14.06.2019 Beograd

Dimitrije Boarov: Štiglic i Srbija

Dimitrije Boarov: Štiglic i Srbija
Kad god neke novine u Srbiji prenesu neki tekst čuvenog ekonomiste, nobelovca i kolumniste Džozefa Štiglica, pozovu me neki stari drugovi da me pitaju šta ja mislim o “fijasku neoliberalizma” i tezi da se “neoliberalizam mora proglasiti mrtvim”, što je lajtmotiv ovog ekonomskog velikana – i pitaju me zašto Srbija, uprkos tome, i dalje istrajava na “neoliberalističkoj ekonomskoj filozofiji”.

S takvim pitanjem suočavam se i sada, kada je beogradski Danas preneo njegov tekst pod naslovom “Nakon neoliberalizma” (u broju od 10. juna).

Ja na to uporno, i ranije i sada, odgovaram tezom da je smešno govoriti da u Srbiji vlada neoliberalistička ekonomska politika kad imamo visoke poreze; kad i dalje imamo oko 50 odsto kapitala pod direktnom vlasničkom kontrolom države; kad država faktički “upravlja” gotovo svim ozbiljnijim privrednim investicijama i direktni je partner većine stranih ulagača; kada u infrastrukturnim investicijama, osim Aerodroma “Nikola Tesla”, praktično nemamo nijednu javno-privatnu koncesiju; rečju, kad imamo uglavnom sve indikatore “partijsko-burazerske ekonomije”. Jedino što je “neoliberalno” u Srbiji jeste to što smo “strateški partneri” sa dve svetske privredne sile Rusijom i Kinom, koje je istoričar neoliberalizma Dejvid Harvi proglasio za “šampione neoliberalističke ideologije”.

Ako se vratimo na Štiglica i njegovo “levičarenje” u poznim godinama (obično je to obrnuto, u mladim godinama si levo, a u starim si sklon konzervativizmu), mogu da kažem da mi se dopada njegov napor da identifikuje političke reperkusije neoliberalnog nehaja prema siromašnima i srednjoj klasi (koja je sve siromašnija posle “fijaska koncepcije države blagostanja” pred kraj prošlog veka) – a to je pre svega jačanje desnih, nacionalističkih pokreta ili snaga levog centra, kao “neoliberalizma sa ljudskim likom”. Sve ostalo o čemu govori već duže vreme, pa i njegove projekcije poželjnog modernog kapitalizma oslonjenog na demokratiju i tržište, ali uz povećanu ulogu države u suzbijanju “prekomerne tržišne moći” i nejednakosti među individuama koju takva moć, navodno, širi putem “globalizma i finansijalizma” – meni se čini suviše simplifikovano. Kao da i on podleže onom raširenom “intelektualnom očajanju” što velike ljudske i socijalne nepravde ne uzbuđuju mnogo političke elite na Zapadu, pa, gle paradoksa, poziva države i njihove reformatore da se aktivnije umešaju u rešavanje tih teških problema. Problemi su doista kompleksni, ali ne možete očekivati od političara izraslih na populističkim težnjama da zaustave svoju regulativu na granicama privrednih sloboda i pravne države.

Sticajem okolnosti upravo ovih dana, s velikim zakašnjenjem, čitam sjajnu i obimnu biografiju Džona Keneta Galbrejta koju je napisao Ričard Parker, a koji je daleko pre Štiglica stekao veliku slavu i kao pisac novinskih članaka u Forčunu, Tajmu i Lajfu (to jest, listovima koje je osnovao legendarni milijarder Hari Lus). Ken Galbrejt je u tu novinsku kompaniju stigao nakon što je 1943. (usred rata) bio otpušten iz Komisije za kontrolu cena jer se zamerio mnogim američkim industrijalcima. Elem, i Galbrejt je kasnije bio kod nas veoma cenjen jer je u svojim knjigama žestoko kritikovao američki kapitalizam. No, ni Galbrejt tada ni Štiglic danas zapravo ništa nisu mogli ponuditi našim jugoslovenskim i srpskim realnostima jer, mada su u osnovi bili kejnzijanci, oni su državnu intervenciju uglavnom vezivali za krizna razdoblja koja je pratila ogromna nezaposlenost, ali ni tada nisu odustajali od tržišta kao osnovnog regulatora privrednih tokova. To, naravno, nije zaboravljao ni sam Kejnz, koji je počeo da stiče pristalice u SAD u vreme kada je američka vlada uticala na tek 2,6 odsto BDP-a države (1929). Kod nas se, međutim, i kejnzijanizam shvatao kao vladavina države nad tržištem, to jest kao opravdanje za očuvanje državnog monopola nad svim resursima. Uostalom, i danas sam republički budžet Srbije zahvata oko 25 odsto BDP-a Srbije, a gde je sve ostalo što kontrolišu razni legalni fondovi i ilegalni partijski prijatelji vladajuće strukture.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO

    Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

  • Dimitrije Boarov: Konfuzija Dimitrije Boarov: Konfuzija

    Bizarna izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, da je njegov plan za Kosovo propao jer ga nije prihvatio narod, te da će Srbiju to odbijanje skupo koštati kroz nekoliko decenija, verovatno je namenjena ne samo domaćoj nego i stranoj javnosti.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike

    Nije jednostavno pisati o ekonomskim tokovima u zemlji u kojoj su svi državni (pa i oni vojni) i društveni resursi upregnuti u neprestanu političku bitku za vlast i gde buka sa uličnih mitinga gura privredne vesti na marginu javnog života.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side