Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno
23.08.2019 Beograd

Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno

Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno
Ogromnoj većini ljudi u Srbiji sigurno je drago što je pre neki dan puštena značajna deonica auto-puta “Miloš Veliki”, koja je spojila Obrenovac i Ljig, pa se sa već otvorenom deonicom prema Čačku put prema Jadranu ovim pravcem praktično veoma unapredio, a putovanje uglavnom skratilo. No, kao što to kod nas obično biva, sreću kvari okolnost da nije dovršen izlaz iz Beograda do tog auto-puta, a nije rekonstruisan ni nadvožnjak na zaobilaznici kod Čačka, zbog čega su gužve na početku i na kraju ove saobraćajnice izgleda velike, pa “što si dobio na mostu, izgubićeš na ćupriji”.

To je zapravo metafora čitave tranzicije u Srbiji – štošta je učinjeno “po sredini” svakog aspekta transformacije sistema, ali su “zagušenja” obično ostala na početku i na kraju svake reforme.

Primer s “Milošem Velikim” nije usamljen, a nije ni najgori. Evo, Srbija “u potaji” gradi magistralni gasovod koji “patriotska glasila” nazivaju “Turskim tokom”, a ni Bugarska, dakle zemlja odakle bi trebalo da u našu zemlju dođe velika cevka za transfer ruskog gasa u Evropu, a ni Mađarska, kroz koju bi trebalo da ide nastavak te cevke do austrijskih skladišta – još ne grade svoje deonice tog “transevropskog gasovoda” (iako su već više puta naglasile da će taj cevovod graditi kad se steknu svi uslovi). Tako se može dogoditi da Srbija uskoro može u Moskvi referisati da je ona izgradila, uz Gaspromovu potporu, ali i sopstvene značajne troškove, veliku magistralnu cev za gas koja će u početku (ko zna koliko vremena) samo skromno snabdevati Srbiju i iz novog pravca puniti skladište u Banatskom Dvoru, koje tek treba da bude prošireno.

Istina, tražnja za ruskim gasom u Evropi navodno raste po stopi od dva odsto, a možda će ta stopa i porasti u budućnosti, za koju će Srbija navodno biti spremna po cenu skupih, ali dalekosežnih ulaganja.

Ako se vratimo na auto-put “Miloš Veliki”, za koji zasad ne znamo da li će se tako zvati i na teritoriji susedne Crne Gore, prema rečima samog predsednika Srbije Aleksandra Vučića – on predstavlja deo evropskog koridora od Baltika do Jadrana. No, izgradnja samog kolovoza od Beograda do Bara samo je pretpostavka da taj auto-put pokuša da se izbori za “prođu” među drugim varijantama saobraćaja između ta dva mora. Konkurencija nije beznačajna (da ne spominjemo Trst, Rijeku ili Valonu).

Reč je, dakako, pre svega o teretnom transportu jer još dugo vremena nije realno očekivati da će mimo turističke sezone mnogo naroda tokom cele godine kretati od Poljske i Češke ka Crnoj Gori i Italiji preko Srbije. Uostalom, i Hrvatska kuburi sa isplativošću svojih auto-puteva prema Jadranu, to jest oni, uprkos značajnim letnjim prihodima, nisu u stanju da podnesu godišnje anuitete za preuzete kredite za gradnju. To je i bilo u centru rasprave kada je pre nekoliko godina nekadašnji hrvatski premijer Milanović hteo da auto-puteve da u stranu koncesiju, a “hrvatske patriote” su tvrdile da je bolje da se dugovi izmiruju iz hrvatskog državnog “proračuna”. U Srbiji se takva rasprava i ne pokreće jer se smatra da je “nacionalni interes” iznad svake ekonomske računice, pa se naši političari čak hvale da se auto-putevi grade “o državnom trošku”, a ne da njima caruju stranci.

Bilo je, istina, pre desetak godina pokušaja da se i auto-put ka Čačku da pod koncesiju, ali su, navodno, uslovi koje su nudili koncesionari bili loši, pa je, koliko se sećam, i koncesioni predugovor bio poništen. Problem je u tome što u Srbiji malo ko hoće da razume da državni budžet Srbije nije Alejbegova slama i da ono što taj budžet finansira nije “besplatno” već debelo košta sve građane. Politički profit, naravno, uzima onaj ko je na vlasti.

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Mijat Lakićević: Avioni, milioni Mijat Lakićević: Avioni, milioni

    Para ima, ima li pameti? Tako je glasio naslov teksta od pre nekoliko brojeva (NM 481) nakon što je Aleksandar Vučić izjavio kako država nema “ćup s parama” i “ne može da obezbedi još novca za pomoć privredi”.

  • Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada

    Čini se da Vučić najviše zazire od “razdvajanja gaća” od naslednika Miloševićeve ideologije i politike, okupljenih oko Ivice Dačića.

  • Jelka Jovanović: Oluja u srcima Jelka Jovanović: Oluja u srcima

    Milošević u Kninu posle četvrt veka od krvavog progona srpskog naroda iz Krajine!

  • Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici

    Zemlja propada otkad su ljudi koji su na vlasti u Srbiji počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako? Tako što će se građani pretvoriti u navijače

  • Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta

    “Paradoksalno je da je demokratizacija društva dovela do smanjenja poverenja u demokratske institucije”, jedna je od uvodnih rečenica Ivana Krastava u knjizi “S verom u nepoverenje”, koja je štampana 2013. Izdvojiću samo još dve rečenice iz tog uvoda “da građansko nepoverenje kada prekorači određeni prag slabi poziciju građana” i citata Semjuela Džonsa: “Bolje je nekada biti prevaren nego uopšte ne verovati”.

  • Vladimir Gligorov: Sada Belorusija Vladimir Gligorov: Sada Belorusija

    Lukašenko će najverovatnije biti prepušten sudbini. O čemu bi valjalo da razmišljaju ruski klijenti na Balkanu.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side