11.10.2015 Beograd

Dragan Janjić: Teško da je Tviter kriv

Dragan Janjić: Teško da je Tviter kriv
Teško je opredeliti se između onih koji smatraju da su Tviter i druge društvene mreže “opijum za narod” jer ubijaju društveni aktivizam i onih koji misle suprotno. Razlog nije to što imam prijatelje i na jednoj i na drugoj strani, nego moje uverenje da tu suštinski ne postoje nikakve “strane” između kojih se čovek opredeljuje.

Mislim da je reč o iskonstruisanom “sporu” u kojem su izmešani različiti nivoi, očekivanja, emocije i uverenja. U osnovi, već i sama činjenica da je ovakva vrsta spora postala značajna ukazuje na priličnu dezorijentisanost u javnom diskursu u Srbiji.

Oni koji smatraju da Tviter i druge mreže ubijaju društveni aktivizam obično kažu da građani, a naročito mladi, ne izlaze na proteste i ne uključuju se neposredno u različite društvene akcije jer su zaokupljeni društvenim mrežama. Oni sede po kućama i kafićima i, u opuštenoj atmosferi, tvituju ili “vise” na Fejsbuku, zadovoljavajući tako potrebe za društvenim aktivizmom. To je prilično pasivno ponašanje koje ne može da artikuliše volju za promenama, pa su mnogi duboko zabrinuti i sve češće javno i sa nipodaštavanjem govore o aktivizmu na društvenim mrežama.

Ovakvo tumačenje može se u formalnom smislu uzeti kao ispravno, ali je opravdano postaviti pitanje da li bi ti isti ljudi koji “vise” na društvenim mrežama bili na ulicama da nije društvenih mreža? Uveren sam da ne bi, jer ne ostaju oni kod kuća i ne borave u kafićima zato što tamo mogu da tvituju o problemima, nego zato što pred sobom ne vide ni perspektivu ni snagu koja bi ih povela u promene. Uostalom, tehnologija je uznapredovala, sada se može tvitovati i sa ulice, odnosno sa protesta, ali se ljudi ipak ne pokreću.

Oni koji mrežama pridaju veliki značaj u pokretanju društvenih promena navode primer “arapskog proleća” u kojem su te mreže odigrale veoma važnu logu. Ali, nisu mreže te koje su pokretale ljude, one su samo pomogle da se prošire informacije. Ljudi ne bi masovno ustali na pobunu zbog mreža. To se dogodilo iz dva fundamentalna razloga: postojalo je duboko nezadovoljstvo i postojale su grupe koje su bile sposobne da to nezadovoljstvo kanališu.

Otuda sam uveren da su Tviter i druge društvene mreže samo alati za komunikaciju, odnosno prenošenje informacija i ideja. Činjenica da se neko na tim mrežama pozitivno odredio prema nekom pitanju ili podržao nečiji protest ne znači da će izaći na ulične demonstracije. On je naprosto izrazio svoj stav, a na demonstracije će izaći kada bude poverovao u sposobnost onih koji ga pozivaju i kada bude uveren da će njegov život otklizati u bedu ukoliko se ne pobuni.

Ukratko, odlazak na Tviter i druge društvene mreže je, za nas starije koji smo odrastali u sasvim drugim okolnostima, uporediv sa odlaskom u restoran ili kafić. Birate s kim izlazite, zavisno od toga da li imate neke zajedničke teme, da li delite uverenja i interesovanja. Ako vam se neko društvo ne dopada, vremenom ga promenite i potražite druge ljude s kojima ćete uživati u druženju i to ne mora da ima neke posebne veze sa društvenim aktivizmom.

Na mrežama se “družite” sa neuporedivo većim brojem ljudi nego što je to moguće u restoranima, po fakultetima, na ulici i na drugim mestima. To je deo njihove zavodljivosti koja čoveku pruža lažni osećaj da se nalazi na javnoj sceni, ali svako mora da bude odgovoran prema samom sebi, sopstvenom životu i okruženju u kojem živi i da na osnovu toga bira kako će se ponašati. Društvene mreže neće i ne mogu da zamene i nadoknade sam život i oni koji ih kritikuju i osporavaju u tom pogledu potpuno su u pravu.

Naravno da će različiti centri moći nastojati da sve ovo iskoriste kako bi što lakše upravljali društvom, ali zar nisu uvek nastojali da kontrolišu kanale kroz koje kolaju informacije ili da utiču na njih? Zar u minulim decenijama službe nisu imale svoje ljude po kafanama, ulicama, univerzitetima? Zar ti ljudi nisu nastojali da informacije i ideje usmeravaju u onom pravcu koji je zacrtan “tamo gde treba”? I, na kraju, zar i u takvim okolnostima nije došlo do dramatičnog društvenog preokreta?

Osim toga, ljudi koji su se bunili devedesetih suočavali su se sa opasnošću da izgube posao ili dobiju batine na ulici, pa su se opet bunili iako su mogli da ostanu u svojim kućama ili da sede po kafićima i ćaskaju. Jer, građani u akciju kreću onda kada shvate da je pravac u kojem se društvo kreće opasan i kada se formira vođstvo kojem mogu da veruju, koje im nudi neki izlaz i od kojeg mogu da očekuju izvesniju budućnost od one koju trenutno vide pred sobom.

Verujem da veza između ekspanzije društvenih mreža i očiglednog nedostatka energije za pojačanim društvenim aktivizmom nije suštinska nego formalna. Mreže, same po sebi, ne pokreću, one mogu samo da podstiču. A neko drugi treba da definiše šta će se menjati, da ponudi program (čega imamo napretek) i da pruži uveravanja da je kadar da realizuje ono što obećava (čega imamo beznadežno malo). Zato, braćo i sestre, akcija među ljudima, a ne kuknjava na društvene mreže. Verujem da bi Dositejeva maksima danas nekako ovako mogla da se formuliše.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno

    Ogromnoj većini ljudi u Srbiji sigurno je drago što je pre neki dan puštena značajna deonica auto-puta “Miloš Veliki”, koja je spojila Obrenovac i Ljig, pa se sa već otvorenom deonicom prema Čačku put prema Jadranu ovim pravcem praktično veoma unapredio, a putovanje uglavnom skratilo. No, kao što to kod nas obično biva, sreću kvari okolnost da nije dovršen izlaz iz Beograda do tog auto-puta, a nije rekonstruisan ni nadvožnjak na zaobilaznici kod Čačka, zbog čega su gužve na početku i na kraju ove saobraćajnice izgleda velike, pa “što si dobio na mostu, izgubićeš na ćupriji”.

  • Dimitrije Boarov: Ima li spremnih za krizu Dimitrije Boarov: Ima li spremnih za krizu

    Dok na plaži u prelepoj Istri čitam hrvatske novine, vidim da i njihove “visoke dužnosnike” opterećuje pitanje može li se Hrvatska suprotstaviti novoj krizi?

  • Vojislav Milovančević: Kako da objasnim svom detetu zašto ste toliki licemeri? Vojislav Milovančević: Kako da objasnim svom detetu zašto ste toliki licemeri?

    "Velika je laž njihove nauke da se čovek rađa sa tim sklonostima, to uopšte nije tačno. Rođenje deteta se već vrši u utrobi majke. Čim je začeto, ono je rođeno. Ono se već tada vaspitava. Međutim, majke su sad zaposlene u fiminističkim pokretima, pa nemaju vremena kad da vaspitavaju svoju decu", ovim rečima je jedan od učesnika protesta protiv održavanja Prajda u Beogradu, otac Antonije, obrazložio razloge zbog kojih je protiv ove manifestacije i šta je to što on zamera "onim drugima".

  • Nadežda Gaće: Politika medija ili mediji politike Nadežda Gaće: Politika medija ili mediji politike

    Obrni-okreni, naša politika se vrti oko medija. Opozicija poteže ponašanje nacionalnih televizija i nacionalnih dnevnih novina – navijanje, neravnopravnost … I vlast ima primedbe na medije – pre svega na nedeljnike, jedan dnevni list, nekoliko kablovskih i lokalnih TV stanica, ali i na RTS. Sa druge strane, direktor RTS se pre neki dan osvrnuo i na činjenicu da RTS uživa najveće poverenje.

  • Dimitrije Boarov: Nepoznata teritorija Dimitrije Boarov: Nepoznata teritorija

    To je do juče stvarno delovalo neverovatno – u svetu se za relativno kratko vreme nakupilo 17 biliona državnih i korporativnih obveznica s negativnim prinosima. Uprošćeno, poverioci masovno ulažu pare u takve vrednosne papire, a dužnici obećavaju da će im vratiti manje nego što su pozajmili jer “moderni zelenaši” prihvataju “negativne kamate”.

  • Dimitrije Boarov: Dronovima na naftu Dimitrije Boarov: Dronovima na naftu

    Poslednjih dana došlo je do novog uzbuđenja na svetskom tržištu sirove nafte jer je u proteklu subotu izvršen vrlo efikasan teroristički napad na glavno saudijsko postrojenje za “preradu” nafte za izvoz Abkoik, u vlasništvu čuvene kompanije Saudi Aramko.

  • Vladimir Gligorov: Dolaze izbori i pare Vladimir Gligorov: Dolaze izbori i pare

    Jedan problem jeste bojkot. Drugi – pregovori s Kosovom. A onda su tu i privredna kretanja, koja nisu ohrabrujuća. Očekivani odgovor vlasti jesu najave da će se povećavati plate i penzije, a tu je i najavljeni plan o javnim ulaganjima u preporod. Za nove četiri godine, deset, dvanaest, a možda i više milijardi evra u – sve. Zašto sve to? Ostavljam po strani Kosovo jer ni vlast niti opozicija ne mogu da očekuju mnogo glasova na tome.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side