13.04.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Uspeh je opasan

Dimitrije Boarov: Uspeh je opasan
U jednom od svojih “oproštajnih govora”, ministar finansija Dušan Vujović izneo je nekoliko zanimljivih sećanja na razgovore s vodećim ljudima MMF-a u vreme kada je pripremao program fiskalne konsolidacije, pa potom u trenutku kada je taj program već ocenjivan kao uspešan.

Na primer, u razgovoru sa Kristin Lagard, šeficom MMF-a, on i prisutni premijer, sada predsednik Aleksandar Vučić, mogli su, između ostalog, čuti čestitku za konsolidaciju, savet da ne popuštaju zahtevima za veću potrošnju, ali i upozorenje da “ništa nije tako opasno kao uspeh”.

Vujović je to rekao u kontekstu (i među stručnjacima) raširene ocene da je njegov program stabilizacije državnih finansija prvi bio uspešan, od dosad viđenih pet pokušaja finansijske konsolidacije koje su nameravale da izvedu vlade (SFRJ, SRJ i Srbije) u Beogradu. Pri tome on je prilično neodređeno rekao da su dosad takvi programi propadali zato što “statika srpskog ekonomskog sistema nije mogla da ih izdrži”, te da kreatorima tih propalih programa “ne zamera dobre namere već diletantizam”.

Možda bi se ova teška ocena bolje razumela da je Vujović precizirao da pre svega misli na diletantizam političkih elita, koje su od kreatora ekonomske politike tražili stabilizaciju finansija koja neće narušiti njihovu vodeću poziciju u vlasti, a ne na “izvršne kreatore” ranijih programa konsolidacije, od K. Gligorova i Krajgera do Cvetkovića i Dinkića. Jer, neće biti da su oni bili neki “diletanti” i samo “zaluđeni kejnzijanci”, koji nisu razumeli da recept povećanja javne potrošnje ne može pokrenuti neku privredu koja je iz poslednjih balkanskih ratova izašla bez ikakvog domaćeg finansijskog kapitala i sa anahronom industrijskom strukturom u uglavnom, kolektivnom vlasništvu, dok su tradicionalne političke veleiluzije i političko udvaranje banalnim nacionalnim stereotipima nastavili da trešte srpskim javnim prostorom. Tu je, naravno, i pitanje kako je poslednje tri godine “statika srpskog ekonomskog sistema” izdržala program konsolidacije javnih finansija – ili je ta statika reformski promenjena, ili je gola nužda naterala političku superstrukturu da krene putem uravnoteženja prihoda i troškova, ili je svemu ključni doprinos dalo međunarodno finansijsko opuštanje? Ili sve to pomalo i zajedno. Dakako, velika je Vujovićeva zasluga što je sve to umeo da prepozna i iskoristi.

Kad smo već kod kontradikcija između racionalnih ekonomskih alternativa i pretencioznih političkih elita, one se i danas dobro vide, najbolje na takozvanoj “politici simbola”. Manija podizanja spomenika “nacionalno zaslužnim vođama” po našim gradovima i selima već je detaljno razmatrana u našoj javnosti, ali nekima od naših glavnih političara, poput Ivice Dačića, kao da još nije jasno zašto Miloševiću ne treba dizati spomenik, makar da on nije, poput Miloša Obrenovića, odsekao glavu Karađorđu i poslao je turskom paši – pa opet njegovo ime nosi jedna od glavnih ulica u Beogradu. Oni koji tako nešto govore očigledno ne razumeju ko je utemeljio i kako je utemeljena državnost Srbije, na jednoj strani, i ko je i na koji način upropastio ideju jugoslovenske države, na drugoj strani, i tako redom.

Ima i mnogo “blažih” slučajeva “nacionalne površnosti” u maniji “obroznjenja” političkih koncepcija i ideja, kad realnost pokazuje da su sklone neuspehu. Tako se u Novom Sadu niko ne suprotstavlja ideji da se (baš na Trgu republike) iduće godine postavi spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću, iako simpatični “čika Pera” nema ama baš nikakve veze s Novim Sadom, a i inače već ima spomenik na glavnom trgu u Zrenjaninu, pa se može reći da je simbolički ukotvio Vojvodinu u Srbiji. Kafanska opozicija u Novom Sadu, istina, smatra da je projekat postavljanja spomenika kralju Petru Prvom neophodan gradu “jer nemamo nijedan spomenik na konju”. Doista, svi dosadašnji spomenici vojvođanskim srpskim političarima u Novom Sadu su bez svijetlog oružja i civilni su pešaci (Miletić i Tomić). Međutim, ako Novom Sadu doista nedostaje “neko na konju”, pre nego kralju Petru Prvom Karađorđeviću, spomenik bi trebalo podići poručniku (potonjem generalu) Đorđu Stratimiroviću, komandantu srpskih snaga 1848. godine, ili vojvodi Bojoviću, čije su jedinice ušle u Novi Sad 1914. godine, ili možda “vojvođanskim” komandantima partizanskih armija Petru Drapšinu i Kosti Nađu. U stvari, možda bi ideja gore “ocrnjenog” Ivice Dačića da u Srbiji treba podići spomenik Vudrou Vilsonu, bez čijih čuvenih političkih tačaka verovatno ne bi bilo južnoslovenske države 1914, mogla biti realizovana baš u Novom Sadu, pa makar spomenik ne bio “na konju”.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Vladimir Gligorov: Kosovske carine Vladimir Gligorov: Kosovske carine

    Ako sam dobro razumeo, Kosovo carini uvoz iz Srbije, i Bosne i Hercegovine, po stopi od 100 odsto.

  • Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni

    Pre 22 godine koleginica S. Č. je, izveštavajući sa protesta tadašnje opozicije – slične današnjoj i po idejnoj šarolikosti i po organizacionim ne/sposobnostima – napisala da se na kišoviti i hladni Đurđic okupilo tridesetak hiljada ljudi.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove

    Čini mi se da nam neprijatelji i nisu potrebni jer sami sebi štetimo više. Mnogi naši mediji, političari, intelektualci i “intelektualci” sa malih ekrana utrkuju se u otkrivanju zavera i neprijatelja: “Ameri obučavaju Šiptare za rat protiv Srba”, “Britanski ambasador je najveći zaverenik i direktni eksponent sve-svetske borbe protiv Srbije”, “Impotentna Evropa, koja se raspada, šuruje sa Prištinom protiv nas”, “Između Putina i Tačija postoji tajna veza” , “Susedi se udružuju protiv nas”…

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side