29.12.2017 Beograd

Dimitrije Boarov: Upravljanje krizom i prosperitetom

Dimitrije Boarov: Upravljanje krizom i prosperitetom
Pregurali smo još jednu “neparnu godinu” sa mnogo javne galame i političkih turbulencija, niskom stopom rasta (manjom od dva odsto) i malo reformi, ali sa značajnom konsolidacijom javnih finansija, relativno brojnim stranim direktnim investicijama (ukupno oko dve milijarde evra) i nešto smanjenom nezaposlenošću.

Domaću privredu već je počeo da vuče novi talas svetske konjunkture, koji ju je već ove godine spasao od opasnog usporavanja postepenog povećavanja izvoza u strukturi formiranja bruto domaćeg proizvoda. Iz svega toga moglo bi se oprezno zaključiti da bi u novoj godini, pod određenim uslovima, “upravljanje krizom” trebalo da zameni “upravljanje prosperitetom”. A te dve vrste upravljanja u tranzicionim zemljama, kojima Srbija suviše dugo pripada, morale bi bitno da se razlikuju.

Uprošćeno i kratko rečeno, kad ekonomska kriza pritisne neku zemlju u razvoju, na snagu obično izbijaju one političke koncepcije i partije koje zagovaraju jači državni intervencionizam i centralizam, a koje potporu dobijaju od široke mase socijalno ugroženih i uplašenih ljudi (što je osnova svakog populizma). U takvim zemljama štednja i restrikcije se lakše prihvataju zarad stvarnih ili konstruisanih “nacionalnih interesa”, a političko vođstvo zadržava izvesnu popularnost čak i kad najavljuje promene, to jest reforme – pod uslovom da one vrate stanje stvari iz nekih boljih starih vremena i ne ugroze nikog. Tako se na perverzan način “lepša budućnost” projektuje na bazi “bolje prošlosti”, a svakom je najvažnije “da ne bude gore”. Uz sve to, ljudi sužavaju svoje potrebe i trpe sužavanje svojih sloboda jer imaju razumevanja za “realno ekonomsko stanje u državi” (u našoj istoriji je čuvena jedna stara ministarska izjava da “nemamo mi para za demokratiju”).

U novoj 2018. godini Srbija bi, kao što smo natuknuli, pod određenim uslovima mogla ući u razdoblje izvesnog ekonomskog prosperiteta. Koji su to unutrašnji uslovi? Prvo je da uspe znatnije da poveća stopu privrednog rasta. Glavna osnova je već “ostvarena” – niska ovogodišnja baza za upoređenje i pretpostavka da suša ne udara baš svake godine, čak ni Srbiju. Drugi, ne manje važan uslov je da se država ponovo okrene reformama i privatizaciji anahrono velikog državnog privrednog sektora. To znači, na primer, da se posle uzimanja od koncesionara polovine očekivanog dvadesetogodišnjeg profita od aerodroma “Nikola Tesla”, odmah i sada, pristupi i novim koncesijama, ali i novim prodajama državnih preduzeća (od Telekoma, Komercijalne banke, RTB Bora, Srbijagasa, državne zemlje, pa nadalje), te da se ta sredstva ulože pre svega u poresko rasterećenje privrede i popravljanje privrednog ambijenta. Treći, ali ne najmanje važan uslov je povratak ideji autonomije lokalnih samouprava (centralizam u suštini uvek vodi u diktaturu, to neće da priznaju ni neki najogorčeniji protivnici “Vučićevog režima”), zatim povratak ideji autonomije prosvete, autonomije sudstva, autonomije stvaralaštva i povećanje ulaganja u čitavu sferu kulture. Ima još sijaset “uslova”, posebno onih spoljnopolitičkih, ali se meni ovi nabrojani čine najvažnijim – kad je u pitanju unutrašnja politika.

Šta preti ovom konceptu “upravljanja prosperitetom”? Iako se čini da je recept odlaganja reformi putem svakogodišnjih političkih izbora dobrano potrošen, nad Srbijom 2018. godine i dalje lebdi senka mogućih novih parlamentarnih izbora (navodno, da oni gradski beogradski ne bi bili “simbolični” za neposrednu budućnost državne vlasti). Ukoliko takvi “totalni izbori” ponovo budu raspisani, još jedna godina biće izgubljena za neke doista realne promene (reforme) u državi i društvu. Čak ni pobeda sadašnje vladajuće koalicije na takvim izborima samoj toj koaliciji ne bi mogla da obezbedi spokojstvo jer, kao što nam je svetska istorija već više puta pokazala, baš večiti “apsolutni pobednici” svih političkih izbora obično padaju na mnogo gori način od onih koji vlast gube na “tesnim izborima” u redovnim izbornim ciklusima.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: O malinama i ruži Mijat Lakićević: O malinama i ruži

    Ruža je, da izvinete, svinjska, ali su zato maline prave. Koje su, da pođem od njih, u Srbiji postale večna tema – čim grane proleće, počne preganjanje. Koju je, međutim, vladajuća partija izgleda rešila da prekine. Pa je oformila radnu grupu koja je nedavno, tj. 20. marta, gde bi nego u Čačku, utvrdila – zamislite šta – proizvođačku cenu maline. Koja iznosi tačno i precizno – 139,3 dinara.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare

    Nekoliko srpskih novina prenelo je pre neki dan agencijsku vest da je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture zatvorilo “nelegalno mesto za pretovar šljunka i peska kod Apatina”.

  • Nadežda Gaće: Autogolovi Nadežda Gaće: Autogolovi

    Ne razumem se u fudbal, ali znam da je glavno dati bar gol više. Naša politička scena mi liči na fudbal u kojem niko ne mrda ispred svoga gola, nikako se ne meša s protivnikom – a rezultat se svodi na prebrojavanje autogolova.

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side