Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra"
10.11.2017 Beograd

Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra"

Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra"
Kao i u samoj Rusiji, tako i u Srbiji stogodišnjica Velike oktobarske revolucije (7. novembra 1917) oficijelno praktično nije ni spomenuta iako je poredak “socijalizma”, zasnovan na tekovinama ovog epohalnog događaja 20. stoleća, i kod nas trajao skoro pola veka.

Uopšte uzev, socijalističko razdoblje Srbije, unutar takozvane Titove Jugoslavije, kod nas se ne samo malo izučava nego i uporno potpuno nipodaštava, čak i kada je reč o elementarnoj društvenoj i privrednoj modernizaciji koju je to razdoblje pokušalo da ostavi i Srbiji (ali u tome nije uspelo).

Čak ni srpski levičari, pa ni Socijalistička partija Srbije (o Vulinovoj družini ne vredi ni govoriti) izgleda da ne znaju da odgovore na pitanje – kako se postaviti prema socijalističkom nasleđu. Istina, ta partija je uzurpirala svu veliku imovinu prethodnog Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije, ali nije jasno kakav je njen današnji stav prema ideološkoj i političkoj platformi na kojoj su utemeljeni kao politička stranka. Kad su se pod Miloševićem odrekli komunizma i promenili naziv svoje stranke, nisu mnogo govorili o tome šta zadržavaju od starog idejnog kursa već su se više spremali za raspad Jugoslavije i za ratove za “srpske teritorije”, to jest za “modernu federaciju” koja će biti “jaka onoliko koliko će Srbija biti jaka”. SPS izgleda da ne muči problem svojih “identitetskih osnova”, ali on muči Srbiju.

Naime, ni na početku 21. veka nije potpuno jasno kakve “identitetske osnove” Srbija kao država promoviše kao svoje “svete temelje”. Upadljivo je dugogodišnje nastojanje da se “preskoči” jugoslovensko razdoblje Srbije (i prvo kraljevsko, i drugo socijalističko) i da se u svest mladih generacija vrati “golgota Srbije” tokom Prvog svetskog rata i njen martirski, ali i pobednički sjaj 1918. godine. Navodno, Srbija treba da se vrati na tačku kada je “žrtvovala” svoju državnost zarad oslobođenja drugih slovenskih naroda u regionu – pa da nastavi od te tačke u bolju samostalnu budućnost, kad već prema njenoj žrtvi niko nije pokazao zahvalnost. Meni se, međutim, čini da ni pokušaji da se danas ponovo beatifikuju srpski mučenici u povlačenju preko Albanije i srpski junaci sa Kajmakčalana – nema mnogo odjeka kod mladih današnje Srbije. Društvo je tako strukturirano da žrtvovanje ne vodi ka uspehu nego ka uspehu vodi pragmatizam i dinamični nacionalni vođa. Pri tome je najvažnije učiti strane jezike da bi se imala pristojna alternativa ovoj siromašnoj nesreći u kojoj živimo.

Iako taj pokušaj da se u traganju za identitetskim temeljima vratimo na Solunski front (a neki bi i do Stefana Prvovenčanog i cara Dušana) nema očekivanog odjeka kod mladih, “etničko preduzetništvo” i dalje donosi veće profite od bilo kojih drugih ideoloških ideala. Istina, kako je glavno pitanje svakog nacizma protiv koga smo, a ne za šta smo, postoje razlike između nacionalnih političkih preduzimača. Jedni i dalje istrajavaju na tome da moramo biti protiv klasičnih nacionalnih i verskih protivnika (Hrvata, muslimana, Albanaca, itd.), dok drugi preferiraju antievropejstvo. I jedni i drugi polaze od pretpostavke da se vraća “vreme nacionalizama” u Evropi, pa su “internacionalističke integracije” navodno put u državnu propast.

