29.12.2017 Beograd

Dimitrije Boarov: Upravljanje krizom i prosperitetom

Dimitrije Boarov: Upravljanje krizom i prosperitetom
Pregurali smo još jednu “neparnu godinu” sa mnogo javne galame i političkih turbulencija, niskom stopom rasta (manjom od dva odsto) i malo reformi, ali sa značajnom konsolidacijom javnih finansija, relativno brojnim stranim direktnim investicijama (ukupno oko dve milijarde evra) i nešto smanjenom nezaposlenošću.

Domaću privredu već je počeo da vuče novi talas svetske konjunkture, koji ju je već ove godine spasao od opasnog usporavanja postepenog povećavanja izvoza u strukturi formiranja bruto domaćeg proizvoda. Iz svega toga moglo bi se oprezno zaključiti da bi u novoj godini, pod određenim uslovima, “upravljanje krizom” trebalo da zameni “upravljanje prosperitetom”. A te dve vrste upravljanja u tranzicionim zemljama, kojima Srbija suviše dugo pripada, morale bi bitno da se razlikuju.

Uprošćeno i kratko rečeno, kad ekonomska kriza pritisne neku zemlju u razvoju, na snagu obično izbijaju one političke koncepcije i partije koje zagovaraju jači državni intervencionizam i centralizam, a koje potporu dobijaju od široke mase socijalno ugroženih i uplašenih ljudi (što je osnova svakog populizma). U takvim zemljama štednja i restrikcije se lakše prihvataju zarad stvarnih ili konstruisanih “nacionalnih interesa”, a političko vođstvo zadržava izvesnu popularnost čak i kad najavljuje promene, to jest reforme – pod uslovom da one vrate stanje stvari iz nekih boljih starih vremena i ne ugroze nikog. Tako se na perverzan način “lepša budućnost” projektuje na bazi “bolje prošlosti”, a svakom je najvažnije “da ne bude gore”. Uz sve to, ljudi sužavaju svoje potrebe i trpe sužavanje svojih sloboda jer imaju razumevanja za “realno ekonomsko stanje u državi” (u našoj istoriji je čuvena jedna stara ministarska izjava da “nemamo mi para za demokratiju”).

U novoj 2018. godini Srbija bi, kao što smo natuknuli, pod određenim uslovima mogla ući u razdoblje izvesnog ekonomskog prosperiteta. Koji su to unutrašnji uslovi? Prvo je da uspe znatnije da poveća stopu privrednog rasta. Glavna osnova je već “ostvarena” – niska ovogodišnja baza za upoređenje i pretpostavka da suša ne udara baš svake godine, čak ni Srbiju. Drugi, ne manje važan uslov je da se država ponovo okrene reformama i privatizaciji anahrono velikog državnog privrednog sektora. To znači, na primer, da se posle uzimanja od koncesionara polovine očekivanog dvadesetogodišnjeg profita od aerodroma “Nikola Tesla”, odmah i sada, pristupi i novim koncesijama, ali i novim prodajama državnih preduzeća (od Telekoma, Komercijalne banke, RTB Bora, Srbijagasa, državne zemlje, pa nadalje), te da se ta sredstva ulože pre svega u poresko rasterećenje privrede i popravljanje privrednog ambijenta. Treći, ali ne najmanje važan uslov je povratak ideji autonomije lokalnih samouprava (centralizam u suštini uvek vodi u diktaturu, to neće da priznaju ni neki najogorčeniji protivnici “Vučićevog režima”), zatim povratak ideji autonomije prosvete, autonomije sudstva, autonomije stvaralaštva i povećanje ulaganja u čitavu sferu kulture. Ima još sijaset “uslova”, posebno onih spoljnopolitičkih, ali se meni ovi nabrojani čine najvažnijim – kad je u pitanju unutrašnja politika.

Šta preti ovom konceptu “upravljanja prosperitetom”? Iako se čini da je recept odlaganja reformi putem svakogodišnjih političkih izbora dobrano potrošen, nad Srbijom 2018. godine i dalje lebdi senka mogućih novih parlamentarnih izbora (navodno, da oni gradski beogradski ne bi bili “simbolični” za neposrednu budućnost državne vlasti). Ukoliko takvi “totalni izbori” ponovo budu raspisani, još jedna godina biće izgubljena za neke doista realne promene (reforme) u državi i društvu. Čak ni pobeda sadašnje vladajuće koalicije na takvim izborima samoj toj koaliciji ne bi mogla da obezbedi spokojstvo jer, kao što nam je svetska istorija već više puta pokazala, baš večiti “apsolutni pobednici” svih političkih izbora obično padaju na mnogo gori način od onih koji vlast gube na “tesnim izborima” u redovnim izbornim ciklusima.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Daleko je inovativna privreda Dimitrije Boarov: Daleko je inovativna privreda

    Premijerka Srbije Ana Brnabić dala je poslednjih dana nekoliko rutinskih izjava i intervjua, ali je, za one koji i dalje tragaju za njenom osnovnom koncepcijom razvojne politike, najzanimljiviji insert iz njenog razgovora sa urednikom Blica Rankom Pivljaninom (12. decembra).

  • Dimitrije Boarov: Kako iskoristiti svetski oporavak Dimitrije Boarov: Kako iskoristiti svetski oporavak

    U poslednjem, novembarskom broju MAT-a (Makroekonomske analize i trendovi) skreće se pažnja na činjenicu da najnoviji MMF-ov pregled svetskih ekonomskih kretanja donosi za iduću godinu niz optimističnih poruka i pozitivnih iznenađenja – to jest, da globalna ekonomija hvata zalet i da oporavak ide željenim pravcem i intenzitetom, stimulisan investicijama, trgovinom i industrijskom proizvodnjom.

  • Vladimir Gligorov: Kineska i ruska ulaganja Vladimir Gligorov: Kineska i ruska ulaganja

    Zemlje koje imaju suficite u razmeni sa svetom moraju da ih ulože u inostranstvu. Zašto ne kod kuće? To nije pitanje lišeno smisla, ali onda naravno ne bi bilo tih suficita.

  • Dimitrije Boarov: Koliko je nastradala poljoprivreda Dimitrije Boarov: Koliko je nastradala poljoprivreda

    Nakon ovogodišnje strahovite suše bilo je jesenas različitih procena o visini štete koju je pretrpela naša poljoprivreda.

  • Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam

    Svekolika borba protiv svakojakih ekstremizama trpi istrajne i dalekosežne poraze protiv samo jednog od njih – sistemskog ekstremizma. Gotovo sva ustrojstva su omogućila da minimalna manjina maksimalizuje svoju premoć, ekonomsku, a sve više i političku, nad većinom savremenika – uveravaju internacionalni i nacionalni istraživači.

  • Julijana Mojsilović: Populizam na dve stolice Julijana Mojsilović: Populizam na dve stolice

    Kad je Hojt Ji, zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD, za savet Srbiji iskoristio domaću poslovicu da se ne može sedeti na dve stolice – pogotovu toliko udaljene, dodao je – reakcije ovde bile su, kao i obično, preterane.

  • Vladimir Gligorov: Dva populizma Vladimir Gligorov: Dva populizma

    Najviše je ekonomskih istraživanja populizma u Latinskoj Americi. Ovo i zato što je na tom iskustvu nastao i takozvani Vašingtonski konsenzus (Williamson 1990), koji je posebno predmet kritike ekonomista i komentatora na levici, mada ne samo njih.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw