29.12.2017 Beograd

Dimitrije Boarov: Upravljanje krizom i prosperitetom

Dimitrije Boarov: Upravljanje krizom i prosperitetom
Pregurali smo još jednu “neparnu godinu” sa mnogo javne galame i političkih turbulencija, niskom stopom rasta (manjom od dva odsto) i malo reformi, ali sa značajnom konsolidacijom javnih finansija, relativno brojnim stranim direktnim investicijama (ukupno oko dve milijarde evra) i nešto smanjenom nezaposlenošću.

Domaću privredu već je počeo da vuče novi talas svetske konjunkture, koji ju je već ove godine spasao od opasnog usporavanja postepenog povećavanja izvoza u strukturi formiranja bruto domaćeg proizvoda. Iz svega toga moglo bi se oprezno zaključiti da bi u novoj godini, pod određenim uslovima, “upravljanje krizom” trebalo da zameni “upravljanje prosperitetom”. A te dve vrste upravljanja u tranzicionim zemljama, kojima Srbija suviše dugo pripada, morale bi bitno da se razlikuju.

Uprošćeno i kratko rečeno, kad ekonomska kriza pritisne neku zemlju u razvoju, na snagu obično izbijaju one političke koncepcije i partije koje zagovaraju jači državni intervencionizam i centralizam, a koje potporu dobijaju od široke mase socijalno ugroženih i uplašenih ljudi (što je osnova svakog populizma). U takvim zemljama štednja i restrikcije se lakše prihvataju zarad stvarnih ili konstruisanih “nacionalnih interesa”, a političko vođstvo zadržava izvesnu popularnost čak i kad najavljuje promene, to jest reforme – pod uslovom da one vrate stanje stvari iz nekih boljih starih vremena i ne ugroze nikog. Tako se na perverzan način “lepša budućnost” projektuje na bazi “bolje prošlosti”, a svakom je najvažnije “da ne bude gore”. Uz sve to, ljudi sužavaju svoje potrebe i trpe sužavanje svojih sloboda jer imaju razumevanja za “realno ekonomsko stanje u državi” (u našoj istoriji je čuvena jedna stara ministarska izjava da “nemamo mi para za demokratiju”).

U novoj 2018. godini Srbija bi, kao što smo natuknuli, pod određenim uslovima mogla ući u razdoblje izvesnog ekonomskog prosperiteta. Koji su to unutrašnji uslovi? Prvo je da uspe znatnije da poveća stopu privrednog rasta. Glavna osnova je već “ostvarena” – niska ovogodišnja baza za upoređenje i pretpostavka da suša ne udara baš svake godine, čak ni Srbiju. Drugi, ne manje važan uslov je da se država ponovo okrene reformama i privatizaciji anahrono velikog državnog privrednog sektora. To znači, na primer, da se posle uzimanja od koncesionara polovine očekivanog dvadesetogodišnjeg profita od aerodroma “Nikola Tesla”, odmah i sada, pristupi i novim koncesijama, ali i novim prodajama državnih preduzeća (od Telekoma, Komercijalne banke, RTB Bora, Srbijagasa, državne zemlje, pa nadalje), te da se ta sredstva ulože pre svega u poresko rasterećenje privrede i popravljanje privrednog ambijenta. Treći, ali ne najmanje važan uslov je povratak ideji autonomije lokalnih samouprava (centralizam u suštini uvek vodi u diktaturu, to neće da priznaju ni neki najogorčeniji protivnici “Vučićevog režima”), zatim povratak ideji autonomije prosvete, autonomije sudstva, autonomije stvaralaštva i povećanje ulaganja u čitavu sferu kulture. Ima još sijaset “uslova”, posebno onih spoljnopolitičkih, ali se meni ovi nabrojani čine najvažnijim – kad je u pitanju unutrašnja politika.

Šta preti ovom konceptu “upravljanja prosperitetom”? Iako se čini da je recept odlaganja reformi putem svakogodišnjih političkih izbora dobrano potrošen, nad Srbijom 2018. godine i dalje lebdi senka mogućih novih parlamentarnih izbora (navodno, da oni gradski beogradski ne bi bili “simbolični” za neposrednu budućnost državne vlasti). Ukoliko takvi “totalni izbori” ponovo budu raspisani, još jedna godina biće izgubljena za neke doista realne promene (reforme) u državi i društvu. Čak ni pobeda sadašnje vladajuće koalicije na takvim izborima samoj toj koaliciji ne bi mogla da obezbedi spokojstvo jer, kao što nam je svetska istorija već više puta pokazala, baš večiti “apsolutni pobednici” svih političkih izbora obično padaju na mnogo gori način od onih koji vlast gube na “tesnim izborima” u redovnim izbornim ciklusima.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve

    Tri izgubljena ljudska života tragičan su epilog katastrofalnog požara u Novom Pazaru. Pred očima nemoćnih komšija, brojnih građana i samih vatrogasaca, na terasi na trećem spratu nesrećnim ženama je očajnički trebala pomoć. Iako su svi isto tako očajnički želeli da pomognu – nisu mogli. Nisu mogli jer nisu imali čime.

  • Nadežda Gaće: ID SRBIJE Nadežda Gaće: ID SRBIJE

    Srbija ima nesvakidašnji problem; živi sa zabunama oko definicije svoje teritorije.

  • Vladimir Gligorov: Rusija i Kina, ponovo Vladimir Gligorov: Rusija i Kina, ponovo

    Posle makedonskog referenduma i glasanja o ustavnim promenama u Skupštini, ruska reakcija je bila da je sve to nelegitimno.

  • Dimitrije Boarov: Ponovo o rudnoj renti Dimitrije Boarov: Ponovo o rudnoj renti

    Pre neki dan, u našoj štampi su se “srele” dve informacije o poslovanju Gaspromovog NIS-a u Srbiji i o veličini rudne rente koja se sliva u naše državne budžete, koje “povezuje” ne ono što je u njima rečeno već ono što tim vestima nedostaje (ili ostaje nejasno).

  • Jelka Jovanović: Atentat pod zaštitom Jelka Jovanović: Atentat pod zaštitom

    Kosovska policija udvostručila je nagradu za informacije koje mogu doprineti rasvetljavanju ubistva predsednika Građanske inicijative SDP Olivera Ivanovića, i ta je svota sada 20.000 evra, potvrdio je portalu Košev zamenik generalnog direktora Policije Kosova Dejan Janković u emisiji Slobodno srpski.

  • Dimitrije Boarov: Šta nas čeka Dimitrije Boarov: Šta nas čeka

    Ovih dana naglo je zahladilo i u Srbiji, što samo po sebi ne mora biti loše, ukoliko ovaj neprijatni meteorološki talas bar malo ohladi i preterana ekonomska očekivanja koja šire naši zvaničnici, a koja su sintetizovana u političkoj poruci da dolazi “zlatno doba” za građane i penzionere.

  • Momčilo Pantelić: “Tropski Tramp” itd. Momčilo Pantelić: “Tropski Tramp” itd.

    Brazil se potvrdio kao zemlja vrhunskih paradoksa: hvaljen po tome što nema spoljnih neprijatelja, najednom je pokazao sklonost da na čelo države dovede političara koji masovno “vidi” neprijatelje unutar njega.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side