14.04.2017 Beograd

Dimitrije Boarov: Vreme za promenu Ustava

Dimitrije Boarov: Vreme za promenu Ustava
Vidim da se uzrok uličnih postizbornih protesta u Srbiji pod parolom “Protiv diktature” veoma različito tumači.

Meni se čini da ima istine u tezi da je jedan od relevantnih uzroka tih nezanemarljivih gradskih gibanja (koja mogu sutra i eskalirati) to što je tokom izborne kampanje suspendovan rad Narodne skupštine Srbije, a paralelno tome raširen i utisak da ni Vlada Srbije sa svim svojim ministarstvima i organima već nekoliko meseci ne učestvuje u političkom životu – kako bi sva pažnja javnosti bila fokusirana na premijera Aleksandra Vučića dok se borio za pobedu na predsedničkim izborima.

Ispostavilo se, međutim, da se Vučiću tako može osigurati (i inače očekivana) izborna pobeda, ali da model vlasti, prema kojem između njega kao predsednika države i naroda nema aktivnih posrednika niti institucionalnih ograničenja njegovih ovlašćenja, nema dobru prođu ni u današnjoj Srbiji. Zbog toga se postavlja pitanje nije li bolje Vučićevu trenutnu realnu političku moć, koja nema veze sa uskim predsedničkim ovlašćenjima po važećem Ustavu Srbije, na nov način institucionalno definisati i tako faktički ograničiti nekom vrstom ustavne reforme političkog sistema u Srbiji. Jer, evropska iskustva govore da je strah od “jakog čoveka” na čelu državne vlasti daleko manji kad su njegova ovlašćenja strogo institucionalno definisana nego kada on može da vlada i kao “predsednik šahovskog kluba”, zahvaljujući neformalnim kanalima partijskog uticaja, sve pod izgovorom da je “neposredno izabran od većine naroda”.

Praktično gledajući, ovaj pravac reformi išao bi ka nekom obliku predsedničkog ili kancelarskog sistema, koji se u Srbiji ne može uvesti bez ustavnih promena. Taj put, istina, nosi mnogo rizika jer bi se odmah mogle javiti zebnje da Srbija skreće ka Erdoganovom, u stvari “azijskom” sistemu legalizovanog despotskog vođstva, a ne, na primer, ka nemačkom kancelarskom ili američkom i francuskom predsedničkom modelu upravljanja demokratski ustrojenom državom.

Naravno, stvar je u obimu ovlašćenja koje bi takav predsednik ili kancelar dobio posle ustavne reforme. Pri tome valja odmah zapaziti da su (osim u Francuskoj) predsednik koji pored predstavljanja države u načelu rukovodi i izvršnom vlašću, kao u SAD, ili kao kancelar(ka) upravlja saveznom izvršnom vlašću i državnom politikom, kao u SR Nemačkoj – vodeći državni funkcioneri u ovim zemljama na čelu veoma decentralizovanih država u kojima, pored horizontalne podele vlasti, postoje i vrlo jasne vertikalne zapreke njihovoj vlasti. Dok se u Srbiji bilo kakva decentralizacija kvalifikuje kao udar na nacionalno jedinstvo.

Problem je, takođe, što pobednik proteklih predsedničkih izbora, pa ni oni njegovi takmaci koji su posle njega dobili najviše glasova, nijednom rečju nisu spomenuli ustavne promene, kao da je u Srbiji sve u redu sa političkim sistemom i Ustavom – samo što se regule koje ih definišu ne sprovode ili zloupotrebljavaju, ili se ta pravna rešenja nedovoljno efikasno, nedovoljno pošteno i nedovoljno mudro uvode u život. Tako su pre pola veka mislili i komunisti kada nisu kritikovali svoj sistem vlasti zbog duboke krize nego su pisali “kritiku funkcionisanja sistema”. A, u stvari, sistem koji ne funkcioniše ili ga je moguće zloupotrebljavati – jednostavno nije dobar sistem i mora se temeljno menjati.

