29.12.2017 Beograd

Dimitrije Boarov: Upravljanje krizom i prosperitetom

Dimitrije Boarov: Upravljanje krizom i prosperitetom
Pregurali smo još jednu “neparnu godinu” sa mnogo javne galame i političkih turbulencija, niskom stopom rasta (manjom od dva odsto) i malo reformi, ali sa značajnom konsolidacijom javnih finansija, relativno brojnim stranim direktnim investicijama (ukupno oko dve milijarde evra) i nešto smanjenom nezaposlenošću.

Domaću privredu već je počeo da vuče novi talas svetske konjunkture, koji ju je već ove godine spasao od opasnog usporavanja postepenog povećavanja izvoza u strukturi formiranja bruto domaćeg proizvoda. Iz svega toga moglo bi se oprezno zaključiti da bi u novoj godini, pod određenim uslovima, “upravljanje krizom” trebalo da zameni “upravljanje prosperitetom”. A te dve vrste upravljanja u tranzicionim zemljama, kojima Srbija suviše dugo pripada, morale bi bitno da se razlikuju.

Uprošćeno i kratko rečeno, kad ekonomska kriza pritisne neku zemlju u razvoju, na snagu obično izbijaju one političke koncepcije i partije koje zagovaraju jači državni intervencionizam i centralizam, a koje potporu dobijaju od široke mase socijalno ugroženih i uplašenih ljudi (što je osnova svakog populizma). U takvim zemljama štednja i restrikcije se lakše prihvataju zarad stvarnih ili konstruisanih “nacionalnih interesa”, a političko vođstvo zadržava izvesnu popularnost čak i kad najavljuje promene, to jest reforme – pod uslovom da one vrate stanje stvari iz nekih boljih starih vremena i ne ugroze nikog. Tako se na perverzan način “lepša budućnost” projektuje na bazi “bolje prošlosti”, a svakom je najvažnije “da ne bude gore”. Uz sve to, ljudi sužavaju svoje potrebe i trpe sužavanje svojih sloboda jer imaju razumevanja za “realno ekonomsko stanje u državi” (u našoj istoriji je čuvena jedna stara ministarska izjava da “nemamo mi para za demokratiju”).

U novoj 2018. godini Srbija bi, kao što smo natuknuli, pod određenim uslovima mogla ući u razdoblje izvesnog ekonomskog prosperiteta. Koji su to unutrašnji uslovi? Prvo je da uspe znatnije da poveća stopu privrednog rasta. Glavna osnova je već “ostvarena” – niska ovogodišnja baza za upoređenje i pretpostavka da suša ne udara baš svake godine, čak ni Srbiju. Drugi, ne manje važan uslov je da se država ponovo okrene reformama i privatizaciji anahrono velikog državnog privrednog sektora. To znači, na primer, da se posle uzimanja od koncesionara polovine očekivanog dvadesetogodišnjeg profita od aerodroma “Nikola Tesla”, odmah i sada, pristupi i novim koncesijama, ali i novim prodajama državnih preduzeća (od Telekoma, Komercijalne banke, RTB Bora, Srbijagasa, državne zemlje, pa nadalje), te da se ta sredstva ulože pre svega u poresko rasterećenje privrede i popravljanje privrednog ambijenta. Treći, ali ne najmanje važan uslov je povratak ideji autonomije lokalnih samouprava (centralizam u suštini uvek vodi u diktaturu, to neće da priznaju ni neki najogorčeniji protivnici “Vučićevog režima”), zatim povratak ideji autonomije prosvete, autonomije sudstva, autonomije stvaralaštva i povećanje ulaganja u čitavu sferu kulture. Ima još sijaset “uslova”, posebno onih spoljnopolitičkih, ali se meni ovi nabrojani čine najvažnijim – kad je u pitanju unutrašnja politika.

Šta preti ovom konceptu “upravljanja prosperitetom”? Iako se čini da je recept odlaganja reformi putem svakogodišnjih političkih izbora dobrano potrošen, nad Srbijom 2018. godine i dalje lebdi senka mogućih novih parlamentarnih izbora (navodno, da oni gradski beogradski ne bi bili “simbolični” za neposrednu budućnost državne vlasti). Ukoliko takvi “totalni izbori” ponovo budu raspisani, još jedna godina biće izgubljena za neke doista realne promene (reforme) u državi i društvu. Čak ni pobeda sadašnje vladajuće koalicije na takvim izborima samoj toj koaliciji ne bi mogla da obezbedi spokojstvo jer, kao što nam je svetska istorija već više puta pokazala, baš večiti “apsolutni pobednici” svih političkih izbora obično padaju na mnogo gori način od onih koji vlast gube na “tesnim izborima” u redovnim izbornim ciklusima.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Vladimir Gligorov: Sledeća kriza Vladimir Gligorov: Sledeća kriza

    Američka centralna banka želi da normalizuje monetarnu politiku. Ovo je praktično promena monetarnog režima, i to ne onog koji je uspostavljen posle 2008, kada je njena kamatna stopa, ona koju zaračunava centralna banka, spuštena na nulu.

  • Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina

    Nema sličnosti, reklo bi se, između francuskih Žutih prsluka, Bregzita, uspona Donalda Trampa, rasta Kine, širenja Rusije, međunarodnog rejtinga EU i strateškog lelujanja Srbije.

  • Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena

    Novogodišnji i božićni praznici tek što su prošli, a imali smo dve vesti koje su nas rastužile. Paradoksalno, otišle su dve legende srpske kulture iako jedan od njih nije bio ličnost iz kulture: jedna je Marko Nikolić, a druga Dragoslav Šekularac, verovatno prva sportska pop-kulturna ikona i prvi jugoslovenski sportista čija popularnost beše tolika da je dobio i film o sebi, “Šeki snima, pazi se” Marijana Vajde iz 1962.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side