Dimitrije Boarov: Snaga Sibira
30.05.2014 Beograd

Dimitrije Boarov: Snaga Sibira

Dimitrije Boarov: Snaga Sibira
U proteklu sredu, 21. maja, u 4 sata ujutro po lokalnom vremenu u Kini, u prisustvu predsednika Kine Si Đinpinga i predsednika Ruske federacije Vladimira Putina, šefovi Gaspromai Kineske nacionalne gasne kompanije potpisali su ugovor o dugoročnom snabdevanju gasom kineskog tržišta iz nalazišta gasa u Sibiru, preko gasovoda “Snaga Sibira” koji treba da bude izgrađen u narednih četiri do šest godina u dužini od 4.000 kilometara, a ovu investiciju tešku između 70 i 80 milijardi dolara ruska strana bi finansirala sa oko dve trećine, a kineska sa jednom trećinom sredstava.

Vrednost ugovorenih isporuka gasa je ukupno oko 400 milijardi dolara, pa su posmatrači izračunali da je ugovorena cena oko 350-360 dolara za hiljadu kubika, što je za oko 20-30 dolara niže od prosečne cene koju ruski isporučioci dobijaju u Evropi.

Tačna formula za izračunavanje cene nije objavljena (ako je već i ugovorena), a nije precizno objašnjena ni klauzula „puno za prazno”, koja je navodno uključena u sporazum, ali verovatno ne u veličini punog kapaciteta budućeg gasovoda od blizu 30 milijardi kubika gasa godišnje, sa mogućnošću da se protok gasa u budućnosti duplira ukoliko se izgrade dodatni pravci.

Čini se da je ruska strana prinuđena da na ove isporuke gasa Kini ne naplaćuje „izvoznu carinu” (to jest „rudnu rentu”), kako bi se obezbedila visina cene koju kinesko tržište hoće da prihvati, a očuvao rentabilitet visokih ulaganja za Gasprom, preko koga će ići ove isporuke. Sa druge strane, od Kine se izgleda traži da sa 25 milijardi dolara „avansno” kupi prve količine gasa, ali ni to nije zvanično potvrđeno.

U stvari, mnogo toga je u ovom sporazumu Putina i Đinpinga, koji se priprema već deset godina - još neprecizirano, najveći deo sporazuma je i dalje „komercijalna tajna”, a o geostrateškim posledicama ovog ogromnog posla već se raspreda na sve strane, uz šarolike fantazije.

U našoj javnosti, pritisnutoj nevoljama sa poplavom, na eksplicitnu ocenu posledica kinesko-ruskog aranžmana zasad se odlučila samo beogradska Politika – jednim nezgrapnim, gotovo oduševljenim komentarom. U tom smislu komentator Politike (25. maja) piše: „Nakon Putinove posete Kini s pravom može da se postavi pitanje da li je šef Kremlja postavio kamen temeljac u izgradnji rusko-kineske alijanse – svojevrsnog bloka protiv SAD?”. Zatim komentator to pitanje pojednostavljuje i formuliše ga još otvorenije, pa se pita „da li su Rusija i Kina zaista u stanju da zajednički krenu u rušenje  sadašnjeg jednopolarnog svetskog ustrojstva u kojem postoji samo jedna neprikosnovena svetska sila: Sjedinjene Američke Države.”

Kako se naši spoljnopolitički komentatori olako, sa „lenjinističkih pozicija”, gombaju sa najkrupnijim svetskim pitanjima i sa gotovo radosnom nadom da će zemlje udruženih „narodnih demokratija” jednom stati na put ozloglašenom „američkom imperijalizmu”!?

Taj utisak nameće okolnost da komentator Politike navodi niz tekućih indikacija koje govore u prilog „pozitivnom” odgovoru na pitanja koja je retorički postavio, a u skladu sa simpatijama svoga lista ceo tekst poentira nizom Putinovih izjava datih povodom ukrajinske krize i velikog „hladnoratovskog natezanja” Moskve i Vašingtona po tom pitanju.

Pre nego što se vratimo na čisto ekonomski teren, moramo zapaziti da naslov Politikinog komentara „Putinov put na istok” nudi mogućnost i za pitanje koje u spomenutom tekstu nije postavljeno: nije li glavni cilj SAD, u povodu ukrajinske krize, da Putina „vrati” u Aziju i tako ga „odvoji” od Evrope, a samu Evropu podseti na navodno nezamenljivo atlantsko savezništvo, ma koliko da je to koštalo?

Otuda valjda američki državni sekretar Keri i podseća da je reč o desetogodišnjim pregovorima Moskve i Pekinga o snabdevanju gasom i da otuda nije reč o „iznenadnom odgovoru na ukrajinsku krizu”. Ako su SAD imale u „kalkulusu” da će Putin ući u gasni posao sa Kinom „u tekućoj iznudici”, onda nije daleko ni primisao da Rusi u Pekingu nisu prošli povoljno, bar kad se geopolitika spusti na teren računice (ako geopolitički ciljevi uopšte imaju cenu).

Baveći se golim ekonomskim pitanjima, o kojima bogovske Muze ne pevaju vozajući se u nebeskim kočijama, to jest onima koje one moraju da opisuju peške (da parafraziramo Palmera), možemo primetiti da Srbiji ne odgovara kinesko-ruski aranžman.

Nije reč o budućem gasnom nalazištu u Sibiru Urengoj, koje u suštini nema veze sa projektom „Južni tok”, već o ogromnom investicionom naporu u koji će u Sibiru i Kini moguće ući Gasprom, a koji bi istovremeno trebalo da finansira i gasovod koji nas zanima. Na stranu što je „Južni tok” pod znakom pitanja i u Briselu, gde mnogi zaziru od povećanja zavisnosti Evrope od ruskog prirodnog gasa upravo zato što je Putin više puta pokazao da ne preza od političke upotrebe gasnih resursa. Ukrajinski slučaj će u tom smislu biti vrlo indikativan – a to ćemo moći da osmotrimo već početkom juna.

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska

    U poslednjih desetak godina stvarni proizvod Hrvatske trajno je veći od srpskog i razlika se ne smanjuje, a po stanovniku se nominalno povećava.

  • Momčilo Pantelić: Red nereda Momčilo Pantelić: Red nereda

    “Ne mogu da dišem” nije samo preklinjanje teško obolelih nego i – povodom policijskog davljenja uhapšenog u Mineapolisu – poklič sve većeg broja ljudi koje sistemi guše nepravdom i ostalim nepočinstvima.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side