13.04.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Uspeh je opasan

Dimitrije Boarov: Uspeh je opasan
U jednom od svojih “oproštajnih govora”, ministar finansija Dušan Vujović izneo je nekoliko zanimljivih sećanja na razgovore s vodećim ljudima MMF-a u vreme kada je pripremao program fiskalne konsolidacije, pa potom u trenutku kada je taj program već ocenjivan kao uspešan.

Na primer, u razgovoru sa Kristin Lagard, šeficom MMF-a, on i prisutni premijer, sada predsednik Aleksandar Vučić, mogli su, između ostalog, čuti čestitku za konsolidaciju, savet da ne popuštaju zahtevima za veću potrošnju, ali i upozorenje da “ništa nije tako opasno kao uspeh”.

Vujović je to rekao u kontekstu (i među stručnjacima) raširene ocene da je njegov program stabilizacije državnih finansija prvi bio uspešan, od dosad viđenih pet pokušaja finansijske konsolidacije koje su nameravale da izvedu vlade (SFRJ, SRJ i Srbije) u Beogradu. Pri tome on je prilično neodređeno rekao da su dosad takvi programi propadali zato što “statika srpskog ekonomskog sistema nije mogla da ih izdrži”, te da kreatorima tih propalih programa “ne zamera dobre namere već diletantizam”.

Možda bi se ova teška ocena bolje razumela da je Vujović precizirao da pre svega misli na diletantizam političkih elita, koje su od kreatora ekonomske politike tražili stabilizaciju finansija koja neće narušiti njihovu vodeću poziciju u vlasti, a ne na “izvršne kreatore” ranijih programa konsolidacije, od K. Gligorova i Krajgera do Cvetkovića i Dinkića. Jer, neće biti da su oni bili neki “diletanti” i samo “zaluđeni kejnzijanci”, koji nisu razumeli da recept povećanja javne potrošnje ne može pokrenuti neku privredu koja je iz poslednjih balkanskih ratova izašla bez ikakvog domaćeg finansijskog kapitala i sa anahronom industrijskom strukturom u uglavnom, kolektivnom vlasništvu, dok su tradicionalne političke veleiluzije i političko udvaranje banalnim nacionalnim stereotipima nastavili da trešte srpskim javnim prostorom. Tu je, naravno, i pitanje kako je poslednje tri godine “statika srpskog ekonomskog sistema” izdržala program konsolidacije javnih finansija – ili je ta statika reformski promenjena, ili je gola nužda naterala političku superstrukturu da krene putem uravnoteženja prihoda i troškova, ili je svemu ključni doprinos dalo međunarodno finansijsko opuštanje? Ili sve to pomalo i zajedno. Dakako, velika je Vujovićeva zasluga što je sve to umeo da prepozna i iskoristi.

Kad smo već kod kontradikcija između racionalnih ekonomskih alternativa i pretencioznih političkih elita, one se i danas dobro vide, najbolje na takozvanoj “politici simbola”. Manija podizanja spomenika “nacionalno zaslužnim vođama” po našim gradovima i selima već je detaljno razmatrana u našoj javnosti, ali nekima od naših glavnih političara, poput Ivice Dačića, kao da još nije jasno zašto Miloševiću ne treba dizati spomenik, makar da on nije, poput Miloša Obrenovića, odsekao glavu Karađorđu i poslao je turskom paši – pa opet njegovo ime nosi jedna od glavnih ulica u Beogradu. Oni koji tako nešto govore očigledno ne razumeju ko je utemeljio i kako je utemeljena državnost Srbije, na jednoj strani, i ko je i na koji način upropastio ideju jugoslovenske države, na drugoj strani, i tako redom.

Ima i mnogo “blažih” slučajeva “nacionalne površnosti” u maniji “obroznjenja” političkih koncepcija i ideja, kad realnost pokazuje da su sklone neuspehu. Tako se u Novom Sadu niko ne suprotstavlja ideji da se (baš na Trgu republike) iduće godine postavi spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću, iako simpatični “čika Pera” nema ama baš nikakve veze s Novim Sadom, a i inače već ima spomenik na glavnom trgu u Zrenjaninu, pa se može reći da je simbolički ukotvio Vojvodinu u Srbiji. Kafanska opozicija u Novom Sadu, istina, smatra da je projekat postavljanja spomenika kralju Petru Prvom neophodan gradu “jer nemamo nijedan spomenik na konju”. Doista, svi dosadašnji spomenici vojvođanskim srpskim političarima u Novom Sadu su bez svijetlog oružja i civilni su pešaci (Miletić i Tomić). Međutim, ako Novom Sadu doista nedostaje “neko na konju”, pre nego kralju Petru Prvom Karađorđeviću, spomenik bi trebalo podići poručniku (potonjem generalu) Đorđu Stratimiroviću, komandantu srpskih snaga 1848. godine, ili vojvodi Bojoviću, čije su jedinice ušle u Novi Sad 1914. godine, ili možda “vojvođanskim” komandantima partizanskih armija Petru Drapšinu i Kosti Nađu. U stvari, možda bi ideja gore “ocrnjenog” Ivice Dačića da u Srbiji treba podići spomenik Vudrou Vilsonu, bez čijih čuvenih političkih tačaka verovatno ne bi bilo južnoslovenske države 1914, mogla biti realizovana baš u Novom Sadu, pa makar spomenik ne bio “na konju”.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nadežda Gaće: ID SRBIJE Nadežda Gaće: ID SRBIJE

    Srbija ima nesvakidašnji problem; živi sa zabunama oko definicije svoje teritorije.

  • Vladimir Gligorov: Rusija i Kina, ponovo Vladimir Gligorov: Rusija i Kina, ponovo

    Posle makedonskog referenduma i glasanja o ustavnim promenama u Skupštini, ruska reakcija je bila da je sve to nelegitimno.

  • Jelka Jovanović: Atentat pod zaštitom Jelka Jovanović: Atentat pod zaštitom

    Kosovska policija udvostručila je nagradu za informacije koje mogu doprineti rasvetljavanju ubistva predsednika Građanske inicijative SDP Olivera Ivanovića, i ta je svota sada 20.000 evra, potvrdio je portalu Košev zamenik generalnog direktora Policije Kosova Dejan Janković u emisiji Slobodno srpski.

  • Dimitrije Boarov: Ponovo o rudnoj renti Dimitrije Boarov: Ponovo o rudnoj renti

    Pre neki dan, u našoj štampi su se “srele” dve informacije o poslovanju Gaspromovog NIS-a u Srbiji i o veličini rudne rente koja se sliva u naše državne budžete, koje “povezuje” ne ono što je u njima rečeno već ono što tim vestima nedostaje (ili ostaje nejasno).

  • Momčilo Pantelić: “Tropski Tramp” itd. Momčilo Pantelić: “Tropski Tramp” itd.

    Brazil se potvrdio kao zemlja vrhunskih paradoksa: hvaljen po tome što nema spoljnih neprijatelja, najednom je pokazao sklonost da na čelo države dovede političara koji masovno “vidi” neprijatelje unutar njega.

  • Dimitrije Boarov: Konfuzija oko "neprijatelja" Dimitrije Boarov: Konfuzija oko "neprijatelja"

    Iako se decenijama bavim privrednim temama i raznovrsnom proizvodnjom, moram priznati da sam stalno zaobilazio jednu od najstarijih i najrazvijenijih “proizvodnji” u Srbiji – proizvodnju “unutrašnjih i spoljnih neprijatelja”.

  • Vladimir Gligorov: Izbori u Bosni Vladimir Gligorov: Izbori u Bosni

    Prema istraživanjima javnog mnjenja Balkan Barometar, građani Bosne i Hercegovine su najnezadovoljniji na Balkanu i imaju negativna očekivanja.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side