Dimitrije Boarov: Spora gradnja brze pruge
05.06.2020 Beograd

Dimitrije Boarov: Spora gradnja brze pruge

Dimitrije Boarov: Spora gradnja brze pruge
Da je u Kini brza pruga između Pekinga i Šangaja građena brzinom koja se ostvaruje između Pazove i Tošinog bunara, tih oko 1.300 kilometara gradilo bi se 150 godina, a izgrađena je za oko 4-5 godina.

Krajem prošle sedmice predsednik Srbije Aleksandar Vučić ponovo je obišao gradilište famozne “brze pruge” Beograd – Budimpešta, ovoga puta na deonici Beograd – Stara Pazova, i najavio da će taj deo buduće moderne železničke saobraćajnice biti završen krajem marta iduće godine. Iz nekoliko njegovih prigodnih izjava tokom ove posete moglo bi se zaključiti da je ova vizita imala dvostruki cilj – da se na jednoj strani Pekingu pokaže da Srbija ne odustaje od posebnih odnosa s kineskim investitorima u projektu “Pojas i put”, a da se, na unutrašnjoj strani, veličanje infrastrukturnih ulaganja aktuelne vlasti uklopi u predizbornu aktivnost “Vučićeve liste”.

Ako ostavimo po strani geopolitički akcenat ove posete, uočićemo da predizborno “ceđenje” projekta brze pruge do Pešte, koje traje već osam godina, ima jednu krupnu manu. To je činjenica da se deonica Beograd centar – Stara Pazova, duga samo 34,5 kilometara, renovira i gradi već 30 godina, još od vremena Miloševićevog premijera Dragutina Zelenovića (1991). Čak i ako početak gradnje pomerimo na kraj 2017, kada su faktički počeli radovi po ugovoru koji je zaključen godinu dana ranije, čini se da se ova brza pruga sporo gradi. Tim pre što je prošle godine bilo naglašeno da će tih 34,5 kilometara, koje grade dve kineske kompanije, biti završeno šest meseci “pre roka”. U celini gledano, krivica za tu sporost ne može se baciti na kineske izvođače nego je sporost u izgradnji infrastrukturnih projekata u današnjoj Srbiji ilustracija “sporosti sistema” koji u njoj deluje.

Da je reč o sporosti u gradnji “brze pruge”, lako je dokazati i ilustrovati. Čak i famozna prva pruga centralne Srbije, ona od Beograda do Niša, građena je za isto vreme kao ova do Pazove – između 1881. i 1884. iako je bila osam puta duža. Neko će reći da je u 19. veku lakše bilo graditi pruge, što je tačno, ali ako su se uslovi na trasama gradilišta u međuvremenu “usložnjavali”, valjda je napredovala i tehnika gradnje.

Da je u Kini brza pruga između Pekinga i Šangaja građena brzinom koja se ostvaruje između Pazove i Tošinog bunara, tih oko 1.300 kilometara gradilo bi se 150 godina (a izgrađena je za oko 4–5 godina). Apsurdno je da se 34,5 kilometara jedne pruge u Srbiji gradi sporije od Sueckog kanala, čijih je 163 kilometra prokopano za deset godina (između 1859. i 1869). Skoro da bi se moglo reći da je za vreme ugovoreno za gradnju 34,5 kilometara “brze pruge” kod Beograda taj pravac mogao da se za isto vreme iskopa kao tunel – o čemu govori činjenica da je Evrotunel ispod Lamanša (50 kilometara) završen za šest godina. Uostalom, i brza pruga između Moskve i Sankt Peterburga izgrađena je munjevito (oko 700 km) i nijednog trenutka nije obustavljan paralelni saobraćaj – a kod nas zbog radova na rekonstrukciji pruge već godinu dana nema vozova između Beograda i Novog Sada.

Naravno da bi jednog dana trebalo “komparativno” analizirati i šta je sve od troškova spakovano u cenu izgradnje brze pruge između Beograda i Pazove, koja je, prema ugovoru, oko 350 miliona dolara, a kreditira je kineska Exim banka. Ukupno će nas brza pruga od Beograda do Subotice (blizu 190 km), prema Vučićevim rečima, koštati oko 2 milijarde dolara. Istine radi, treba reći da je pruga Beograd – Budimpešta stalno nailazila na prepreke i u evropskoj administraciji u Briselu, navodno zbog izostanka tendera i međudržavnih “pogodbi”, a u suštini iz političkih razloga. Tandem Orban–Vučić odvažio se da te prepreke ignoriše, pa je i Mađarska ovih dana sa spomenutom kineskom izvoznom bankom zaključila zajam za izgradnju nove pruge na teritoriji našeg severnog suseda. I u Budimpešti ima gunđanja povodom rentabilnosti ove pruge, koja bi, navodno, mogla da se isplati tek za pola veka.

