomene … bilo da su to, na primer, Ambasadori Norveške ili Nemačke, bilo da su predsednici Hrvatske, BiH i Srbije na sastanku u Mostaru, bilo da su to privrednici regiona na učestalim sastancima na kojima žele, ne negirajući prošlost, da grade budućnost regiona na zajedničkim interesima – stalno nam se ipak vraća prošlost kao kost u grlu. Naravno, niko ne misli da se prošlost sme zaboraviti i svi se slažu da se nevinim žrtvama i žrtvama nepravdi bilo koje vrste mora odati počast.

  • Dimitrije Boarov: Malinari i oružari Dimitrije Boarov: Malinari i oružari

    Mada nemam preciznu statistiku, mislim da za poslednjih dvadeset godina nije prošla nijedna, a da “malinari” i “oružari” Srbije nisu organizovali javne proteste i štrajkove.

  • Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije

    Vulin ima pravo na svoje mišljenje, ali državna politika je nešto drugo. To je rekla Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije, povodom jedne izjave “ministra vojnog”. U ovom kontekstu nevažno je šta je “Aleksandar drugi” rekao – važna je premijerkina “percepcija” – ali, u najkraćem, iz (polu)rečenice Sema Fabricija, šefa evropskog predstavništva u Beogradu, da je “Kosovo ključno za EU”, Vulin je izvukao zaključak da u tom slučaju “Srbija treba da nastavi svojim putem”.

  • Momčilo Pantelić: Par, raspar Momčilo Pantelić: Par, raspar

    Najzad smo doživeli da svetska vest dana bude događaj koji nas ne zabrinjava i podseća na vremena kad smo rasli uz bajke.

  • Dragan Varagić: Zašto živimo u vremenu tabloidnih medija? Dragan Varagić: Zašto živimo u vremenu tabloidnih medija?

    Da bi danas medij opstao kao “najveći” i time zaradio najviše sredstava – najbrži, najjednostavniji i najjeftiniji način da se to postigne jeste kreiranjem tabloidnog medija.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side