Ako se meseci pred nama pogledaju u perspektivi bez neke nove velike političke inicijative – šta možemo zamisliti? Možemo raspredati o tome koga će novi, ovoga puta moćni predsednik Srbije, postaviti za “premijersku marionetu” Vlade koja do sada gotovo da nije “iznedrila” nijednu ličnost sa autonomnim autoritetom (oni koji su bar stručni, vrlo pažljivo izbegavaju preveliko eksponiranje). Ili će se Vučić odlučiti za neku “ekspertsku rekonstrukciju” Vlade – sa gomilom “političkih potpredsednika”, to jest šefova devet ili 10 stranaka koje su ga kao koalicija podržavale tokom predsedničkih izbora. Sve to ne bi moglo da maskira činjenicu da je vlast u jednim rukama (što se više ne sviđa čak ni Šešelju, mada bi on da nas integriše u državu u kojoj je vlast realno u jednim rukama). Ako je pak plan da se formira samo “prelazna vlada” do beogradskih ili novih prevremenih parlamentarnih izbora, to jest ako se Srbiji nudi model “permanentnih političkih izbora”, onda se može reći da su ulični marševi protiv pobednika predsedničkih izbora već početak nove predizborne kampanje – a to bi bilo zapravo ono što je vlast za sebe samu obezbedila u protekle četiri godine.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Momčilo Pantelić: Sve manje nevinih Momčilo Pantelić: Sve manje nevinih

    Zlatna olimpijska medalja u hokeju najveća je pobeda Rusa posle američkih predsedničkih izbora 2016.

  • Momčilo Pantelić: Glasovi ne poznaju granice Momčilo Pantelić: Glasovi ne poznaju granice

    Birači raznih sorti ovih dana dosežu domete pevača belosvetskih hitova. I njihovi skromni glasovi, takoreći glasići, kao da više ne poznaju granice.

  • Erik Gordi: Univerzitetski štrajk - zašto, kako i šta Erik Gordi: Univerzitetski štrajk - zašto, kako i šta

    Već dve sedmice zaposleni na univerzitetima širom Velike Britanije su u štrajku, koji sigurno ide u treću nedelju, pa ako ne dođe do rešenja, onda možda i u četvrtu. Događaj predstavlja najmasovniji pokret zaposlenih na britanskim univerzitetima u istoriji i prvu takvu uspešnu akciju za mnogo godina

  • Nebojša Pešić: Posmrtno pljačkanje sirotinje Nebojša Pešić: Posmrtno pljačkanje sirotinje

    Od svih skandaloznih vesti po kojima se Srbija razlikuje od ostatka sveta, čini se da je najskandaloznija bila ona iz Niša o posmrtnom pljačkanju sirotinje. Radna grupa koja je kontrolisala poslovanje niškog JKP “Gorica”, koje održava tamošnje groblje, ustanovila je da su takozvani socijalni slučajevi, odnosno siromašni ljudi, sahranjivani u ćebadima i sanducima sklepanim od dasaka iako je Grad Niš iz budžeta plaćao po 24.000 dinara za pogrebnu opremu i sahranu dostojnu čoveka.

  • Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta

    Kažu da se u poslednjih 125 godina vodi 25 ratova godišnje u proseku. U broju sukoba u kojima ima više od hiljadu žrtava (to su onda ratovi) najčešće su sudelovale Kina, Britanija, Francuska, USA i Rusija.

  • Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti

    Dok se ovde raspredaju priče treba li Kosovo da ostane “naš, a svetski” zamrznuti konflikt, smenila su se dva drastično različita zagrevanja na jednom od najdugotrajnijih zamrznutih konflikata – na Korejskom poluostrvu. U prvom, donedavnom – samo što se nije izmetnuo u vreli konflikt, i to nuklearni, a u drugom, ovih dana – počelo je diplomatsko otopljavanje odnosa koje budi nade u postepeno nekonfliktno odmrzavanje tog relikta Hladnog rata.

  • Dimitrije Boarov: Daleko je pravna država Dimitrije Boarov: Daleko je pravna država

    Izveštaj o radu sudova u 2017. godini, koji je prošle sedmice na skupu u Palati “Srbija” podneo Dragomir Milojević, predsednik Vrhovnog kasacionog suda, iako pozitivno ocenjuje izvesne pomake u našoj sudskoj praksi, ipak potvrđuje rašireno uverenje da je naš sudski sistem i dalje nedovoljno efikasan i spor, da su sudovi pretrpani sporovima i da je u Srbiji parnica sve više – to jest da su u prethodne dve godine naši sudovi primili “milion i trista hiljada predmeta više nego što je bilo očekivano”.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw