Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti
06.01.2020 Beograd

Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Foto: Novi magazin / Zoran Raš
Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

Karakter čoveka često ocenjujemo u skladu s njegovim integritetom, dok se snaga države ceni ne po broju vojnika ili balističkih raketa nego upravo po integritetu njenih institucija, po broju visoko plasiranih univerziteta na Šangajskoj listi ili broju dobitnika Nobelove nagrade. Nema mnogo zemalja u svetu u kojima bi se pokrenula demokratska procedura za opoziv predsednika, kao što je to učinjeno u SAD, na samu pojavu sumnje da predsednik Tramp stavlja lični interes ispred nacionalnog. Od naših nejakih institucija tako nešto ne možemo ni očekivati, posebno u situaciji kada se u kontinuitetu nalaze na političkom tržištu.

A partija s najvećim političkim legitimitetom, po pravilu, ima veći interes za udomljavanje svojih zaslužnih poslušnika nego za izgradnju institucionalnog kapaciteta. Takva situacija podseća na čuvenu pesmu grupe ABBA “The Winner Takes It All”.

 

AUTISTIČNE POLITIKE: Imajući u vidu iskustva koalicionih trgovina, ne treba se čuditi što se u Srbiji čak i nezavisne institucije percipiraju kao politički plen. A jednom kad se plen osvoji, politikanti smatraju da su nad institucijom dobili imperijum, odnosno vlast nad životom i smrću kakvu je stari Rim dodeljivao imperatorima. I upravo tako se ponašaju čelni ljudi pojedinih institucija i ministarstava, sprovodeći autističnu politiku koju mogu slobodno kreirati u segmentima u kojima se ne sukobljavaju sa vizijom legitimnog lidera. Ono što niti jedna vlada u Srbiji nije uspela, jeste puna integracija Vladinih institucija i sposobnosti.

Nažalost, svaka institucija kojoj je određen budžetski razdeo feudalistički razmatra i rešava isključivo probleme iz sopstvene nadležnosti, bez imalo sluha za koordinaciju i saradnju. Moglo bi se čak analizirati koliko se bilo koja dobra namera za integrativnim procesima opstruira od same vladajuće garniture, ko god i kad god ona upravljala državnim aparatom. Takvim ponašanjem gube se sinergija, finansijska sredstva, ali i vizija budućnosti, a dobija se samo nedodirljiva fotelja koja po principu “plave krvi” ostaje u određenoj političkoj partiji.

U takvoj vrsti feudalizacije institucija ne treba se čuditi partikularnim vizijama i, sledstveno tome, formalnim strategijama koje se donose najviše radi poštovanja međunarodnih normi i pomalo isprazne, ali zahvalne retorike namenjene isključivo unutrašnjoj političkoj sceni. Stoga se opravdano pitamo gde je tu interes društva u celini ? I kako shvatiti da, na primer, Ministarstvo odbrane uopšte nije percipiralo bezbednosni rizik kontrole malog i lakog oružja, što je uglavnom u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, te ga u izradi Strategije nacionalne bezbednosti nije ni razmatralo.

Zauzvrat, Ministarstvo unutrašnjih poslova se u izradi Strategije kontrole malog i lakog oružja za period 2019-2024. nije referenciralo na Strategiju nacionalne bezbednosti, propuštajući tako priliku da se uradi hijerarhijski niz strateških dokumenata, bar u oblasti bezbednosti. Ipak, najveći problem u donošenju strateških dokumenata ne predstavljaju same strategije već akcioni planovi za sprovođenje tih strategija jer se zadaci i finansiranje istih moraju interresorno usaglašavati, a to je u praksi često neizvodljivo.

Posebno je zanimljiva percepcija donosilaca odluka prema bezbednosnim izazovima koji nisu definisani kao isključiva nadležnost niti jedne institucije, poput hibridnih pretnji. S obzirom na to da nadležnost nije definisana, takvim vrstama pretnji niko se ozbiljno ni ne bavi, te je čak izostavljena i u Strategiji nacionalne bezbednosti.

Vladino usvajanje strateških dokumenata u oblasti odbrane i bezbednosti predstavlja eklatantan primer nedovoljnog razumevanja geopolitičke situacije i zavisnosti Srbije od mnogih globalnih i regionalnih faktora na koje ne može (ili vrlo malo može) da utiče. Umesto da doprinosimo našoj evropskoj orijentaciji, koja ne bi trebalo da je politički sporna, mi ambiciozno i dalje pokušavamo da koketiramo sa dve spoljnopolitičke pozicije, pretpostavljajući da velike sile ne poseduju analitičke sposobnosti da to prepoznaju. Održivost vojne neutralnosti upitna je sa mnogo aspekata, od kojih su ključni istorijski, demografski, ekonomski, finansijski, geostrateški i geopolitički. Ali kada se u Strategiji nacionalne bezbednosti tvrdi da opredeljenje Republike Srbije za vojnu neutralnost implicitno povlači i koncept totalne odbrane, dokazujemo opravdanost stare izreke da papir trpi sve.

 

SAVEZ ZAVISNIH: Koncept totalne odbrane podrazumeva korišćenje svih potencijala društva za odbranu od eventualne agresije, a osnova je angažovanje celokupnog stanovništva jedne zemlje, gde bi svaki pojedinac morao da ima svoju ulogu. Takav koncept načelno obuhvata šest oblasti – vojnu, civilnu, ekonomsku, socijalnu, psihološku i digitalnu odbranu – kako bi se pokrio celokupan spektar odbrambenih potencijala.

Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane. Pri tome je izostala bilo kakva vrsta analize, čak i finansijskih implikacija. O daljem razvoju privrede, cirkularnoj migraciji, perspektivi mladih i našoj evropskoj orijentaciji verovatno bi trebalo da razmišlja neko drugi, a ne Ministarstvo odbrane kao prinudni nosilac izrade strateških dokumenata, što je inače posao Ministarstva spoljnih poslova, sa ingenijalnim rešenjima o totalnoj odbrani koja (a to svi znamo) nikad neće profunkcionisati.

Istorija nas uči da u savremenom svetu nije preporučljivo odbacivati zajedničke vrednosti i potencijalne buduće saveznike već upravo suprotno.

Na pragu treće decenije 21. veka najavljeno nam je i usvajanje Deklaracije o političkoj nezavisnosti i vojnoj neutralnosti Srbije. Ukoliko takav dokument bude poslužio za povećanje rejtinga u predizbornoj kampanji, onda je razumljivo njegovo usvajanje sa stranačkog aspekta. Ali kako jedna deklaracija kojoj se vojna neutralnost bazira na konceptu totalne odbrane, a politička nezavisnost verovatno na koketeriji sa Istokom, može da zadrži legitimnu EU orijentaciju, te da pri tome ne ugrozi budućnost i perspektivu nacije.

Da li društvene vrednosti kojima težimo treba da nam zavise od jedne deklaracije koja bi najverovatnije imala samo vremenski ograničen benefit za političku elitu? Svi znamo da Srbija nikad neće biti politički nezavisna ni od regiona, a ni od EU, kao svojih najvažnijih privrednih partnera, niti će ikada biti vojno neutralna sve dok je tako ne budu percipirale susedne zemlje.

Uostalom, zar poslednje aktivnosti predsednika i Vlade na formiranju malog Šengena ne idu u pravcu stvaranja saveza zemalja koje su ekonomski i bezbednosno već zavisne!?

Ne moramo mnogo da istražujemo i upoređujemo, dovoljno je da pogledamo susednu Rumuniju, zemlju koja je bila u velikom zaostatku za Jugoslavijom, a danas diktira tempo svima u regionu. Neko će reći da Srbija nije Jugoslavija, što je činjenica, ali šta se desilo sa Srbijom, pa da ovih dana čitamo kako je u Rumuniji životni standard 60 odsto bolji nego u Srbiji. U isto vreme u Mađarskoj je 80 odsto bolji standard, a u Bugarskoj čak 30 procenata. Bez svake sumnje, političke elite u Rumuniji rasteretile su se populističkih poruka o političkoj nezavisnosti i odbrambenoj neutralnosti i prihvatile da u okviru EU budu politički zavisne koliko i sve druge članice, dok su odbrambenu neutralnost rešile kroz najjači vojni savez NATO.

Da li se slično desilo i Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj – jeste, jesu li te zemlje napredovale ili nazadovale – sve do jedne su napredovale.

Nacionalna bezbednost je oblast od suštinskog značaja za državu i svakog pojedinca i poslednje što nam treba su nekompetentni donosioci odluka koji ne mogu sagledati nacionalni interes. Krajnje je vreme da kao nacija shvatimo geopolitički kontekst, te da završimo sa bajkovitim životom u zabludama.

Ovih dana Zdravko Čolić puni Arenu u Beogradu, a publika oduševljeno peva stih pesme “ko ne želi da se menja, vole ga iz sažaljenja”. Jesmo li spremni da se menjamo ili želimo da nas vole iz sažaljenja, možda će nam odgovor na to pitanje stići u 2020.

 


*Autor je predsednik Saveta za strateške politike

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture

    Malo je reći da svetsko tržište, od kojeg Srbija sve više zavisi, posle korone neće biti onakvo kakvo je bilo pre pandemije. Neće biti isto ni u samoj Srbiji. Zbog svega toga suočićemo se s hitnom potrebom restrukturiranja cele privrede, što obično prilično košta i donosi nove rizike.

  • Dimitrije Boarov: Kako pomoći turizmu Dimitrije Boarov: Kako pomoći turizmu

    Znam mnoge ljude koji su se tokom godine mnogo čega odricali da bi putovali i letovali širom sveta i o tome potom sve vreme govorili u svojim prijateljskim krugovima, pokazivali slike, itd. Ako im se to oduzme, njihov život će u suštinskom smislu postati siromašniji.

  • Mijat Lakićević: Dijalog u paklu... Mijat Lakićević: Dijalog u paklu...

    Sportski ideolog Nebojša Čović izjavio je pre neki dan da je “Crvena zvezda narodski klub”, te da je kao takva “prethodnih godina odlično predstavljala državu Srbiju, glavni grad Beograd i region”.

  • Momčilo Pantelić: Korona-triler Momčilo Pantelić: Korona-triler

    Kad se neko zlo izrodi na Istoku, a najveće žrtve odnese na Zapadu, je li to dovoljno za novi Hladni rat? Ovako uprošćena strateška nedoumica razmahala se po svetu povodom pandemije koja se začela u Kini, a dosad najviše ojadila Evropu i Ameriku.

  • Vladimir Gligorov: Virus u regiji Vladimir Gligorov: Virus u regiji

    Srbija ima značajno veći broj obolelih nego zemlje u susedstvu, ali ne i veći broj umrlih. Zapravo, tek nešto više od dva odsto obolelih je umrlo, dok je u svim drugim zemljama u susedstvu taj procenat veći.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Vladimir Gligorov: Hibridi Vladimir Gligorov: Hibridi

    Koja je saznajna korist od hibridnih režima? Takođe, šta se postiže višekriterijumskim ocenjivanjem?

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side