Dimitrije Boarov: Vodeće teme izbora i bojkota
07.02.2020 Beograd

Dimitrije Boarov: Vodeće teme izbora i bojkota

Dimitrije Boarov: Vodeće teme izbora i bojkota
Nakon prošlonedeljne prve posete Žosepa Borelja, novog šefa evropske diplomatije, Prištini i Beogradu, stiče se utisak da će se nastaviti beskrajno tapkanje u mestu u procesu pridruživanja Srbije Evropskoj uniji i u pravcu zaključivanja pravno obavezujućeg dugoročnog sporazuma između Srbije i Kosova.

Ovaj sumorni utisak ne umanjuje ni okolnost da je bilo jasno da se ništa nije ni moglo očekivati u pogledu ova dva uzajamno povezana procesa do parlamentarnih izbora u Srbiji, koji su, kako čujemo, zakazani za 26. april ove godine. Jer, to je očigledno, Aleksandar Vučić, vođa vladajuće koalicije, na vreme je shvatio da mu “kosovska tema” ne odgovara kao jedna od vodećih tema predstojećih izbora, pošto ga je opozicija, ona okupljena u Savezu za Srbiju, baš na tome čekala da stekne “narodnu” (i rusku) podršku.Pošto je Borelj, međutim, u razgovoru s Vučićem zasad izjavio da EU sebe vidi samo kao posrednika u otvaranju dijaloga, da neće nametati rešenje i da je na Beogradu i Prištini da se dogovore, postalo je doista jasno da “njegov posao neće biti” da smisli nekakav plan za srpsko-kosovski čvor, to jest da EU u stvari i ne planira da iznese neki evropski plan za problem koji nikakvim dijalogom posvađanih strana neće biti rešen “odavde do večnosti”, te da Srbija ne treba da se nada ulasku u EU dok se sama EU ne reformiše, itd.

Iako se iz redova SNS-a već pre nekoliko meseci čulo da je evropski put Srbije “bivša stvar” (ili tako nekako), bilo je nekih nada da bi Vučić nakon parlamentarnog (re)izbora mogao da se vrati na proevropsku politiku kao ključni adut njegove šarene koalicije u diskreditaciji Saveza za Srbiju, kao grupacije sa zastarelim antizapadnim programskim usmerenjima i navodnom idejom da preuzme vlast “litijama u odbrani Kosova”. On je, međutim, posle razgovora sa Boreljom opet potegao priču o “nerešivosti” kosovskog pitanja, pošto je, navodno, propuštena šansa pre nekoliko godina za “kompromisno rešenje” koje je on predlagao. No, ako Vučić konačno odbacuje neku promenu dosadašnje srpske politike prema Kosovu jer EU ne nudi ništa po njegovoj volji, postavlja se pitanje šta bi njemu odgovaralo da lansira kao glavnu temu predstojećih parlamentarnih izbora u Srbiji?

Bez priče o Srbiji u Evropi, Vučiću i njegovim saveznicima ostaje malo toga što već nisu istamburali stotinu puta i što već nije dosadilo čak i njihovim ogrezlim pristalicama. Dosadašnji “ekonomski uspesi” koji su nas navodno doveli do “zlatnog doba” teško da mogu biti uspešna glavna predizborna tema jer čak i oni koji danas žive nešto bolje nego juče, ne žive naročito dobro i smatraju da su više zaslužili. “Borba protiv tajkuna” potrošena je na prethodnim izborima, a paralelno tome isplivale su u javnost i mnoge priče o raširenoj korupciji među vladajućim funkcionerima i o bogaćenju “Vučićevih tajkuna, drugara i rođaka”. Briga za “naš narod i našu veru” u regionu mogla bi da se aktivira još jače prema Crnoj Gori i Bosni (ali i prema predsedavajućoj Hrvatskoj, koja se takođe sprema za izbore), ali i ona ima svoje globalne limite, a lečenje njenih posledica kasnije veoma je opasan posao za svaku vlast. Ako se sve svede na ljubav i odanost prema vođi, ne verujem da to može dati elana novom ciklusu vladanja ove administracije – koja pokazuje ozbiljne znake istrošenosti.

Meni se čini da i stranke bojkota izbora imaju problem sa isticanjem glavnih tema u izbornom razdoblju. Zasad taj blok kao glavni cilj ističe “normalizaciju Srbije”, što bi trebalo da znači da zemljom više ne vlada jedan čovek, da institucije počnu samostalno da rade svoj posao, da zaživi pravna država, da se oslobode mediji, da se politički život pluralizuje. No, taj blok nema odgovor na ključno pitanje: kako on zamišlja da se vrati na vlast? Da li nekom bunom na ulicama, nekim vanrednim fer izborima (zašto bi se oni raspisivali) u najskorije vreme ili jednostavno propašću vladajućih snaga – samih od sebe.

Pri svemu tome, veliko je pitanje šta za većinu Srba znači “normalizacija”, taman kada su se nekako snašli u stalnom državnom neredu. Čak i atraktivnost slogana da “Srbiji treba demokratija” ne verujem da ima onu vrednost koja bi se podrazumevala u svakoj evropskoj zemlji. Uostalom, zar Šešelj nije pokazao da demokratija u Srbiji najviše odgovara “šampionima primitivizma”, pa otuda i neke stranke, članice Saveza za Srbiju, smatraju da treba krenuti pravcem tog civilizacijskog ćorsokaka.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Mijat Lakićević: Avioni, milioni Mijat Lakićević: Avioni, milioni

    Para ima, ima li pameti? Tako je glasio naslov teksta od pre nekoliko brojeva (NM 481) nakon što je Aleksandar Vučić izjavio kako država nema “ćup s parama” i “ne može da obezbedi još novca za pomoć privredi”.

  • Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada

    Čini se da Vučić najviše zazire od “razdvajanja gaća” od naslednika Miloševićeve ideologije i politike, okupljenih oko Ivice Dačića.

  • Jelka Jovanović: Oluja u srcima Jelka Jovanović: Oluja u srcima

    Milošević u Kninu posle četvrt veka od krvavog progona srpskog naroda iz Krajine!

  • Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici

    Zemlja propada otkad su ljudi koji su na vlasti u Srbiji počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako? Tako što će se građani pretvoriti u navijače

  • Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta

    “Paradoksalno je da je demokratizacija društva dovela do smanjenja poverenja u demokratske institucije”, jedna je od uvodnih rečenica Ivana Krastava u knjizi “S verom u nepoverenje”, koja je štampana 2013. Izdvojiću samo još dve rečenice iz tog uvoda “da građansko nepoverenje kada prekorači određeni prag slabi poziciju građana” i citata Semjuela Džonsa: “Bolje je nekada biti prevaren nego uopšte ne verovati”.

  • Vladimir Gligorov: Sada Belorusija Vladimir Gligorov: Sada Belorusija

    Lukašenko će najverovatnije biti prepušten sudbini. O čemu bi valjalo da razmišljaju ruski klijenti na Balkanu.

Preporuke prijatelja