Dragan Janjić: Teško da je Tviter kriv
11.10.2015 Beograd

Dragan Janjić: Teško da je Tviter kriv

Dragan Janjić: Teško da je Tviter kriv
Teško je opredeliti se između onih koji smatraju da su Tviter i druge društvene mreže “opijum za narod” jer ubijaju društveni aktivizam i onih koji misle suprotno. Razlog nije to što imam prijatelje i na jednoj i na drugoj strani, nego moje uverenje da tu suštinski ne postoje nikakve “strane” između kojih se čovek opredeljuje.

Mislim da je reč o iskonstruisanom “sporu” u kojem su izmešani različiti nivoi, očekivanja, emocije i uverenja. U osnovi, već i sama činjenica da je ovakva vrsta spora postala značajna ukazuje na priličnu dezorijentisanost u javnom diskursu u Srbiji.

Oni koji smatraju da Tviter i druge mreže ubijaju društveni aktivizam obično kažu da građani, a naročito mladi, ne izlaze na proteste i ne uključuju se neposredno u različite društvene akcije jer su zaokupljeni društvenim mrežama. Oni sede po kućama i kafićima i, u opuštenoj atmosferi, tvituju ili “vise” na Fejsbuku, zadovoljavajući tako potrebe za društvenim aktivizmom. To je prilično pasivno ponašanje koje ne može da artikuliše volju za promenama, pa su mnogi duboko zabrinuti i sve češće javno i sa nipodaštavanjem govore o aktivizmu na društvenim mrežama.

Ovakvo tumačenje može se u formalnom smislu uzeti kao ispravno, ali je opravdano postaviti pitanje da li bi ti isti ljudi koji “vise” na društvenim mrežama bili na ulicama da nije društvenih mreža? Uveren sam da ne bi, jer ne ostaju oni kod kuća i ne borave u kafićima zato što tamo mogu da tvituju o problemima, nego zato što pred sobom ne vide ni perspektivu ni snagu koja bi ih povela u promene. Uostalom, tehnologija je uznapredovala, sada se može tvitovati i sa ulice, odnosno sa protesta, ali se ljudi ipak ne pokreću.

Oni koji mrežama pridaju veliki značaj u pokretanju društvenih promena navode primer “arapskog proleća” u kojem su te mreže odigrale veoma važnu logu. Ali, nisu mreže te koje su pokretale ljude, one su samo pomogle da se prošire informacije. Ljudi ne bi masovno ustali na pobunu zbog mreža. To se dogodilo iz dva fundamentalna razloga: postojalo je duboko nezadovoljstvo i postojale su grupe koje su bile sposobne da to nezadovoljstvo kanališu.

Otuda sam uveren da su Tviter i druge društvene mreže samo alati za komunikaciju, odnosno prenošenje informacija i ideja. Činjenica da se neko na tim mrežama pozitivno odredio prema nekom pitanju ili podržao nečiji protest ne znači da će izaći na ulične demonstracije. On je naprosto izrazio svoj stav, a na demonstracije će izaći kada bude poverovao u sposobnost onih koji ga pozivaju i kada bude uveren da će njegov život otklizati u bedu ukoliko se ne pobuni.

Ukratko, odlazak na Tviter i druge društvene mreže je, za nas starije koji smo odrastali u sasvim drugim okolnostima, uporediv sa odlaskom u restoran ili kafić. Birate s kim izlazite, zavisno od toga da li imate neke zajedničke teme, da li delite uverenja i interesovanja. Ako vam se neko društvo ne dopada, vremenom ga promenite i potražite druge ljude s kojima ćete uživati u druženju i to ne mora da ima neke posebne veze sa društvenim aktivizmom.

Na mrežama se “družite” sa neuporedivo većim brojem ljudi nego što je to moguće u restoranima, po fakultetima, na ulici i na drugim mestima. To je deo njihove zavodljivosti koja čoveku pruža lažni osećaj da se nalazi na javnoj sceni, ali svako mora da bude odgovoran prema samom sebi, sopstvenom životu i okruženju u kojem živi i da na osnovu toga bira kako će se ponašati. Društvene mreže neće i ne mogu da zamene i nadoknade sam život i oni koji ih kritikuju i osporavaju u tom pogledu potpuno su u pravu.

Naravno da će različiti centri moći nastojati da sve ovo iskoriste kako bi što lakše upravljali društvom, ali zar nisu uvek nastojali da kontrolišu kanale kroz koje kolaju informacije ili da utiču na njih? Zar u minulim decenijama službe nisu imale svoje ljude po kafanama, ulicama, univerzitetima? Zar ti ljudi nisu nastojali da informacije i ideje usmeravaju u onom pravcu koji je zacrtan “tamo gde treba”? I, na kraju, zar i u takvim okolnostima nije došlo do dramatičnog društvenog preokreta?

Osim toga, ljudi koji su se bunili devedesetih suočavali su se sa opasnošću da izgube posao ili dobiju batine na ulici, pa su se opet bunili iako su mogli da ostanu u svojim kućama ili da sede po kafićima i ćaskaju. Jer, građani u akciju kreću onda kada shvate da je pravac u kojem se društvo kreće opasan i kada se formira vođstvo kojem mogu da veruju, koje im nudi neki izlaz i od kojeg mogu da očekuju izvesniju budućnost od one koju trenutno vide pred sobom.

Verujem da veza između ekspanzije društvenih mreža i očiglednog nedostatka energije za pojačanim društvenim aktivizmom nije suštinska nego formalna. Mreže, same po sebi, ne pokreću, one mogu samo da podstiču. A neko drugi treba da definiše šta će se menjati, da ponudi program (čega imamo napretek) i da pruži uveravanja da je kadar da realizuje ono što obećava (čega imamo beznadežno malo). Zato, braćo i sestre, akcija među ljudima, a ne kuknjava na društvene mreže. Verujem da bi Dositejeva maksima danas nekako ovako mogla da se formuliše.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

  • Vladimir Gligorov: Lična vlast Vladimir Gligorov: Lična vlast

    U Srbiji je zapravo skandal sve što je povezano sa epidemijom. Sa stanovišta vlasti, to što je izmakla kontroli. Vladar nije garantor sigurnosti već sam deluje nesigurno.

  • Vladimir Gligorov: Improvizacije Vladimir Gligorov: Improvizacije

    Kako već i biva sa improvizacijama, i ova oko susreta u Americi neslavno je prošla. Slično će, međutim, biti i sa briselskim zabludama.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side