Ako se vratimo u Srbiju, manji je problem što se svaka gradnja nekog infrastrukturnog objekta besomučno koristi za samopohvale vlasti, a veći je problem što se svaka gradnja razvlači kao svinjsko crevo u nadležnim državnim institucijama. Što su nekada svetski ugledni srpski projektanti nestali iz gradnje, pa se stalno suočavamo sa elementarnim stručnim problemima u recenziji projektnih rešenja. Što nemamo sposobne i tehnički opremljene kompanije za niskogradnju. Što su sudske procedure kod otkupa zemljišta beskonačne, itd.

Zbog svega toga naši veliki radovi stalno su budući i stalno su u zakašnjenju.
 

autor: IG izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 5.06.2020, 09:35h Toma (1)

    Kome priča Zorana Mihajlović o gradnji ? Pa ona je dovela Miroljuba Jevtića za V.D. generalnog direktora Infrastrukture železnice Srbije koga je policija uhapsila u kabinetu, na radnom mestu zbog primanja mita i drugih krivičnih dela... U zatvoru(istražnom) je proveo skoro pola godine da bi makon toga bio vraćen za savetnika generalnog direktora istog tog preduzeća u kom je nekada bio vd direktor... To je samo deo vrha ledenog brega u haosu koji je napravio za dve godine uhapšeni ... Doveo je masu ljudi sa VI stepenom stručne spreme da budu direktori, načelnici, šefovi, itd. Zloupotrebio je svoja ovlašćenja i Prekrajao Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova sa N. J. menadzerkom za kadrove, a sve suprotno zakonu o radu. Toliko nestručnih ljudi na "visokim" pozicijama, sa VI-1 i VI-2 sss da uopšte nije čudo što projekti idu traljavo kao i sve ostalo... Ako preračunate koliko novca ode za plate i doprinose za ljude koji nemaju kompetenciju i stručnu spremu za rukovodeca mesta, može se reći da bi napravili brzu prugu od Beograda do Subotice za 3 godine od tih plata, toliko se novca odliva u dzepove nekompetentnih ljudi koji su na nelegalan način postavljeni na radna mesta za koja trebate da imate VII-1 sss ili posle 2005. god. Master diplomu da se to meri milijardama dinara. Toliko o Zorani Mihajlović i njenom vođenju železnice.

Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje

    Ovo što sada gledamo pokazuje da se Aleksandar Vučić trudi da prikaže da se kod Donalda Trampa zapravo ništa bitno nije dogodilo, što je u suprotnosti s navodno “istorijskim karakterom” dogovora sa SAD, kako je to “pismo o namerama”, koje je sa SAD pompezno potpisano, kvalifikovala sama provladina štampa.

  • Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori

    Srpska privredna politika sve se više oslanja na državna ulaganja i potrošnju, što je verovatno suprotno od pravca kojim bi trebalo da ide.

  • Dimitrije Boarov: Mladi lideri Dimitrije Boarov: Mladi lideri

    Među mladim ljudima ima rođenih lidera i vrednica, ali se ovo društvo u promovisanju ličnosti ne vodi fundamentalnim već uglavnom političkim kriterijumima.

  • Nadežda Gaće: 30. avgust Nadežda Gaće: 30. avgust

    Tridesetog avgusta 1963. Hruščov i Kenedi su uspostavili “crveni telefon” u strahu od nuklearnog rata, i time započeli eru, doduše neiskrene, međusobne saradnje dva suštinski suprotna koncepta upravljanja supersilama, koji su se jasno odslikali i na globalna kretanja.

  • Momčilo Pantelić: Porodična politika Momčilo Pantelić: Porodična politika

    Distancirajte se! Ova antipandemijska zapovest mnoge od nas primorala je na svakojaka odricanja, ali retko koga toliko da se odrekne radnog mesta i raskine poslovnu vezu uprkos nepomućenom, čak maksimalizovanom uzajamnom poverenju.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto

    Srbija je, boreći se da reši pitanje krupnih državnih firmi, preko “strateškog političkog partnerstva” uspela da privuče strane investitore, ali se tako uplela u složenu matricu geopolitičkih odnosa, zbog čega je sada u poziciji da bilo kakve promene srpske spoljne politike mogu imati veoma visoku ekonomsku cenu.

  • Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu

    Kad bi se sa stihom Branka Miljkovića “ubi me prejaka reč” bar donekle poistovetili i političari, mnogi među njima već ne bi bili među nama. U ovdašnjoj verbalnoj tiraniji, uglavnom odozgo nadole, ispraćaja na onaj svet bilo bi napretek, a ovih dana, začudo, i u savremenoj, a sve više “balkanizovanoj” Americi.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side