Dimitrije Boarov: Zavera budućnosti
25.03.2016 Beograd

Dimitrije Boarov: Zavera budućnosti

Dimitrije Boarov: Zavera budućnosti
Iako se već sada može reći da su predstojeći prevremeni parlamentarni izbori čudni po mnogo čemu, jedna od ključnih karakteristika tek otpočete predizborne kampanje je da političke stranke prilično uopšteno, gotovo oprezno, govore o tome šta će učiniti u naredne četiri godine ukoliko dođu na vlast.

Čak i favorit na predstojećim izborima, Vučićeva koalicija, mada govori da joj je obnovljen mandat potreban da bi dovršila reforme i tako narodu omogućila da živi bolje, zasad izbegava da precizira kada se taj bitni boljitak može postići.

I stručnjaci su oprezni, pa beogradski Blic piše (20. marta) da im je poznati slovenački ekonomista Jože Mencinger na pitanje kada će Srbiji napokon biti bolje, odgovorio da ne zna odgovor na to pitanje i da mu se čini da taj odgovor ne znaju ni oni koji bi trebalo da ga znaju. Uz to, Blic citira i već poznatu izjavu Pavla Petrovića, šefa Fiskalnog saveta, da se ozbiljniji skok BDP-a Srbije, koji bi omogućio i rast lične potrošnje, ne može očekivati pre 2018. (a možda ni tada).

Slučaj je hteo da se upravo ovih dana na našem intelektualnom tržištu pojavila knjiga “Inovaciono društvo” novosadskog autora Nebojše Simina, jednog od naših retkih istraživača koji se, mimo državnih institucija, bavi futurologijom. Reč je o fizičaru koji je svojevremeno radio u vojvođanskom CEKOS-u (Centru za uporedno izučavanje tehnološkog progresa), koji je jednostavno zatvoren posle poznate “Jogurt revolucije”.

Simin je kasnije, kao profesor u srednjoj školi, nastavio da se bavi futurologijom, pa je pre dve godine u Danasu objavio i jedan tekst pod naslovom “Zavera budućnosti”, te sam taj naslov preselio i nad ovaj tekst. Već u tom tekstu on je objasnio široj publici da “predmet studija budućnosti nisu događaji koji bi tek mogli da se dese nego prošle i sadašnje pojave i događaji koji po svom unutrašnjem potencijalu i snazi međusobnih veza mogu da imaju značajan uticaj na buduće događaje”.

Sledstveno tome, dodajem ja, ako danas ne možemo ništa određenije da kažemo o budućnosti, znači da nismo sigurni koje su to sadašnje pojave i događaji koji će presudno uticati na tu budućnost. Ili, možda, uočavamo njihov “unutrašnji potencijal”, ali se nadamo da to neće završiti onako kako se do sada završavalo.

U Siminovoj knjizi, između ostalog, zanimljivo je i njegovo podsećanje na nekoliko zvaničnih “futuroloških” razvojnih dokumenata Srbije, koji su u poslednjih 15 godina uglavnom usvajani po ugledu na slične svetske i evropske. Na primer, danas se više niko ne seća da je Srbija, nakon Milenijumskog samita u Njujorku 2000. godine, usvojila “Nacionalne milenijumske ciljeve razvoja” 2006. godine – dokument u kojem je, pored ostalog, postavljen cilj da se u razdoblju između 2001. i 2005. prepolovi stopa siromaštva, da se osigura održivost životne sredine, obezbedi rodna ravnopravnost, razviju globalni partnerski odnosi radi razvoja, itd.

Danas je zanimljivo analizirati i Nacrt koncept razvoja Republike Srbije do 2020. godine, koji je objavljen u decembru 2010, a moguće pisan još pre starta svetske krize 2008. Simin podseća da taj dokument nikad nije stavljen na javnu raspravu, jer je već 2011. svima bilo jasno da je rast BDP-a u Srbiji zaustavljen i da su ciljevi iz ovog dokumenta neostvarivi.

Na primer, u tom konceptu razvoja bilo je predviđeno da se između 2010. i 2020. godine BDP per capita u Srbiji poveća sa 4.106 na 8.000 američkih dolara; da se učešće izvoza u BDP-u poveća sa 33 na 65 odsto; da se učešće investicija u BDP-u poveća sa 18 na 30 odsto; da se učešće industrije i građevinarstva u BDP-u poveća sa 22 na 25,5 odsto; da se učešće razmenjivih dobara i usluga u BDP-u poveća sa 15 na 60 odsto; da se učešće zaposlenih u radnom kontingentu stanovništva poveća sa 49 na 65 odsto; da se procenat onih koji ne završe osnovnu školu smanji sa 35 na 15 odsto; da se investicije u obrazovanje povećaju sa 4,5 na šest odsto BDP-a, itd.

Bez obzira na to što tek kroz četiri godine možemo tačno reći šta jeste, a šta nije ostvareno od ovih predviđanja, možemo odmah reći da je teško očekivati da će se bar neki od ovih ciljeva doista postići. Na primer, kako je izračunao Nebojša Simin, pri projektovanoj prosečnoj godišnjoj stopi rasta BDP-a od 5-6 odsto, već 2014. godine naš bruto domaći proizvod po glavi stanovnika je trebalo da iznosi 4.990 dolara, a iznosio je 4.245,54 dolara.

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska

    U poslednjih desetak godina stvarni proizvod Hrvatske trajno je veći od srpskog i razlika se ne smanjuje, a po stanovniku se nominalno povećava.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

  • Vladimir Gligorov: Lična vlast Vladimir Gligorov: Lična vlast

    U Srbiji je zapravo skandal sve što je povezano sa epidemijom. Sa stanovišta vlasti, to što je izmakla kontroli. Vladar nije garantor sigurnosti već sam deluje nesigurno.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side