Spomenuta konfuzija u oficijelnoj “kulturi sećanja” (ma šta to značilo) vidi se i po olako odobrenim “licencama” za postavljanje uličnih spomenika u srpskoj prestonici (a i šire) – što je samo po sebi skandalozno. Za neke spomenike stranim državnicima znamo da su prihvaćeni zbog povoljnih finansijskih kredita, ali onaj postavljen poslednjem ruskom caru, koji je sa celom porodicom likvidiran tokom Oktobarske revolucije, predstavlja posebno bizaran slučaj jer nije poznato da je zvanična Rusija insistirala na njegovom postavljanju. To je spomenik jednoj “istorijskoj površnosti” koju su rusofili uporno utvrđivali u javnu svest Srbije – da Rusija ne bi ušla u Prvi svetski rat i u njemu propala da Srbija nije dobila objavu rata iz Beča. Istorija je, naime, dokazala da se svetski rat pripremao još pre ubistva prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu.

Kad smo već kod spomenika, mislim da nema nikakve nedoumice zbog čega je predsednik Srbije Aleksandar Vučić inicirao konkurs za izgradnju spomenika Zoranu Đinđiću, mada su njih dvojica u političkoj praksi bili na različitim stranama. Smatram da nema tog političara na vrhu vlasti koji u potaji ne sanja da se negde u budućnosti ne reinkarnira u bronzi – nakon što se u toj reinkarnaciji izređaju njegovi prethodnici. Najteže je sa onima kojima ne smeta kada spomenike počnu da dobijaju još za života.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture

    Malo je reći da svetsko tržište, od kojeg Srbija sve više zavisi, posle korone neće biti onakvo kakvo je bilo pre pandemije. Neće biti isto ni u samoj Srbiji. Zbog svega toga suočićemo se s hitnom potrebom restrukturiranja cele privrede, što obično prilično košta i donosi nove rizike.

  • Dimitrije Boarov: Kako pomoći turizmu Dimitrije Boarov: Kako pomoći turizmu

    Znam mnoge ljude koji su se tokom godine mnogo čega odricali da bi putovali i letovali širom sveta i o tome potom sve vreme govorili u svojim prijateljskim krugovima, pokazivali slike, itd. Ako im se to oduzme, njihov život će u suštinskom smislu postati siromašniji.

  • Momčilo Pantelić: Korona-triler Momčilo Pantelić: Korona-triler

    Kad se neko zlo izrodi na Istoku, a najveće žrtve odnese na Zapadu, je li to dovoljno za novi Hladni rat? Ovako uprošćena strateška nedoumica razmahala se po svetu povodom pandemije koja se začela u Kini, a dosad najviše ojadila Evropu i Ameriku.

  • Mijat Lakićević: Dijalog u paklu... Mijat Lakićević: Dijalog u paklu...

    Sportski ideolog Nebojša Čović izjavio je pre neki dan da je “Crvena zvezda narodski klub”, te da je kao takva “prethodnih godina odlično predstavljala državu Srbiju, glavni grad Beograd i region”.

  • Dimitrije Boarov: Varljive prognoze Dimitrije Boarov: Varljive prognoze

    Valjda iz predizbornih razloga, predsednik Aleksandar Vučić poslednjih dana uporno ponavlja da će Srbija u ekonomskom pogledu sjajno izaći iz korona-krize s “najboljim rezultatom u Evropi” kad je reč o stopi rasta BDP-a.

  • Momčilo Pantelić: Obični, a vrlo važni Momčilo Pantelić: Obični, a vrlo važni

    Pandemijska kriza uzdrmala je hijerarhiju autoriteta. Odjednom smo uvideli da nam životi neposredno više zavise od dotad nepoznatih nam raznovrsnih “majstora svog zanata” nego od svakojakih političkih usmerivača naših sudbina.

  • Vladimir Gligorov: Virus u regiji Vladimir Gligorov: Virus u regiji

    Srbija ima značajno veći broj obolelih nego zemlje u susedstvu, ali ne i veći broj umrlih. Zapravo, tek nešto više od dva odsto obolelih je umrlo, dok je u svim drugim zemljama u susedstvu taj procenat veći.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side